Smešan pokušaj austrougarske vlade da sakrije poraz na Ceru: Prenosimo njihovo saopštenje iz 1914.

Cerska bitka je prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu, posle koje nijedan neprijateljski vojnik nije ostao na tlu Kraljevine Srbije. Ali da ste pitali Beč, to nije ono što se desilo. U stvari, oni nisu ni hteli da osvoje Srbiju...

Cerska bitka, jedan od naslavnijih trenutaka srpske vojske u Velikom ratu, bila je prva saveznička pobeda u njemu, koja je označila kraj Prve austrougarske ofanzive na Kraljevinu Srbiju, donoseći nepredviđeno i strašno poniženje jednoj carevini koja se svetu predstavljala velikom silom, što je nekada nesumnjivo bila, ali tada ne više.

Preporučujemo

Bitka je otpočela 15. avgusta 1914. u Zapadnoj Srbiji, pre svega na prostoru koji pokrivaju planina Cer i Mačva; kada se 24. avgusta završila, nije više ostalo ni jednog neprijateljskog vojnika na našem tlu. Ali to nije ono što ste mogli pročitati u austrogarskoj štampi, koja je na svaki način pokušavala da od svog stanovništva sakrije stvarna dešavanja i da zataška katastrofu koja im se desila.

U arhivu Austrijske nacionalne biblioteke, u okviru projekta „ANNO” (skr. AustriaN Newspapers Online), pronašli smo izdanje pulskog nedeljnika „Naša sloga”, koji u br. 33 od 27. avgusta 1914. (list je izlazio četvrtkom u podne), na drugoj strani, pod naslovom „Europejski rat”, donosi pregled zbivanja na ratištima.

Šta bi uredništvo „Naše sloge” pisalo o ovim dešavanjima, to nikada nećemo saznati, jer se ovde iz „aeroplana” (da se poslužimo našim ondašnim rečnikom) vidi da je uredništvo skraćivalo muku prenošenjem zvaničnih bečkih saopštenja (nije imalo smisla stavljati u novine nešto što ne može biti objavljeno; ako bi se i našlo nešto nepodesno, cenzori ne bi dozvolili štampanje); uostalom, i „Pravda”, bečki nedeljnik na čehoslovačkom, 29. avgusta donosi isti izveštaj.

Deo koji se odnosi na nas, s međunaslovom „Rat sa Srbijom”, prenosimo u integralnoj verziji, po hrvatskom pravopisu koji je u ono vreme važio.

„O ratu sa Srbijom izdano je službeno saobćenje, koje jasno označuje uspjehe naše vojske na srbijanskom ratištu. To saobćenje se glasi: Pošto je Rusija posegnula u boj izmedju Austro-Ugarske i Srbije, bili smo prisiljeni sakupiti svu našu moć za glavni boj na sjevero istoku. Time je rat proti Srbiji, koji je javnost smatrala kao kaznenu ekspediciju, samo po sebi postao nuzgredna akcija, koja se jedva dotiče glavne svrhe.

Usprkos tomu su obći položaj i izvješća o neprijatelju upućivala za ofenzivnu akciju, koja je pak obzirom na gore navedeno bila mišljena samo kao kratak naskok na neprijateljsko zemljište, i trebalo je zatim, kad je naskok uspio, zauzeti opet stanovište čekanja, da se u priliki opet protegne ruka na udarac.

Taj kratki navalni naskok takodjer se je izvršio izmedju 13. i 18. agusta sa dielom na jugu upotrebljenih sila i to sa izvanrednom hrabrošću i odvažnošću. To je povuklo skoro svu srbsku armadu na tu točku; napadaj, što ga je izvršila s jako velikom premoću, se je iza teških gubitaka neprijatelja razbio na junačtvu naših četa. Da su takodjer ove pretrpile prilične žrtve, posvema je razumljivo, obzirom na brojno mnogo jačega i za svoj obstanak borećega se neprijatelja.

Kad su poslije naše čete, koje su 19. agusta prodrle dalje u Srbiju, iza kako su ovršile svoju zadaću, dobile nalog da se povrate na prijašnje pozicije na Drini i Savi, ostavile su na bojištu sasma iznemoglog i iscrpljenog neprijatelja. Naše čete imaju zaposjednute visine na srbskom zemljištu i prostor Šabac.

