Tajna istorija omiljenog svetskog doručka: Zbog čega toliko ljudi ujutru jede pržena jaja i slaninu?

Možda će vas iznenaditi kako je došlo do toga da se jaja, koja se jedu hiljadama godina, i slanina, koja se takođe jede hiljadama godina, spoje u jedno jelo, koje, mada se može jesti uvek, ljudska podsvest ipak povezuje s prvim jutarnjim obrokom

Pržena jaja s prženom slaninom neretko se, pogrešno, poistovećuju sa tzv. engleskim doručkom; a mogu se sresti čak i ljudi koji misle da je to zapravo tradicionalni srpski doručak, jer je poprilično odomaćen i na njega se može naleteti i u najzabitijem srpskom selu.

Ovo drugo je donekle razumljivo: jaja su svuda tradicionalna hrana za doručak, ne samo u Srbiji, dok je Srbima slanina izvor tolikog ponosa da je znatan broj naših sunarodnika potpuno uveren da je ona naša isto koliko i šljivolica ili ajvar.

Preporučujemo

S druge strane, puni (engleski) doručak, kako se naziva u svojoj domovini, ne baš preterano poznatoj po nacionalnoj kuhinji (ako ćemo biti rečima darežljivi prema zemlji dinastije Troter), ne može se svesti samo na pržena jaja i prženu slaninu, on obuhvata i druge stvari.

Za početak, u engleskom doručku jaja ne moraju biti pržena „na oko”, mogu biti i poširana, mogu biti spremljena i kao omlet ili kajgana; pored toga, slanina je u engleskom doručku najčešće leđna, vrsta koja je kod nas manje popularna od bočne, koja je praktično sinonim za slaninu.

Takođe su na istom tanjiru nabacani jedni pored drugih i ostali sastojci: prženi ili pečeni paradajz, pržene pečurke, prženi ili tostirani hleb, jedna-dve kobasice, najčešće tri-četiri kašike prebranca, kao i neki drugi dodaci, poput specifičnih britanskih jela koja se (verovatno s pravom) nigde drugde ne jedu, te nekih koja su uvezena iz Amerike.

Postoje regionalne varijacije i u samoj Engleskoj, ali i u Ujedinjenom Kraljevstvu kao celini. Tako je, recimo, puni doručak u Škotskoj i Irskoj donekle različit, mada s istom osnovom; u Velsu, koji je tokom proteklih pola veka naučio da štuje svoje kulturno nasleđe, ima i nekih izrazitih posebnosti (poput školjki ili pirea od jestivih morskih algi).

Pošto se (gotovo) sve u njemu prži, Englezi svoj puni doručak zovu i fry-up, što bi u slobodnom prevodu moglo biti „prženko” ili „zaprženko”; takođe ga nazivaju i Full Monty, što je urbani sleng koji ima bezbroj konotacija, od kojih je ova samo jedna (u svima znači isto: „sve što treba”).

Uz puni doručak Britanci piju čaj (tačnije, naročitu mešavinu crnih čajeva koja se prodaje pod etiketom breakfast tea, a koja je po svemu sudeći osmišljena u Škotskoj u 18. veku), ređe kafu, a nije neuobičajen ni sok od narandže.

No pošto je popularnost punog doručka na Ostrvu ogromna, ogroman je i broj ugostiteljskih objekata koji ga nude celog dana, pa nije neobično po pabovima širom Britanije videti čoveka kako doručkuje u pet popodne uz pintu ejla ili stauta.

Amerikanci za doručak najčešće piju kafu, što je verovatno svima poznato iz filmova, čak i ako nikada nisu bili s one strane Atlantika. Amerikanci i Kanađani gotovo nikada uz taj prvi obrok ne piju čaj, i po tome se razlikuju od Britanaca, do kojih je ispijanje kafe o doručku (ma koliko slabo zastupljeno bilo) i došlo od Amerikanaca.

