Rusija se plaši NATO-a, ali Finska ima istorijski osnov da strahuje od Rusije i pravo da se zaštiti

Vekovima je finska zemlja bila jedno od poprištâ sukoba Rusije i Švedske, koje su se borile za položaj dominantne sile na Baltiku. Na kraju su FInci 110 godina bili pod ruskom vlašću, i ne žele da im se to iskustvo ikada više ponovi. Odgovor zbog čega pronaći ćete u tekstu

Razdoblje 17. i 18. veka burno je na severu Evrope. Švedska se uspinje do imperije, nakratko potapa Poljsku, Baltičko more maltene pretvara u svoje jezero — dominium maris baltici — i onda propada. Rusija, dugo suzbijena u duboku unutrašnjost Istočne Evrope, uspeva sebi da prokrči put do morâ.

Finska, koja je od 12-13. veka švedski posed, sve do duboko u novi vek većma je slabo naseljena divljina nad kojoj Šveđani nemaju vlast u praktičnom smislu, sem u priobalnim područjima u kojima, pored Finaca, živi i dosta švedskih ali i nemačkih kolonista.

Finski etnički prostor izdeljen je na dve ili više švedskih upravnih oblasti, kao i na Istočnu Kareliju, koja je od 14. veka u sastavu Novgorodske republike. Finci postoje kao narod, ali nisu politički narod (poput Srba, Albanaca ili Bugara u tom periodu).

Razlog leži u tome, što Šveđani, i pre i tokom i posle Kalmarske unije (personalne unije s Danskom i Norveškom koja je postojala krajem srednjeg i početkom novog veka), prema finskim posedima vode jednu izrazito obazrivu politiku i izbegavaju stvaranje jedinstvenog entiteta u kojem bi se mogao pojaviti vođa i povesti narod ka samostalnosti.

Tokom urušavanja velike ideje iz Kalmara, koncem 15. i početkom 16. veka, Finska postaje još integrisanija u Švedsku, mada su i pre toga njeni krajevi zastupljeni u švedskom saboru. Baš nekako u to doba, na granicu Kraljevine Švedske izbija Moskovska velika kneževina.

Moskovija anektira Novgorod (1478), koristeći se dubioznom optužbom o izdaji pravoslavlja i šurovanju s Poljskom i Litvanijom, što sve zvuči neobično poznato i analogno izvesnim današnjim događajima; međutim, gde tačno leži ta granica između Rusije i Švedske, to se već ne zna, budući da se radi o slabo naseljenim prostorima.

Posle Stokholmske krvave kupke (1520), u Švedskoj dolazi do zakraljenja Gustava Vase (1523), čime se ukida Kalmarska unija. Godine 1556. obnavlja se Vojvodina Finska (postojala u periodu 1284—1357), ali ona ne obuhvata sav finski etnički prostor; Gustav za vojvodu postavlja mlađeg sina Jovana, koji tamo sebi pravi poludržavu, i uspostavlja savet, kancelariju i poresku komoru.

Posle Gustavljeve smrti (1560), na presto se penje Erik XIV, koji se ubrzo sukobljava s mlađim bratom, kojega uspeva da porazi i utamniči, zajedno s njegovom poljskom suprugom Katarinom Jagelonskom. Ali vlastela ruši Erika (1568) i na vlast dolazi upravo Jovan, koji više nema interes za finsku autonomiju.

Da bi obogatio svoju nenakićenu intitulaciju, i da bi zvučao silnije u korespondenciji s ruskim carem Ivanom IV Groznim, koji je imao bogat spisak titula, Jovan III ju proširuje i dodaje joj, između ostalog, i onu velikog vojvode Finske (1577); no to nema nikakvih praktičnih pravnih implikacija za Finsku.

Tokom 17. i 18. veka deo švedske intelektualne elite predlaže švedifikaciju Finske, ali se ne ide dalje od toga; većina se samo trudi da izgradi zajednički identitet Šveđana i Finaca, izmišljajući razne sulude pseudoistorijske teorije (između ostalog, dugo se držeći tvrdnje da je finski jezik starohebrejski i da su oni izgubljeno pleme Izrailja, čega se ne bi postideli ni naši savremeni diletantni).

Sa svoje strane, Finci su vrlo samosvesni, i insistiraju na tome da su upravo Finci, a ne Šveđani. Istovremeno, Šveđani Finsku ni ne doživljavaju baš u potpunosti kao deo svoje zemlje, pa tako, recimo, za nekoga ko je stigao iz Finske govore da je stigao „ovamo u Švedsku”, dok su sami Finci za njih „narod te zemlje”, itd.

