Kažite nam šta mislite o životu naših kraljevića 1929. godine i poseti Aleksandra selima po Baranji

Sva deca bi trebalo da imaju detinjstvo kakvo su imali ovde opisani kraljevići Petar i Tomislav, sinovi kralja Aleksandra, iako o tome verovatno nikada ne bi trebalo da se piše na ovakav način

Šta su kroz medije konzumirali naši pra- i čukunroditelji, koji su bili odrasli ljudi u međuratnom periodu, za vreme Kraljevine SHS tj. Jugoslavije? Tekst pred vama pružiće vam jedan potencijalni odgovor.

Preporučujemo

On je morao biti smešan i zabavan dobrom delu pismenog i obrazovanog stanovništva, ili barem onom inteligentnijem njegovom delu, koji može biti ciničan ali i ne mora; bio je zabavan svakome ko voli da se našali a kadar je da prepozna propagandu kada ga se njome „granatira”, kao što se čini u članku koji ćemo preneti u celosti.

Naslovljen je sa „Život naše Kraljevske dece u dvorcu Aleksandrovu”, s podnaslovom u kojem se citira Servantes: „Kada bi u sreći bilo slatkoće osmeha kraljevske dece, sreće bi imala u sebi veličanstvo sna”; objavljen je u četvorobroju beogradskog dnevnika „Vreme”, za period od 4. do 7. maja 1929. godine (Uskrs je katolicima pao 31. marta, pravoslavnima tek 5. maja).

Tekst hoda po tankoj niti između bljutavosti i tradicionalno shvaćene poetičnosti onih kojima je nešto pesma samo ako se stihovi rimuju; prepun je besmislica, postoje čitavi pasusi u kojima apsolutno ništa nije rečeno, i koji su tu samo da popune prostor, ili da u svesti naroda stvore predstavu o kraljevićima kao naročitoj deci, na kojoj će jednog dana država moći da ostane.

Ali uprkos tome, tekst je vredan spomenik svog vremena i pruža kakav-takav uvid u život jugoslovenskih kraljevića koncem dvadesetih i početkom tridesetih godina, tokom Šestojanuarske diktature.

(Primetićete da se na momente čini da autor teksta kao da nije svestan da 70—80% dece u Jugoslaviji u tom trenutku ima potpuno drugačije iskustvo od kraljevske, da nema detinjstvo u punom smislu te reči, da je prinuđeno da radi od malih nogu i da pomaže svojim roditeljim; deca danas, pak, uglavnom odrastaju kao ova kraljevska.)

„Proleće u cvetnim ravnicama prostrane, ogromne Baranje, zemlje ovaca — kako je nazvaše stari Bunjevci i Srbi sa Drave, proleće u šumama koje ostadoše sveže i rodne srnama i mnogorogim jelenima, proleće u širinama svoda i svežinama svestranih vetrova, proleće u zujanju buba i igranju grana, to je proleće naših Kraljevskih Dečaka čije se grudi moraju razvijati za velike zadatke muškosti.

U pejzažima lovaca, kroz koje se probijaju sveže i jasne boje dvorca Aleksandar (više o njemu ispod; prim. nov.), na imanju koje je veliko kao jedna zemlja. Njihova dečja radost ne može naći ništa više no što idu dečje želje (tako drage dečje želje, uvek jednake, želje sreće koja ne poznaje senke): nalaze srce zemlje čiji su sinovi, jedro srce puno svežine, puno razonoda u nebu i prostoru, puno dobrih nežnosti prirode i puno lepota za oči i srce koje trepće za jedan krug drag i sladak, seoski širok i seoski pitom, seoski lep i seoski ležeran. Deca trebaju jedan mir da bi bila slobodna, sasvim ostavljena živahnoj igri, u toliko živahnijoj u koliko su više ostavljena u prostoru i vazduhu.

Prestolonaslednik Petar već je dečak, a njegov manji brat Tomislav jedno je živo dete, čiji temperament dobija sve lepše forme zdravlja koje obećava nepresušnost. Oni su ozareni slatkom svežinom polja i šuma u kojima divno nalaze punu meru svojih zadovoljstava. Belje. Prostrano i šumovito, puno voda i cveća, toplo i sveže, za njih je jedan prolećnji zanos kakav zahteva voskresensko dečje srce. Njihovo zadovoljstvo je zadovoljstvo sve one beskrajne povorke naše dece u času kada prozvižde vazduhom nove ptice i pojavi se prkosno zelenilo. Boje ih uznose, boje ih osmehuju. Oni su srećni.

