Ovim mačem krunisani su svi poljski kraljevi od 1320. do 1764: Koliko samo istorije ima Poljska!

„Ščerbjec” je poljska kraljevska regalija, jedina koja je preživela burni kraj 18. veka, kada je Poljsko-litvanska republika propala pod udruženim naletom Rusa, Prusa i Austrijanaca. Danas se čuva u riznici Kraljevskog zamka na Vavelu, u Krakovu, i simbol je poljske državnosti

Kraljevina Poljska, prvo sama a potom u državnoj zajednici sa Velikom kneževinom Litvom (danas Litvanija), bila jedna od najmoćnijih i najbogatijih, prostorno najvećih, kulturno najraznovrsnijih, usled visokog nivoa verske tolerancije, i politički najnaprednijih zemalja Evrope od 16. do 18. veka.

To nije preterivanje: Poljsko-litvanska republika („Žečpospolita”) je bila izborna monarhija, gde je kralja i velikog kneza na izbornoj skupštini birala sva velika i mala vlastela (szlachta, „šlahta”), znatno brojnija nego bilo gde drugde (po nekim procenama, dok je u drugim evropskim državama plemstvo činilo 1—3% populacije, kod njih se radilo o 10%), s monarhom koji je delio vlast sa Sejmom, u kojem su sedeli velikaši, gde je svaki član imao pravo veta.

Preporučujemo

To je dugo funkcionisalo i omogućilo prosperitet Poljske-Litvanije, ali kada su pojedinci počeli da se prodaju interesima Rusa, Prusa i Austrijanaca, sudbina te zemlje, koja je nalazila daleko ispred svog vremena (od samog početka, dakle, i pre 1791, kada je novim ustavom postala ustavna monarhija), bila je zapečaćena.

U takozvane Tri podele Poljske (1772, 1793, 1795), „Žečpospolita” je rasparčana od strane gorih i nazadnijih od sebe, od ta tri susedna autokratska režima, koja će se onako bedno, i zasluženo, skršiti u uraganu Prvog svetskog rata.

Ali poljske kraljevske regalije, akumulirane tokom dugog niza stoleća, od srednjeg veka pa nadalje, gotovo su sve izgubljene u poslednjoj deceniji postojanja te države: tokom gušenja Košćuškovog ustanka, Prusi su leta 1794. poharali Vavelsku katedralu u Krakovu i plen sa sobom poneli u Berlin, gde su veći deo 1807—1808. rastopili, zbog ekonomske krize tokom Napoleonskih ratova.

Među regalijama koje su preživele to strašno vreme za poljski narod, nalazio se i krunidbeni mač „Ščerbjec” („Okrnjeni”), koji je, po legendi, bio mač prvog poljskog kralja BoleslavaHrabrog, koji ga je okrnjio 1018. udarivši njime po Zlatnoj kapiji Kijeva, tokom svoje intervencije u sukobu između svog zeta, Svjatopolka Vladimiroviča, i njegovog brata Jaroslava, koji su se borili za kijevski tron.

Legenda je možda tačna, možda delimično tačna, možda potpuna fabrikacija; zna se samo da ovaj „Ščerbjec” nije taj „Ščerbjec”; ovaj „Ščerbjec” je iskovan krajem 12. ili početkom 13. veka, a kao krunidbeni mač prvi put je korišćen 1320, prilikom krunisanja Vladislava I Lokjeteka (u prenesenom značenju: Kratki; nadimak Lokjetek dolazi od lakta, stare mere za dužinu, a odnosio se na njegov mali rast).

Ali „Ščerbjec” Prusi nisu uništili, prodali su ga na aukciji jednom ruskom knezu; potom je menjao vlasnike i opet završio u ruskim rukama; u sklopu mirovnog sporazuma između Poljske i Sovjetske Rusije, 1928. je vraćen Poljacima, a već 1939, kao najdragoceniji predmet krakovske zbirke, poslat u Kanadu, da bi se spasao od Nemaca; Poljskoj, zato što je pala pod komuniste, vraćen je 1959, i danas se nalazi riznici Kraljevskog zamka na Vavelu, u Krakovu.

Ovaj srednjovekovni ceremonijalni mač je težak 1,26 kg, dugačak 98,4 cm, i ima oštricu dužine 82 cm i širine 20 cm, zaobljenog vrha; njegov metalni balčak ima zlatne oplate sa cvetnom ornamentacijom, verskim inskripcijama na latinskom i hebrejskom, ilustraciju Jagnjeta Božijeg i simbole četvorice jevanđelista, sve u tehnici „nijelo”.

Površina oštrice pokazuje znake temeljnog čišćenja, dok je rupa na njoj, ispod balčaka, koja postojala već u 18. veku, s jedne svoje strane delimično skrivena pločicom s poljskim grbom, koja se tu sigurno nalazila od vremena Vladislava Lokjeteka. Mada je u prošlosti bilo autora koji su sumnjali u autentičnost mača, danas je to zatvoreno pitanje: sigurno se radi o srednjovekovnom maču.

Pitanje hronologije i vlasništva nad njim, nešto je sasvim drugo; pločica, detaljno opisana 1792, na kojoj je pisalo da mač pripada nekom knezu Boleslavu, postavljena verovatno u vreme kada je Poljska bila podeljena na niz polunezavisnih vojvodina, kojima su vladali različiti ogranci kuće Pjast — jedna je od dve koje su Rusi uklonili tokom 19. veka.

Ali čak i da nisu, ne bismo pouzdano znali odgovor na pitanje, na kog se Boleslava misli: možda na Boleslava Kovrdžavog, ili na Boleslava kneza Kujavije, Mješkovog sina, ili na Boleslava kneza Sandomježa i Mazovije, Konradovog sina i bezdetnog strica Vladislava Lokjeteka, što ga čini glavnim kandidatom, što bi značilo da je mač nastao tokom prve polovine 13. veka (ovaj Boleslav je umro oko 1248).

Argumenti protiv toga postoje, ali mogu da budu objašnjeni i drugačije; recimo, kasnoromanička ornamentacija na dršci mogla je biti kasniji dodatak; u svakom slučaju, mač tipološki snažno ukazuje na 12-13. vek. Ipak, i dalje se čeka naučno ispitivanje, koje bi utvrdilo u kojoj zemlji je iskovana oštrica, pošto možda i nije u Poljskoj; ali je barem balčak, možda, ako je suditi po inskripciji, nastao tamo.

(Telegraf.rs)