U ovom srpskom selu živeli su Grci, imali su svoje škole i radnje: Evo kako je izgledao Maglić tada

Sama grčka uprava je tvrdila da ih ima oko 6.000; u članku koji je objavljen u „Borbi” 5. septembra 1949. tvrdi se, da je uprava namerno naduvala brojku, da bi dobila više hrane i potrepština, koje je kasnije preprodavala

Jedna uzgred pomenuta informacija u tekstu o ubistvu komuniste Janisa Zevgosa, u solunskom hotelu „Astorija” 1947, koja se ticala vojvođanskog sela Buljkes, gde su se 1945. naselili neki članovi Komunističke partije Grčke (KKE) i neki pripadnici Narodnooslobodilačke vojske Grčke (ELAS), sa svojim porodicama — privukla je veliku pažnju tamošnje javnosti, piše grčki portal „Protothema.gr” u svom novom, opširnom članku o toj temi.

Buljkes se danas zove Maglić, i pripada opštini Bački Petrovac, u Južnobačkom okrugu; pominje se još u srednjem veku, potom ponovo 1554. u osmanskom defteru; posle Velikog turskog rata ulazi u sastav Kraljevine Ugarske, u okviru Habzburške monarhije, ali se iz zapisa za godinu 1717. (posle novog austrijskog naleta kojim je oslobođen veći deo Smederevskog sandžaka, na tlu kojega je potom naredne godine uspostavljena habzburška Kraljevina Srbija) — navodi kao još uvek napuštena naseobina.

I tek se 1786. tu naseljavaju folksdojčeri, seljaci mahom s juga Nemačke, da bi oko 1900. broj stanovnika Buljkesa narastao na preko 3.000. Početkom Drugog svetskog rata, Nemaca je u Vojvodini bilo skoro 350.000; s namerom da etnički očiste Vojvodinu, a pravdajući se kolaboracijom s okupatorom, srpski i jugoslovenski komunisti su proterali najveći broj njih, nacionalizujući im golemu imovinu i bogata imanja, koju su potom dodeljivali kolonistima, u Vojvodini gotovo isključivo Srbima.

U selu Buljkes su živeli Grci

Tako je Buljkes 1945. ponovo opusteo, pošto je celokupno nemačko stanovništvo proterano, a njihova imovina prisvojena od strane države. Mada danas, u kućama koje su sagradili neki drugi ljudi, u selu žive potomci srpskih naseljenika, koji su došli pedesetih — tokom druge polovine četrdesetih u njemu su živeli Grci.

O čemu se radi?

Posle sporazuma između grčkih monarhista i komunista 1944, ELAS je razoružan a njegovim pripadnicima obećana amnestija; ali samo za političke zločine, što je mnoge navelo da posumnjaju u dobre namere svojih ideoloških neprijatelja, i poguralo ka emigraciji: jedni su se sklonili u Bugarsku, drugi u Albaniju, ali najviše u Jugoslaviju. Većina je poticala iz pograničnih područja, mada je bilo među njima i „Slaveno-Makedonaca”, od kojih će se jedni posle utopiti u makedonski narod a drugi u grčki.

Prema Milanu Ristoviću, profesoru Univerziteta u Beogradu, postojalo je stotinak grčkih izbegličkih logora u Jugoslaviji; iz onoga koji se nalazio kod Kumanova, u Vojvodinu je 25. maja 1945. prebačeno njih 1.454, prvo u Novi Sivac, a zatim početkom juna u Buljkes, posle spajanja s drugom grupom, čime je njihov broj narastao na 2.702.

Raspoređeni su u 625 praznih, tuđih kuća; po Ristoviću, u periodu 1945—1949. u Buljkes je naseljeno oko 4—4.500 ljudi, mada druge procene pominju za oko hiljadu niže brojke. Sama grčka uprava je tvrdila da ih ima oko 6.000; u članku koji je objavljen u „Borbi” 5. septembra 1949. tvrdi se, da je uprava namerno naduvala brojku, da bi dobila više hrane i potrepština, koje je kasnije preprodavala.

Lokacija u Vojvodini je izgleda izabrana od strane Andreje Dzime, predstavnika Narodnooslobodilačkog fronta Grčke (EAM) u Jugoslaviji (ELAS je bio oružano krilo EAM-a, koji je pak bio pokret osnovan od strane KKE s ciljem okupljanja najšire moguće koalicije protiv nacista; u tom smislu je EAM sličan našem NOP-u, ili bolje reći AVNOJ-u), i to iz dva razloga: prvo, udaljenost od grčke granice onemogućavala je špijuniranje, a drugo, selo je bilo napušteno, blizu Dunavu i okruženo plodnom ravnicom.

