Sudaranje paralelnih svetova je u toku! Tako barem tvrde zagovornici Mandelinog efekta

Velika većina ljudi deli barem jedno lažno sećanje s velikim brojem drugih ljudi. Iako to može da se objasni neuronaukom, oni kojima ona nije dovoljno atraktivna i uzbudljiva (iako je veoma uzbudljiva, jer šta je uzbudljivije od dubina ljudskog uma i mozga), objašnjenje traže u kvatnom mehanici

Da li ste ikada imali jasno sećanje na neki događaj, ili ste neku stvar jasno pamtili, samo da bi saznali da se događaj uopšte nije odigrao, da stvar ne postoji i da nikada nije ni postojala? Da je celokupno vaše sećanje lažno? I ne samo to, nego da postoje i drugi ljudi koji s vama dele ista lažna sećanja, često vrlo detaljna?

Pošto niste ni ludi ni glupi, jer niko sebi nije ni lud ni glup, i pošto ne može tako veliki broj ljudi biti u kolektivnoj zabludi u vezi nečega u toj meri konkretnog, mora postojati racionalno, ili transracionalno, objašnjenje za vaše zajedničko lažno sećanje, zar ne?

Preporučujemo

Ovo nije ni približno toliko retko koliko biste mogli pomisliti, i velika je verovatnoća da i vi sami imate barem jedno takvo lažno sećanje; recimo, čitajući materijal koji se može pronaći na internetu, shvatili smo da i mi, kao i 58% američkih ispitanika, na reprezentativnom uzorku od bezmalo 1.000 ljudi, mislimo da maskota „Monopola” („Monopoly Man”) nosi monokl (ne nosi ga).

Takođe smo bili ubeđeni da se poznati crtani serijal zove „Looney Toons”, a suočeni s činjenicom da se zove „Looney Tunes”, neizostavno dolazimo do pomisli da je to tako sada, a da je ranije bilo drugačije; ali nikada se nije zvao Toons, mada bismo se mi mogli zakleti da se sećamo da jeste. Zatim da logo „Forda” od 1912. ima na prečagici preko slova „F” zavijutak u obliku lente — ali ne u memoriji dobrog dela ljudi.

VIDEO: „No, I am your father!”

_lOT2p_FCvA

I tako dalje. Nabrajati sve sitne kolektivne zablude bilo bi besmisleno, ali postoji nekoliko stvari koje se ipak moraju spomenuti. Prvo, zvuči neverovatno da se 36% ispitanika u već navedenoj anketi seća filma „Shazam” iz devedesetih godina, a da su neki u stanju da čak detaljno ispričaju i radnju tog filma — iako taj film uopšte ne postoji, nikada nije snimljen.

Dalje, da 62% ljudi misli da je Dart Vejder na kraju Epizode V „Ratova zvezda” Luku rekao: „Luke, I am your father” (u stvari je rekao: „No, I am your father”). Konačno, da postoji veliki broj ljudi koji jasno pamti vesti o smrti Nelsona Mandele u zatvoru osamdesetih godina, izveštavanja sa sahrane, nereda koji su usledili. Mandela je umro 2013, a priča se pojavila 2010, kada je ceo fenomen nazvan Mandelin efekat.

Taj naziv mu je dodelila izvesna Fiona Brum, za koju kažu da je „paranormal enthusiast”, što je zaista pristojan način da se napiše „wacko”. Ona smatra da je to dokaz da postoje paralelne realnosti, i da to što ljudi imaju nisu lažna sećanja, već stvarna sećanja koja potiču iz druge realnosti, koja se slučajno ukrstila s našom u datom trenutku na datom mestu na kome se neko nalazio.

Brumova naravno nije autor mnogosvetovne interpretacije kvantne mehanike, radi se o fizičarskoj postavci utemeljenoj na hipotezi da je univerzalna talasna funkcija objektivno stvarna i da ne postoji njen kolaps, što implicira da se svaki mogući ishod svakog kvatnog merenja fizički realizuje u nekom „svetu”.

Ovo objašnjenje je osmišljeno da bi se objasnila pojedina naučna merenja (recimo, zašto se elektron prelama kao talas kada se posmatra, a zašto se, kada ga niko ne posmatra, ponaša kao čestica), a ne zbog Mandelinog efekta; kolektivna konfabulacija, o čemu se ovde zapravo radi, samo je racionalizovana na „kvantni” način, inače sama po sebi niti potvrđuje niti demantuje naučnu interpretaciju koju pokušava da iskoristi.

Umesto toga, ovde posao imaju epistemolozi i neuronaučnici; ovi potonji kažu da se fizička lokacija na kojoj se u mozgu nalazi memorija naziva „engram”, koji se prilikom konsolidacije sećanja premešta s privremenih položaja poput hipokampusa, na trajna „skladišta” u prefrontalnom korteksu.

Slična sećanja nalaziće se blizu jedna drugima; pozivanje nečega iz sećanja reaktivira neurone koji čine „engram”, usled čega dolazi do stvaranja novih veza, pa zatim do rekonsolidacije sećanja; ovo, osim što može dovesti do utvrđivanja stvarnog sećanja, može dovesti i to utvrđivanja lažnog, ako su se povezala bliska ali ne i istovetna sećanja.

Recimo, zato što se Aleksandar Hamilton, kao jedan od američkih „očeva osnivača”, pominje često i istovremeno u istom kontekstu s prvim američkim predsednicima, dolazi do spajanja neurona koje čuvaju te dve informacije, pa za rezultat imamo to, da ogroman broj Amerikanaca pogrešno veruje da je Hamilton bio predsednik Amerike (naveli bismo neki naš primer, koji sigurno postoje, ali mi ne znamo za domaće studije koje su se ovim bavile).

U slučaju nepostojećeg filma „Šazam”, sećanje na njega mogao je proizvesti spoj većeg broja sitnih informacija do kojih su svi koji su odrastali devedesetih u Americi morali doći, ali koje su toliko specifično američke da je zaista besmisleno navoditi ih.

A posle spajanja neurona, nakon što je lažno sećanje obrazovano, konfabulacijom se proširuje i čoveku postaje sve uverljivije: u pitanju je popunjavanje memorijskih rupa izmišljotinama, na nesvesnom ili podsvesnom nivou; to je važno naglasiti jer se ne radi o laganju, akter nije ni svestan da konfabulira, da popunjava rupe, tj. da premošćuje jaz između stvarnog i nestvarnog, zato što se sve odigrava praktično u realnom vremenu, i izgleda kao izvlačenje nečega iz sećanja.

(Telegraf.rs)