Kako je jedan čovek pola godine plutao Južnim Atlantikom i uspešno lagao čitav svet, tonući u ludilo

Priča o Donaldu Krouherstu ni pola veka posle njegove pogibije ne prestaje da fascinira ljude, možda zato što nam je tako lako da se poistovetimo s njegovim mukama, koje su i naše

Svet u kojem živimo ponekad liči na mlin za ljudske sudbine. Težnja za uspehom i strah od neuspeha, društvena konfirmacija, potreba čoveka da se penje zamišljenom hijerarhijskom lestvicom na kojoj su novac i poštovanje drugih one ruke i noge kojima to radimo, potreba da se bude iznad „bližnjeg svog” — to su odlike našeg sveta zato što su naše: svet u celini i svako mikrodruštvo u njemu, preslikana je kolektivna psiha onih koji ga čine.

Donald Krouherst je rođen 1932. u Gazijabadu, u Britanskoj Indiji; porodica se u Englesku vratila 1947. tokom dekolonizacije, i to bez prebijene pare, jer su roditelji svoje penzione štednje vezali za fabriku sportske opreme, koja je izgorela u neredima između hindusa i muslimana (tokom tzv. Podele Indije). Pošto mu je otac umro 1948, počeo je da šegrtuje za ratno vazduhoplovstvo, vremenom postao inženjer, nakratko čak i pilot.

Preporučujemo

1956. je posle nekakvog incidenta napustio vojsku i početkom šezdesetih uplovio u vode privatnog biznisa; osmislio je ručni uređaj za navigaciju, Navicator, koji je koristio mornaričke i avijacijske radiofarove, i u čijoj je prodaji imao izvesnog uspeha, ali je firma krajem šezdesetih ipak počela da propada.

Bivajući vikendaški jedriličar, a da bi dao publicitet svom proizvodu i sebi, odlučio je da uđe u Trku za Zlatni globus lista „Sandej tajms”, individualnoj jedriličarskoj trci oko sveta, čiji su start i cilj bili u Londonu, a koja je išla kroz preko Južnog okeana i Pacifika.

Bilo je osam drugih takmičara, a svi su bili dužni krenuti između 1. juna i 31. oktobra 1968. i sve vreme prijavljivati svoj položaj; Krouherst je stavio pod hipoteku obe svoje firme i privatnu kuću, dovodeći sebe u situaciju da mora da pobedi, ili da barem završi trku. Posle opsežnih priprema svog trimarana Teignmouth Electron, krenuo je poslednjeg mogućeg dana.

Probleme je iskusio momentalno: zbog svog neadekvatnog plovila, zbog opreme, zbog manjka veštine i iskustva na otvorenom okeanu. Do decembra je shvatio da će morati ili da odustane i suoči se sa potpunom finansijskom propašću, ili da produži dalje, u opasni Južni okean, u gotovo sigurnu smrt.

Izabrao je treću opciju: u Južnom Atlantiku je isključio radio, s namerom da luta i pluta nekoliko meseci, da falsifikuje brodski dnevnik, i da se na kraju uključi u trku, računajući da će biti poslednji i da zato niko neće detaljno proveravati podatke koje je zabeležio.

Radijsku tišinu je prekidao samo da dojavi nove izmišljene položaje, možda misleći da su mu procene gde bi mogao da se nalazi konzervativne, dok su one zapravo bile takve, da je postao glavni favorit za pobedu.

Ovo je nateralo drugog takmičara, Najdžela Tetlija, koji je zapravo ubedljivo vodio u trci, da toliko isforsira svoj brod, da je morao da ga napusti; možda je griža savesti igrala ulogu u totalnom duševnom poniranju nesrećnog Krouhersta, koji je, po mišljenju nekih, razvio „klasičnu paranoju”, mada je možda od ranije patio od bipolarnog poremećaja. Njegova razmišljanja iz tog perioda našla su mesto u drugoj svesci brodskog dnevnika, koji je naslovio „Filozofija”.

Mesecima sâm na okeanu, doživeo je prosvetljenje ili je potpuno poludeo: život, kako ga čovek doživljava, puka je „igra” koju nadziru „kosmička bića”, Bog ili bogovi i Đavo, koji su odredili njena pravila; čovek može da se povuče iz igre u svakom trenutku (verovatno aludirajući na samoubistvo), u kom slučaju ulazi u svet „apstraktne inteligencije”, „carstvo bogova”; i tako dalje.

Za nedelju dana napisao je 25.000 reči, a poslednji unos je datiran na 1. jul 1969, pa se pretpostavlja da je tog dana ili pao preko ivice broda ili sam skočio. Teignmouth Electron je otkriven deset dana kasnije kako pluta napušten. Noks-Džonston je svojih 5.000 funti nagrade za prvo mesto potom donirao Krouherstovoj ženi i deci, dok je Tetli, nakon što je krajem jula objavljen Krouherstov pokušaj prevare, dobio utešnu nagradu od koje je sagradio novi trimaran.

Krouherstova priča i sudbina od tada ne prestaju da inspirišu i interesuju ljude: o njemu su snimljena ne manje od tri dokumentarna i ne manje od šest igranih filmova. Poslednji, onaj iz 2018, ima Kolina Ferta u glavnoj ulozi, a postoji čak i sovjetski iz 1986, „Trka veka”, koja Krouherstovu tragediju u biti predstavlja kao posledicu nadmetanja u kapitalističkom društvu, čega smo se i mi možda malo dotakli u uvodnoj reči.

(Telegraf.rs)