N. Cironis opisuje Buljkes: „prelepo selo, kao i sva sela plodne Vojvodine. Arhitektura svih kuća je ista, u pitanju su dobro promišljene građevine za udobno stanovanje [...] ista gotska arhitektura njihovih crkava, iste široke, probijene ulice [...] poređenje sa selima naše domovine svakako se ne može napraviti [...] razlika je očigledna”.

Prema navodima Kleonasa Toleos-Zaharopulosa, koji je napustio Buljkes i vratio se u Grčku novembra 1946, izbeglice su u prvi mah bile podeljene u 35 grupâ, svaka sa 30—100 članova, koji su svi od jugoslovenske vlade dobili državljanstvo. Počev od jula te godine, Buljkesom je upravljala administracija Internog sekretarijata Partijskog biroa Buljkesa, koja se nalazila pod kontrolom Centralnog komiteta KKE, tada još uvek bratske partije KPJ.

Na čelu buljkeskog partijskog biroa bio je Mihalis Pektasidis, nećak Domne, supruge Janisa Joanidisa, jednog od vođâ KKE; 1947. godine, po izbijanju Grčkog građanskog rata, naređeno mu je da se vrati u domovinu i da preuzme dužnost šefa Drugog biroa vojne bezbednosti u sedištu Demokratske armije Grčke (DSE), ali se već naredne godine vratio u Buljkes, izgleda odmah po izbijanju krize s Informbiroom, tokom kojega je veći deo buljkeskih Grka stao na stranu Staljina, iako su od naše države dobili sve.

Optužen od strane generalnog sekretara KKE Nikosa Zaharijadisa za bliskost s „jugoslovenskim drugovima”, najverovatnije je ubijen i bačen u bunar. Nasledio ga je Lefteris Macukas, a njega Mihalis Sustas. D. Ojdes piše: „Nomenklatura partijskih zvaničnika uspostavila je klasni sistem u kojem nisu svi bili jednaki. Tako su partijski zvaničnici imali velike kuće i odvojene klubove, a gurali su u stranu kapetane i bundžije. Cena koja se plaćala za prigovor bila je brisanje i uklanjanje.”

Jugosloveni dali Grcima 5745m2 zemlje 

Jugosloveni su pokušali da Buljkes učine samodovoljnom ekonomskom zajednicom. Tako su u proleće 1946. predali Grcima 5.754 kvadratna metra bogate, obradive zemlje u nadi da će izbeglice same obezbediti najveći deo svojih potreba; avgusta 1946. zabranjen je izvoz iz Buljkesa i sve što je proizvedeno imalo je da ostane u zajednici.

Sredinom iste godine, u mestu je bilo 45 krojača, 40 obućara, 55 brica, 15 izrađivača kočija, 41 bravar i 164 zidara, a kasnije su se pojavila i druga zanimanja, poput vozača, kovača i štampača; jasno je da nisu svi mogli raditi u struci, ne u zajednici koja je prevashodno trebalo da bude orijentisana na poljoprivrednu proizvodnju, mada je postojala i industrijska sekcija za preradu konoplje, bolnica u kojoj je radilo 54 člana osoblja, što doktora što sestara, štamparija, itd.

Iako je izlazak iz sela u načelu bio zabranjen, tridesetak mladića i devojaka oformilo je radnu brigadu i učestvovalo u izgradnji pruge Šamac—Sarajevo. Ako su oni kod sebe i imali neki buljkeski dinar, nisu mogli da ga potroše: ova valuta, koju je opština štampala uz dozvolu jugoslovenskih vlasti, važila je samo u koloniji, a odštampano je 9.253.255 tih dinara.

Postojala je škola na grčkom jeziku

Postojale su osnovna škola i niža gimnazija, u kojima se učilo na grčkom jeziku, zatim knjižara, pozorište, bioskop; u pomenutoj opštinskoj štampariji, u tiražu od 500 primeraka, triput sedmičko se štampao „Glas Buljkesa”, zatim „Agonistis”, organ mesnog ogranka KKE, te časopis „Aetopula” („Orlići”) namenjen deci; štampali su se i udžbenici, priručnici, propagandne knjige, kao i srpske knjige prevedene na grčki.

Pored partijske škole, postojala je i oficirska, koja se zvanično nazivala „Škola za opšte obrazovanje”, a koja je trebalo da ostane tajna, ali se za nju saznalo, što je izazvalo brojne proteste grčke vlade i zapadnih zemalja. Sredinom 1946. imala 112 učenika, ali je do početka naredne godine taj broj narastao na 660. Tu su se ljudi spremali za zapovedničke položaje u DSE, i često su bili obučavani i od strane naših oficira.