Jutro. Sunce koje se pojavljuje s leve strane Dunava budi ih. Deca ustaju rano, ali ipak tek kada sunce prodre jače kroz senke ogromnih lovačkih šuma koje ljubomorno čuvaju svoje prve kitnjaste senke. Petar je prvi budan, skače jednim sokolskim skokom, gimnastičkim i hitrim, budi nežno svoga malog brata koji spava nešto namrgođen. Ustaju i spremaju se na jedan poljubav Kraljici. Majka ih već čeka, osmatrajući pogledom po prostoru, tražeći očima gde će se Njeni sinovi danas igrati. Oni se pojavljuju sa uzbudljivim smehom i svežinom koja unosi vatru u Njenu sobu, javljaju se radošću koja prelazi preko živih i preko stvari, sedaju za doručak i razmišljaju šta će danas pronaći za jedan svež provod. Ako je dan sunčan, njihova radost ne izdrži dugo sedenje: već će da dignu glave na nebo, već će da osmatraju kad će što skorije da se pojave na onom brežuljku peska koji ih željno očekuje sa spremnim lopatama, sa kofom u koju će sipati lagano taj čudni dečji materijal i graditi, ko zna šta graditi...

Izlaze pred Dvorac, i onda trkom (Tomislav ne može, i stalno Mu je krivo što nije brži) do one gomile koja je već spremna u malu piramidu. Tu su dva šatora, koja obeležavaju njihovu vojničku spremu, jedno ugodno sklonište. Tu je jedan tricikl, u kome Petar vozi Tomislava kroz travnjak, pritiskujući čvrsto na pedale, držeći sa neverovatnom sigurnošću onaj čelični upravljač kojim vežba svoju sigurnost. Ali, pesak, čarobna igračka, više no ma šta privlači: ostavljaju tricikl, pristupaju jednom poslu koji je beskonačan a ipak uvek interesantan: odvlačenju, dovlačenju, građenju nekih kućica, penjanju na ogromni vrh toga brega, sa koga će malecni brat često da padne, da se prevrne i otkotrlja čak u «dolinu», beskrajan put koji mu ni malo ne izgleda očajan ni tužan. Smeje se i već se penje ponovo, malo namršteniji, prkoseći toj «stihiji» od peska, ne dajući tako lako svoj ponos...

Ko zna zašto je Prestolonaslednik zavoleo jedan prosti drumski valjak za nabijanje puteva? Možda je to čudnovato i Kraljici, možda i malecnom Tomislavu, kome se, na kraju krajeva, onako pošteno rečeno, čini da ta grdosija nema neke naročite draži, kao recimo, pesak. Pa ipak, i Tomislav će se zagrejati za tu pasiju svoga brata. Kao da kaže: Kad baš voli taj strašni valjak, što da ga ja mrzim?... I eto, posmatraju jedan takav drumski tenk, za njih nepokretan, za njih preogroman, ali ga sa divljenjem gledaju i veseli su do neba...

Ranije, ovaj stariji Bata Petar izgleda da je bio pasioniran za automobile. Što ih je voleo, što ih je poznavao... Čudo jedno. Znao je kad negde daleko zakvrči „Voazen”, znao je kad zatrešti bas pustahije „Rols Rojsa”, znao je kad bi drmnuo bariton „Linkolna”, a znao je kad sa ljupkom klizavošću kreće od kapije graciozni šum „Pakara”. Sedeo je pored šofera i uživao, a znao je već toliko iz automehanike da je mogao mirno predavati svome malom bratu. Odjednom, on napušta sve to. Valjak pa valjak. I samo o valjku govori i o njemu sanja. Nikako da ostavi taj valjak, svakoga časa priča o njemu i želi, želi:

— Molim vas, da mi jedanput donesete iz Pariza jedan takav valjak....

Prirodna stvar da Mu obećavaju. Mudro ga gleda mali bata i, kanda, nešto razmišlja o tome kako bi bilo lepo kada bi ’ovom protekcijom’ i on dobio nešto slično. Jer, kad se sviđa Petru, što, pak, da se i njemu ne sviđa?..

Po nekad Petar peca. A, kad uhvati, šuma se hori od njega. Kad ne ide, stara alaska ćud, on se naljuti. Ako se tada Tomislav uzjoguni (a on je ’prgav’ i živ), ispadnu i neke batine. Ali, Tomislav ne plače, naprotiv, pokušava smehom da prkosi.

