Poslednja šansa da se spreči klanica: Hitler bi 1938. bio srušen u puču, da su Englezi i Francuzi...

Grupa nemačkih oficira, uverena da ih Hitler uvlači u rat s Francuskom i Velikom Britanijom iz kojeg ne mogu izaći kao pobednici, skovala je 1938. zaveru tokom Sudetske krize, ali Pariz i London nisu reagovali na pravi način, a posle je bilo kasno

Da je Adolf Hitler oboren 1938, ne bi bilo Drugog svetskog rata, danas bismo ga se sećali kao što se sećamo njegovog zemljaka Dolfusa, ili kao što pamtimo Štrezemana. Ta godina je ključna za ovu priču, zato što je septembra te godine Hitler zahtevao da mu se dodele Sudeti, obodni delovi Čehoslovačke koji su je okruživali sa severa, zapada i juga.

Preporučujemo

Pošto su bili naseljeni Nemcima, nacisti su smatrali da je logično da Sudeti budu deo Nemačke, kao što danas ruski nacionalisti, primenjujući istu logiku i iste principe, smatraju da postoje delovi Ukrajine (ako ne i cela ta zemlja) koji treba da budu u sastavu Rusije, ili kao što albanski nacionalisti smatraju da delovi drugih zemalja gde žive Albanci treba da budu deo Albanije, ili kao što srpski nacionalisti...

Britanski premijer Nevil Čemberlen, da bi izbegao novi svetski rat, izmislio je tada šatl-diplomatiju: seo je u avion i otputovao u Berhtesgaden (zapravo, avionom u Minhen, pa odatle vozom do Berhtesgadena, gde je Hitler imao svoju čuvenu vilu), na pregovore s „firerom”, kojega je to iznenadilo.

Hitler je, naime, hteo rat s Čehoslovačkom zato što je hteo celu Čehoslovačku, a ne samo Sudete, pa zato nije hteo da se bilo ko meša svojim glupim insistiranjem na mirnom rešenju i izbegavanju krvoprolića (na kraju je dobio šta je hteo, ali na drugačiji način); tako su se dva čoveka dogovorila o svemu, ne uplićući Čehoslovačku.

Ali pošto je Hitler nedelju dana kasnije izneo nove zahteve, Britanija je počela da se sprema za rat; kopali su se rovovi u londonskim parkovima, postavljale protivavionske baterije, mobilizovana je mornarica; ali sve to bilo je praćeno javnim užasavanjem Čemberlena, koji je govorio o „svađi u dalekoj zemlji, između naroda o kojima ne znamo ništa” — potpuno neverovatan izbor reči za jednog premijera, i to premijera države koja ima globalnu imperiju.

Shvatajući da je rat s Britanijom i Francuskom neizbežan, da nemačka oružana sila nije u stanju da se s njima nosi (1938. zaista nije bila, nije čak bila ni 1939. godine, pa čak ni 1940: samo je inventivnošću i maestralnom strategijom i taktikom dobijena Bitka za Francusku), te da Nemačkoj preti potpuna propast — grupa oficira okupljena oko general-majora Hansa Ostera, zamenika šefa Abvera, rešila je da stvari uzme u svoje ruke.

28. septembra su bili u Generalštabu, podelili su oružje, municiju, ručne granate, očekivala se britanska objava rata, i kada bi do nje došlo, pobunjeničke jedinice bi napale Rajhskancelariju, nadvladale esesovsku gardu i uhapsile Hitlera, a zatim izazvale incident u kojem bi Hitler smrtno stradao; istovremeno, trupe van grada bi umarširale u prestonicu da podrže vojni puč.

U sve su bili uključeni zloglasni Franc Halder, tada načelnik Generalštaba Kopnene vojske Vermahta (zloglasan i zato što je, budući uklonjen sa dužnosti tokom rata, posle istog rehabilitovan, pa je mogao da stvori mit o „čistom Vermahtu”, koji tobože nije činio zločine), i njegov neposredni nadređeni, Valter fon Brauhič, glavnokomandujući Kopnene vojske Vermahta, koji međutim nije hteo da izda naređenje za pokret pre razgovora s Hitlerom.

Ovaj je, pak, popustio, i pristao na međunarodnu mirovnu konferenciju u Minhenu, s Musolinjem kao posrednikom, uz Čemberlena i francuskog premijera Eduara Daladjea s druge strane: svi su bili tu sem Čehoslovaka („O nás bez nás!”, uzvikivali su oni dugo posle toga), kojih se to najviše ticalo (takvo ponašanje osvetilo se Saveznicima; nikada više nisu ponovili istu grešku).

Vojni puč je tako obustavljen, mada je otvoreno pitanje da li bi uopšte i uspeo, šta bi se desilo tokom puča, da li bi Hitler stradao ili ne, kako bi reagovali drugi nacisti, šta su zaverenici mislili da rade „dan posle”, itd. Ne može se tvrditi da bi Hitler tom prilikom sigurno bio svrgnut a rat izbegnut: ali ne može se tvrditi ni da ne bi.

Hans Oster, kao antinacista, navodno je komunicirao sa Saveznicima, a bio je učesnik i u nekim narednim pokušajima atentata na Hitlera; uhapšen je posle čuvene Julske zavere (1944) i obešen zajedno sa svojim šefom Vilhelmom Kanarisom, kojega je, pod ko zna kakvim mukama i torturom, imenovao „duhovnim osnivačem nemačkog pokreta otpora”.

(Telegraf.rs)