A čini se da je iz Amerike stigao i temelj punog engleskog/škotskog/irskog/velškog doručka: prženi jaja i slanina. Da budemo precizni: čini se da je ta moda stigla iz Amerike tokom Drugog svetskog rata, iako se javlja i ranije, doduše stidljivo. Ali tek nakon rata, puni je doručak sa svim svojim dodacima postao osnovno jelo radničke klase.

Ali kako je taj doručak nastao u Americi? Kome je tamo palo na pamet da spoji slaninu, i to mahom bočnu, onu koju mi najviše volimo, s jajima? I šta ima to bilo kome da pada na pamet, pa nije li to najprirodnija kombinacija?

Ispostavlja se da nije.

Nije bilo nemoguće, svakako, pre 20. veka videti da neko isprži jaja i slaninu za doručak u Evropi ili Americi, kao što nije neobično danas videti da neko za doručak jede poširana jaja preko avokada; ali nije bilo tretirano kao kralj doručakâ (i dalje je, iako su ljudi poslednjih decenija postali svesniji i okrenuli se zdravijoj hrani).

Do preokreta je došlo 1920-ih godina kada je američko preduzeće za pakovanje „Beech-Nut” proširilo polje svog delovanja na prehrambenu industriju. Suočivši se sa slabijom prodajom slanine od očekivane, angažovali su legendarnog Edvarda Bernajza, sestrića Zigmunda Frojda (istovremeno i teče) i „oca odnosa s javnošću”.

Bernajz je odmah shvatio da bi trebalo da targetira prehrambene navike američkog naroda, tačnije, da bi trebalo da pokuša da ih promeni tako što će Amerikance ubediti da je slanina dobra za njihovo zdravlje, kao i da bi to trebalo da izvede „napadom” na jedan konkretan obrok.

Doručak mu se učinio kao najlakša žrtva, a to je potvrdila i anketa koju je sproveo sa svojim timom, koja je pokazala da Amerikanci jutrom obično lako obeduju: neka rolnica, kafa ili sok od narandže.

Po rečima samog Bernajza, pozvali su svog kompanijskog doktora i od njega saznali da je teži doručak smisleniji iz zdravstvene perspektive, zato što telo tokom noći gubi dosta energije i ujutru mu je treba obnoviti za predstojeći dan.

Naravno, lako je zamislivo da razgovor nije baš išao takvim tokom i da je lekar navođen tamo gde se želelo, ili da je prosto razgovor vođen potpuno otvoreno; naravno, to je samo naše nagađanje, možda je sve bilo potpuno čisto i bez ikakve korupcije.

Pošto mu je doktor rekao ono što je želeo da čuje, Bernajz ga je obavestio zašto s njim o tome razgovara i pitao ga, da li bi bio spreman, da bez novčane naknade, pošalje pisma na adrese 5.000 lekara, i da ih pita da li dele njegovo mišljenje. Pošto je lekar na to rado pristao, primio je pozitivne odgovore od oko 4.500 lekara.

To je zatim objavljeno u dnevnim listovima i časopisima širom zemlje, često pod naslovima kao što je: „4.500 lekara podstiču na teži doručak kako bi se unapredilo zdravlje američkog naroda”, a većina članaka je upravo govorila o jajima i slanini kao idealnoj kombinaciji (svakako ne bez uplita Bernajza).

Sve to su (verovatno na diskretnom odstojanju u odnosu na same članke) pratile reklame za slaninu kompanije „Beech-Nut”, s obzirom da je Bernajz imao prednost u odnosu na ostale proizvođače, budući da je pokrenuo čitavu gerila-marketinšku kampanju i da je rukovodio njenim tokom.

I eto, to je cela priča. A što se tiče kontinentalnog doručka, koji se često konceptualno suprotstavlja engleskom, radi se o kulinarskoj fikciji hotelske industrije s engleskog govornog područja, nastale u 19. veku, a utemeljene na ideji lakšeg, hladnog, neprženog doručka kakav je idealno na kontinentu, što je za Engleze — Evropa.

(V. D.)