Tomislav je srce od deteta. Nema šta, muško, smelo, živahno, ali dobro kao što može da bude jedno dete koje tek počinje da gleda i prosuđuje. Strašno voli životinje. To je prosto za divljenje. Krava? Ceo jedan doživljaj... Koza? Pronalazak kakav se ne pamti... Jagnje? Pa to je za njega pesma... Konj? On je već van sebe od oduševljenja. I, samo kaže »muu«. Sve je kod njega »muu«, i krava, i koza, i jagnje, i konj, i buba, i srna, (ah, što voli srne, čovek da se podmladi od te radosti), i pile, i petao, i ćurka, i plovan, i gusan kad zaždi niz beljski beskrajni drum... i sve je to «muu», i sve je to — oduševljenje... Nema kod njega prirodoslovne klasifikacije. Ti si muu i imaš da ostaneš muu... Tačka.

Posle su malo umorni. Ručaju s Kraljicom. Malecni odlazi da spava (on već spušta očice na krilu), a Petar junački izdržava sokolski trening: švedska gimnastika (zna se, on je član Sokola), preskakivanje, pretumbavanje, masaža, vežbe na spravama, vežbe mišića... Posle podne, probude malog batu pa idu u šetnju sa Majkom.

Svako drvo, svaki cvet, svaka staza, to je divno jedno prolećnje njihovo oduševljenje. Kola idu, ali oni zaustavljaju: gle ovo cveće, gle ovo drvo s belom korom!... «Hajdemo dalje...» Neće, hoće da vidi (radoznao neverovatno), pa, ako slučajno putem sretnu nekog plovana kako se, čak s plavim perom pozadi, šeće gegavo niz jendek, onda, zna se, ono neizbežno «muuu» malo produženo, pa oštro «mu» — i plovan gleda pa — razume li štogod — diže glavu i... kako on ne ume da kaže «muu», bebi Tomislav je strašno, strašno radostan...”

Ako imate malu decu, a drugim roditeljima i ljudima generalno, neprestano iznosite anegdotalne dokaze o njihovoj genijalnosti i briljantnosti i nadarenosti, kao da ste rodili novog Mocarta, koristeći fraze poput „nije što je moje ali mnogo je pametno”, ili „svi se dive, vaspitačica/učiteljica kaže da takvo dete nikada nije imala” — zvučite kao autor ovog teksta: iako njega nisu napisali ni kralj ni kraljica (koja ga je možda pročitala i odobrila), napisao ga je neko blizak kraljevskom domaćinstvu, možda novinar „Vremena” zadužen za praćenje kraljevske porodice, ili možda čak neko zaposlen u samom kraljevskom domaćinstvu (tekst je nepotpisan, pa nije nemoguće).

Tekst se nalazio na trećoj strani četvorobroja, odmah pored kratke vesti o poseti našeg Aleksandra selima po Baranji, u kojima su „seljaci, koji su za Kraljev dolazak ubrzo saznali, hitno napuštali svoje započete poljske radove i skupljali se oko automobila te su Kralju priređivali spontane manifestacije. Očigledno vrlo zadovoljan, Kralj je prilazio grupicama seljaka sa kojima je duže vremena proveo u razgovoru raspitujući se o poljskim radovima, letini i prilikama u kojima žive. To Kraljevo interesovanje još se uvek prepričava u svakoj seoskoj kućici.

Kako se i u ostalim selima već saznalo da je Kralj celo prepodne proveo u obilaženju pojedinih mesta u Baranji, seljaci su se iskupljali u grupama očekivajući sa nestrpljenjem Kraljev dolazak.

U obilaženju Baranje Kralj je proveo sve do 6 časova po podne. Na povratku, stanovništvo je Kralja takođe dočekivalo sa manifestacijama u čemu su se naročito istakli seljaci nemačke i mađarske narodnosti svojim mnogobrojnim uzvicima: «Eljen Aleksandar Kiralj!«”

Eto, tako je nekada izgledala vladarska propaganda, pa vidite da li biste voleli da se ta vremena vrate... Elem, svi ovde opisani događaji odigrali su se tokom posete kraljevske porodice njihovom Dvorcu na Belju (danas Bilje, u Hrvatskoj), koji je poznat bio i kao Dvorac Tikveš (zbog istoimenog većeg mesta u blizini), Tikveški dvorac, Aleksandrov dvorac ili Dvorac Aleksandar, kasnije Titov dvorac...

Smešten je na prostoru Parka prirode Kopački rit, gde je tokom 19. veka bio izgrađen Lovački dvorac, jednospratna lovačka kuća. verovatno po nalogu nadvojvode Fridriha Habzburškog; u međuratnom periodu, za potrebe svoje porodice, Aleksandar je sagradio ono što se danas zove Glavni tikveški dvorac, u klasicističkom stilu s elementima secesije, kao i više pomoćnih zgrada i objekata.

(Telegraf.rs)