O poreklu mafije: Nastala u pozorištu, ali možda potiče od arapskog plemena koje je vladalo Palermom

Nikada nećemo saznati ni ko su momci na čiju je tuču na ulici u Palermu 1862. naleteo Gaspare Moska, niti oko čega su se svađali, ali da nije bilo njih, ovaj nikada ne bi došao na ideju da u naslov svog komada, koji je na podsticaj bivšeg robijaša Đoakina D’Anđela, pisao sa glumcem Đuzepeom Ridzotom, stavi jednu sicilijansku reč opskurnog porekla, koja u to vreme nije imala negativnu konotaciju

Sicilijanska reč „mafija” ušla je u rečnike praktično svih jezika sveta, i danas je sinonim za organizovanu kriminalnu grupu, bilo kog tipa i polja delovanja, bilo koje veličine; taj termin se koristi toliko fleksibilno, da bi pokojni sudija Đovani Falkone, koji je protestovao protiv njegove prekomerne upotrebe, bio preneražen kad bi video dokle smo u tom pogledu došli.

Kao primere navedimo ono na šta se može nabasati u našim medijima, koji su preplavljeni konstrukcijama poput „građevinska mafija”, „deterdžent mafija”, „krofna mafija” (dva potonja primera su ujedno i svojevrsno napastvovanje srpskog jezika; u medijima, nažalost, ima puno polupismenog i poluobrazovanog sveta): ovakva inflacija značenja u potpunosti obesmišljava pojam, koji tako gotovo da više ništa ne znači.

Preporučujemo

Zato je možda interesantno naglasiti da sama sicilijanska mafija nikada nije koristila taj pojam; danas je već poprilično poznato da su oni svoju organizaciju nazivali, da je i dalje nazivaju, „koza nostra”, cosa nostra, što znači „naša stvar”. Otkuda onda termin „mafija”?

Put ka odgovoru vodi nas preko Palerma. Godina je 1862, i mladi dramaturg Gaspare Moska, nekada progonjen od strane Burbona za vreme Kraljevine Dve Sicilije, tek što se vratio iz službe u garibaldijevskoj miliciji kojoj se priključio dve godine ranije, odmah nakon iskrcavanja Hiljade na Siciliju.

Nema novca, kao ni njegov prijatelj Đuzepe Ridzoto, glumac pozorišta „Sant’Ana”, koji ga upoznaje sa publicistom Đoakinom D’Anđelom, bivšim robijašem koji je pola života proveo iza rešetaka, i bio poštovan od strane kriminalaca; ovaj im predlaže da napišu lakrdijaški komad smešten u zatvor, a on će im pomoći oko zatvorskog argota, da bi scene bile realistične (Đoakino Funćaca, kapo iz komada, zasnovan je baš na D’Anđelu).

Isprava ovo delo, koje se pojavilo 1863, nije bilo organski uvezano, radilo se o nizu nepovezanih scena koje su izvođene na palermljanskim ulicama; tek desetak godina kasnije uvezane su u smislenu radnju, čime je nastala komedija u tri čina. Komad se na početku zvao „Palermljanski vikarijat”, gde je „vikarijat” bio sleng za zatvor, ali to je izmenjeno pre prvog izvođenja.

Kako je kasnije govorio Moska, na Siciliji se za nešto izvanredno, što je privlačilo pažnju i činilo se primamljivim ili izazovnim, govorilo da je „mafiusu”. Moska je naveo primere: kravata svetle boje, vezane u savršeni čvor, bila je „mafiusa”; zaokrugljeni stomak, koji je ukazivao na materijalno blagostanje, a tada nažalost i na dobro zdravlje, bio je „mafiusu”; takođe: lepa kosa, šarmantne oči devojke, zgodan šešir.

„Mafiusu” je bio i čovek posebno hrabar ili preduzimljiv, dok je „mafiusa” bila žena savršene ženstvenosti. Ukratko, pojam je označavao karakteristiku koja je pravila neku razliku, kao i šepurenje, razmetanje, drskost, smelost, hrabrost.

Moska se dosetio da je upotrebi kada je jednom prilikom na ulici naleteo na svađu dva momka; pre nego što će sukob preći iz domena verbalnog u fizički, jedan je drugog pitao: „Varrissi fari u' mafiusu cu mia?”, što na sicilijanskom jeziku znači: „Hoćeš da budeš mafijuzu sa mnom?”

Moska je odmah otrčao Ridzotu, rekao mu da moraju da promene naslov komada u „Mafijuzi palermljanskog vikarijata” (ali ne i tekst komada: van naslova, nigde se ne pominju ni mafija ni mafijaši), a ostalo je istorija: komad, nakon što je pretvoren u komediju u tri čina, izvođen je širom Italije, od juga do severa, u Napulju ga je čak gledao i kralj Umberto, a 1875. samo u Palermu imao je preko 300 izvođenja!

Ali pre toga, uticaj komada odmah se osetio u izmeni smisla reči „mafiusu”. Sredinom 1860-ih, kada je novonastala Kraljevina Italija počela svoju borbu protiv organizovanog kriminala, zbog potrebe da taj fenomen dobije neko upečatljivo ime, neki činovnik je u jednom vladinom izveštaju napisanom u Palermu 1865, pod uticajem „Mafijuza palermljanskog vikarijata”, iskoristio reč „mafija”.

Reč se ukorenila u italijanskom jeziku, i već 1890-ih bila definisana u rečniku kao „tajna organizacija na Siciliji koja za cilj ima postizanje zarade nedozvoljenim sredstvima”; folklorista, doktor, profesor i senator Đuzepe Pitre se bunio protiv otimanja te lepe reči, koja izvorno nije imala negativnu konotaciju, i nije bio jedini, ali ništa se nije moglo, jezik je išao svojim putem.

Ovo, međutim, ne pruža odgovor na pitanje, otkuda reč „mafiusu” u sicilijanskom jeziku; ova nerešena zagonetka možda rešenje krije u arapskom jeziku, budući da su Arabljani 260 godina vladali Sicilijom, od 831. do 1091. (mada ne sve vreme čitavim ostrvom).

I zaista, nekoliko arapskih reči bi moglo biti u njenom etimološkom korenu: „ma’fi” znači „izuzet”, u smislu izuzet od plaćanja džizije, poreza za ne-muslimane; „mahjas” znači „hvalisanje”, „marfud” je „odbačen” (reč se možda razvila u „marpiuni”, u značenju „varalica”, pa u „marpiusu”, pa u „mafiusu”), „mu’afa” je „bezbednost, zaštita”.

Takođe, „Ma’afir” je ime arabljanskog klana koji je vladao Palermom, a koje je izgleda bilo cenjeno od strane seljaka, jer im je ime izvesno ušlo u sicilijanski rečnik još u srednjem veku, pa su tako, za vreme Sicilijanske večernje 1282, branitelji Palerma nazivani „mafija”.

(Telegraf.rs)