Najgori napad ajkula u istoriji: Veruje se da su za 4 dana ubile do 150 američkih mornara sa potopljenog broda

Preživeli sa Indianapolisa su naučili da najviše šanse da prežive imaju oni u grupama, a među njima oni koji su u centru neke grupe

Američki brod USS Indianapolis je prevezao ključne sastojke prve operativne atomske bombe u pomorsku bazu na pacifičkom ostrvu Tinijan. Nešto kasnije, 6. avgusta 1945. godine, ovo užasno oružje je sravnilo sa zemljom japanski grad Hirošimu. Nešto pre toga, 28. jula, USS Indianapolis je zaplovio ka Filipinima, bez pratnje, kako bi se sastao sa ratnim brodom USS Idaho, zbog priprema za invaziju na Japan. 

Sledeći dan je bih miran, i Indianapolis je plovio ka svom cilju, dok su mornari igrali karte i čitali knjige. Neki su, piše Smithsonia, kratili vreme pričajući sa sveštenikom na brodu, ocem Tomasom Konvejem.

Preporučujemo

Ali odmah posle ponoći, japanski torpedo pogodio je Indianapolis i zapalio rezervoar sa kerozinom, izazvavši eksploziju i vatreni stub visok više od 50 metara. Zatim je još jedan torpedo pogodio brod, i izazvao seriju eksplozija koja je na kraju bukvalno prepolovila Indianapolis. Brod je počeo da gubi integritet, i potonuo je za oko 12 minuta. Od 1.196 članova posade, 900 je preživelo udar i našlo se u okeanu.

Ali njih 900 nije znalo da pravi pakao tek počinje. Jer ime USS Indianapolis će u istoriji biti zapisano uz pominjanje najgoreg napada ajkula koji je ikad zabeležen.

Dok se Sunce javljalo na horizontu, 30. jula, preživeli su plutali po površini okeana, hvatajući se za šta su mogli da se uhvate. Čamaca za spasavanje je bilo malo. Živi su tražili mrtve u vodi i uzimali im prsluke za spasavanje, kako bi ih podelili preživelima. Želeći da održe neki red u haosu, počeli su da formiraju grupe, neke manje, neke veće. Uskoro je počela njihova bitka za život - sa Suncem, sa žeđu i sa - ajkulama.

Morske pse je privukao zvuk eksplozije, potonuće broda i krv u vodi. Iako mnoge vrste ajkula žive na otvorenom okeanu, teško da postoji agresivnija vrsta od belorepe okeanske ajkule. Ispovesti preživelih sa Indianapolisa pokazali su da su ajkule napadale uglavnom preživele koji su bili na površini vode, što je istoričare navelo da veruju da su baš belorepe ajkule bile odgovorne za većinu smrti u ovom napadu.

Prve noći, ajkule su se fokusirale na plutajuće leševe ljudi koji su stradali u eksploziji. Ali batrganje preživelih u vodi je privuklo mnoštvo ajkula, koje su osetile njihove pokrete preko biološkog oruđa poznatog kao lateralna linija: niz receptora duž tela ajkule koji registruju promene u pritisku i pokrete udaljene i nekoliko stotina metara. Kako su ajkule svoju pažnju usmeravale ka preživelima, pogotovo ka ranjenicima, koji su krvarili, mornari su pokušali da se udalje od svih sa otvorenim ranama. Kad bi neko umro, oni bi odgurnuli leš, nadajući će da će tako da zasite ajkule. Mnogi su bili paralisani od straha, i nisu mogli ni da piju ni da jedu ono što su uspeli da spasu s broda i ponesu sa sobom dok je Indianapolis tonuo. Jedna grupa je napravila grešku otvarajući konzervu sa mesom: pre nego što su počeli da jedu, miris je privukao jato ajkula u njihovu blizinu. Oni su zatim brzo bacili konzervu što su dalje mogli.

Ajkule su jele danima, i ubijale, a nije bilo znaka spasilaca. Američka obaveštajna služba je presrela poruku sa japanske podmornice koja je torpedovala Indianapolis. U poruci je opisano kako je brod potopljen, ali Amerikanci su je ignorisali, misleći da je reč o mamcu za njihove druge brodove.

U međuvremenu, preživeli sa Indianapolisa su naučili da najviše šanse da prežive imaju oni u grupama, a među njima oni koji su u centru neke grupe. Ljudi na ivicama, ili još gore oni koji su bili sami, postajali su brzo žrtve ajkula.

Kako su prolazili dani, mnogi od preživelih su umrli od vreline ili od žeđi, a mnogi su zbog halucinacija počeli da piju morsku vodu, i osudili sebe na bolnu smrt od trovanja solju. Oni koji su to uradili umirali su u mukama, peneći iz usta dok su im jezici i usne oticali. Oni su postali i velika pretnja za svoje drugove, pošto su mnoge vukli za sobom dok su se davili.

Oko 11 sati prepodne, četvrtog dana posle potapanja, avion mornarice primetio je preživele sa Indianapolisa i poslao poziv u pomoć. Za nekoliko sati još jedan avion, kojim je upravljao poručnik Adrijan Marksa, vratio se na lice mesta i bacio preživelima čamce i hranu i vodu. Kad je Marks video da ljude napadaju ajkule, prekršio je naređenje i spustio hidroavion u vodu. Zatim je vozio avion od grupe do grupe preživelih, gledajući da prvo pomogne onima koji su bili najugroženiji. Nešto posle ponoći, na lice mesta je stigao brod USS Doyle, i poslednji preživeli su izvučeni iz vode.

Od 1.196 članova posade USS Indianapolisa, preživelo je samo 317. Broj onih koje su pojele ajkule procenjuje se na čak 150, mada ima i konzervativnijih pretpostavki od oko 30 pa naviše.

(Telegraf/Smithsonian)