Novembra 1946. oko stotinak novih oficira iz Buljkesa je preko Bugarske ušlo u Grčku; godinu dana kasnije, Janis Joanidis pominje 400 novih ljudi koji bi trebalo da stignu; i mada se ne zna do kada je funkcionisala, razumno je pretpostaviti da je nesmetano obučavala kadrove sve do pomenute krize s Informbiroom, kada je rukovodstvo KKE glupo izabralo stranu SSSR.

Opštinsko veće Buljkesa činilo je sto ljudi, koji su se izdvajali trakama za ruke, sprečavali bekstva iz zajednice, imali razna druga zaduženja, recimo, pomagali petočlanom komitetu koji je imao zadatak da skuplja porez i nadzire osumnjičene za antipartijske aktivnosti, uz zabranu života i druženja za bilo kim van komiteta; navodno su Buljkešani noću, ako su hteli u klozet, morali buditi komitet, da ih neko tamo isprati, inače bi rizikovali da budu optuženi za ko zna šta; opet navodno, jedva su se izborili za pravo da „pišaju sami”.

N. Cironis piše: „Svi smo počeli da shvatamo da se u Buljkesu [...] sudi kredibilitetu partije. Postalo je jasno da stvari poput jednakosti, pravde, demokratije, itd, u Buljkesu ostaju daleka vizija...” Prema njemu, svi antipartijski ljudi su nazivani „frakcionašima”, „neprijateljima naroda”, „agentima Udbe”, „crvima”, itd. Prvo bi bili izbrisani iz zajednice, a zatim deportovani. Cironis navodi prvimer Tanasisa Papadopulosa koji je žigosan i izolovan i naveden na samoubistvo skokom pod voz — zato što je isekao granu vinove loze.

Gorepomenuti Pektasidis, dok je gazdovao Buljkesom, vladao je staljinističkim metodama, brutalno se obračunavajući sa neposlušnicima, a navodno je na jednoj dunavskoj adi napravio i logor za neposlušnike (one koji su se usprotivili odlukama vlasti ili one koji su se bunili zbog uslova života) koji su prozvani „Dunavska brigada”; kada se po mestu raširio glas o tome, ironično su ustvrdili da su poslati da tamo seku drva.

Na III konferenciji KKE godine 1951, partija je zauzela zvaničan stav o Buljkesu, prenosi Protothema.gr: „Buljkes nije postao rasadnik novih vođâ borbe, već mesto antipartijske kontaminacije i korupcije. Partijsko vođstvo Buljkesa, predvođeno M. Pektasidisom, primenilo je militarističke, nasilničke antipartijske liderske metode, policijske metode, pravne metode. Režim straha, terora, šovinizma i tiranije je nametnut Buljkesu.

To je u tom svetu stvorilo opreznost, podozrenje i hafiedofobiju (verovatno se misli na strah od potkazivanja, i verovatno je u vezi s grčkom imenicom χαφιες, „informator, potkazivač, krtica”; u pitanju je turcizam; χαφιεδοφοβίας je inače veoma redak pojam u literaturi, čak i na internetu; prim. nov). Negovali su duh sužanjstva, potčinjavanja i ulagivanja. Svaki pokušaj da se uspostavi kontrola i kritika karakterisani su kao neprijateljska akcija i bili su praćeni merama izolacije, dolazeći čak i do zločina nad aktivistima. Za ta dela, imaju partijsko-političku i zločinačku odgovornost.”

Partija je osudila sve odgovorne poimence, a kasnije je i rehabilitovala žrtve. S druge strane, pored ljudske štete, postojala je i ona finansijska, na štetu Jugoslavije. Buljkes je zloupotrebio 5.900.000.000 dinara, a pošto nikakav porez nisu plaćali, naneta je dodatna šteta od 334.300.040 dinara; grčkog radnika u Buljkesu su plaćali u proseku 1.946 dinara dok je jugoslovenski radnik prosečno bio plaćen 3.120, što je samo po sebi bila mala svota; pored toga, opštinska uprava je svom narodu, po višoj ceni od regularne, prodavala robu koju je dobijala od Jugoslavije.

Usled Titovog raskida sa Staljinom, Mihalis Sustas, poslednji šef Buljkesa, sledeći Zaharijadisovu direktivu, poslao je 8. avgusta 1949. pismo Brozu i Kardelju, u kojem traži da, zbog prekida komunikacije između KKE i KPJ, kao i zbog zatvaranja grčko-jugoslovenske granice, dozvole da se Grci iz Buljkesa isele u Čehoslovačku, koja je pristala da ih primi, pa su oni, preko Mađarske, tamo stigli već u septembru. Samo mali broj buljkeskih Grka ostao je u našoj zemlji.

(Telegraf.rs)