U južnoj Srbiji napreduju austro-ugarske čete, koje su prodrle tamo iz Bosne, uz neprestane bojeve neprekidno u pravcu prema Valjevu. Sasma mirno lahko očekujemo dalnje dogodjaje, kojih razvitak će opravdati pouzdanje, kojeg su se pokazale dostojne naše čete u danima od 13. do 19. agusta, a koje se bore u najtežim prilikama i imaju zadaću, koja se nevještomu čini jako nezahvalna.

Naše čete su 20. agusta na bosansko-Srbskoj medji istočno od Višegrada Rudno po ljutom boju porazili na cijeloj liniji okolo 30 bataljuna srbijanske vojske, koja je imala brojnu gorsku, poljsku i tešku artileriju. (Višegrad je mjesto u Bosni blizu srbskog Vardišta kod Drine.) U tom boju sudjelovala je i njemačka četa, koja je bila u posadi u Skadru. Tom prilikom su naše čete protjerale Srbijance preko granice, koji su bili prodrli na zemljište kod Uvca i Vardišta još prije nego li su počele operirati naše čete.

Na sjevernoj srbskoj medji naše su čete prešle kod Progara Savu i navalile na srbsko područje prešavši Kristiku, Male Brgule i Urovce, zaposješe nakon kratke i odlučne bitke mjesto Obrenovac, koje je ostalo uporištem za daljnje operacije naše vojske.

Osječka ’Drava’ prima isvornu brzojavku iz Šabca, da je predsjednik ’Narodne Obrane’, general Božo Janković od naših četa zarobljen. Sa ratišta kod Beograda nema novijih viesti.”

Odmah da se osvrnemo na s kraja: general Božidar Janković, zbilja u to vreme predsednik „Narodne odbrane”, ne da nije bio zarobljen od strane austrougarskih četa u Srbiji, nego nije fizički mogao biti zarobljen u Srbiji, zato što je po svemu sudeći u tom času službeno bio van zemlje, u Crnoj Gori, gde je u dogovoru s kraljem Nikolom poslat da bude načelnik Štaba Vrhovne komande crnogorske vojske.

Nismo uspeli da utvrdimo tačnu hronologiju, izvori kažu da je u Kraljevinu Crnu Goru poslat po austrougarskoj objavi rata Srbiji, ali je to neodređeno, može da znači i sutradan i posle par meseci; no svakako nije zarobljen od strane austrougarskih vojnika.

Razlog za plasiranje te laži leži u značaju koji je carsko-kraljevska vlada pridavala toj organizaciji, kojom se bavila u tački 2 Julskog ultimatuma: „Da odmah rasturi društvo ’Narodnu Odbranu’ čija se sva propagandska sredstva imaju konfiskovati i da isto tako postupi protiv svih ostalih društava i udruženja u Srbiji, koja se bave propagandom protiv Austro-Ugarske; kraljevsko-srpska vlada postaraće se, da ta rasturena društva ne produže svoju delatnost pod drugim imenom ili u drugoj formi”.

Postoji paralela između ondašnje situacije u kojoj se jedna imperija (Austrougarska) obrušila na manjeg suseda (Srbiju), s ciljem da ga potčini, naletevši na herojsku odbranu, pomognutu oružjem, municijom te raznim materijalom, što su slale druge imperije (Britanija, Francuska, Rusija), i ove trenutne situacije, u kojoj se jedna imperija (Rusija) obrušila na manjeg suseda (Ukrajinu), s ciljem da ga potčini, naletevši na herojsku odbranu, pomognutu oružjem, municijom te raznim materijalom, što ga šalju druge imperije (Amerika, Britanija, Francuska, NATO generalno).

Ovo pominjemo zato, što se ovaj austrougarski izveštaj o Cerskoj bici treba sagledati konceptualno, a ne kao nešto jedinstveno za Dunavsku monarhiju (ili za Hrvatsku, u čijem sastavu Istra tada nije ni bila, a i da je bila, uredništvo lista je prenelo zvanično saopštenje): izveštajima s ratišta ne bi trebalo da se veruje dok se bave događajima koji su u toku, pa čak ni neposredno nakon toga, već tek sa distance od nekoliko meseci ili godina, kada postane jasno i očito šta se desilo.

Nekada su stvari očigledne, toliko da ih sve zaraćene strane priznaju; ali ako jedna kaže jedno, a drugo drugo, nebitno koja kaže šta i koju vi podržavate, sačekajte malo, dajte vremena istini da promoli nos. Nekad treba i dugo čekati; tako je Cerska bitka ostala slabo poznata u Nemačkoj i Austriji, baš zahvaljujući prikrivanju činjenica.

(Telegraf.rs)