To su čak fraze i iz zvanične kraljevinske, pa čak i kraljevske korespondencije. Doduše, jedan manji broj švedskih kraljeva govori finski, uključujući i Gustava IV Adolfa, poslednjeg koji vlada Finskom, a kojega su Finci zavoleli pošto je kao devetogodišnji dečak bio u njihovoj zemlji i s ljudima govorio na finskom.

Osnivanje Kraljevske akademije u Turkuu (1640), najstarijem finskom gradu i istorijski najvažnijem, spada u red prelomnih događaja za finsku istoriju, baš kao i zakon kojim je švedski sabor uzdigao finski na jedan od dva zvanična jezika državne uprave (1734); krajem tog veka dolazi i do povećanog interesovanja za finsku istoriju i narodnu poeziju.

No već sredinom 16. veka Finska postaje rvačko borilište Rusije i Švedske, koje vode niz međusobnih ratova, tzv. Severnih. Prelomni je Veliki severni rat (1700—1721): posle švedske katastrofe kod Poltave (1709), ona prestaje da bude velika sila, a dolazi i do višegodišnje ruske okupacije finske zemlje, koju Finci zovu Velika srdžba.

Rusi primenjuju taktiku spaljene zemlje da bi sprečili švedsku kontraofanzivu (čime se inače služe sve vojske), ali ima i mnogo pljačke, silovanja i spaljivanja protestantskih crkava. Ubijeno je oko 5.000 civila, dok se više desetina hiljada žena i dece odvodi u bukvalno roblje (savremene procene kažu 30.000), što je već za 18. vek u samoj Evropi neprihvatljivo.

To se dešava i samim Šveđanima koji žive u finskim krajevima. Kod donskih kozaka su posebno dečaci na ceni, koji su, pored lepih plavih očiju i kose, listom pismeni i obrazovani (usled aktivnosti luteranskog sveštenstva, Švedska s Finskom spada među najopismenjenije zemlje), te su stoga vrlo tražena „roba” koja se lako prodaje ruskoj i turskoj vlasteli.

Najgori pojedinačni masakr se odigrava 29. septembra 1714. na ostrvu Hailuoto, kada kozaci sekirama kolju oko 800 meštana. Tada i kreću najgori zločini, nakon što je na rusku stranu prešao švedski grof Gustav Oto Duglas, koji je zapravo škotski plaćenik, prethodno zarobljen na Poltavi, kojem je ponuđeno da promeni stranu.

Imajući u vidu da pokolje prati epidemija kuge, i da se sve odigrava tek dvadesetak godina posle Velike gladi 1695—1697. koja je pogodila švedsko zemljište, a naročito Finsku, Finska se populaciono oporavlja decenijama; sreća je da naredni rusko-švedski rat, dvadeset godina kasnije, nije toliko krvav, mada ni on nije bez žrtava.

Veliki severni rat je zaključen Mirom u Ništadu: Ruska imperija anektira tzv. Staru Finsku, tj. oblasti Kakisalmija (današnjeg Priozerska, koji zapravo vraća posle veka švedske vlasti, mada je sve vreme naseljen Fincima) i Viborga, gde obrazuje Viboršku guberniju.

Do potpunog istorijskog preokreta dolazi Finskim ratom (februar 1808—septembar 1809), koji Rusija pokreće da bi, u skladu sa sporazumom koji je Aleksandar I postigao s Napoleonom, primorao Švedsku da se priključi, pazite sad, francuskom Kontinentalnom sistemu, tj. totalnim sankcijama protiv Velike Britanije, čiji je cilj njena apsolutna izolacija.

Rusija izlazi kao pobednica i anektira Veliku kneževinu Finsku, čiji će veliki knez ubuduće biti ruski imperator. Ali suočena sa snažnim partizanskim otporom finskog življa, da bi ih odobrovoljila, Rusija tokom Sabora u Porvu daje Finskoj autonomiju i brojne institucije, između ostalog Senat, koji je pravni prethodnik savremene finske Vlade, Vrhovnog suda i Vrhovnog upravnog suda.

Rusija obećava i redovna zasedanja sabora, pruža garanciju da će netaknuti ostati postojeći finski zakoni i slobode (nasleđeni iz švedskog doba), da neće biti verskog progona, i na sve to, prisajedinjuje im Viboršku guberniju. Finci, ozlojeđeni na Švedsku koja ih je, zauzeta borbom na zapadu s Danskom i Francuskom, ostavila na cedilu, pristaju na kompromis i prihvataju ruskog cara.

Finska tako postaje zasebna država (sâm Aleksandar kaže da je postala nacija među nacijama): ima svoje državljanstvo, narodnu banku (osnovana 1812, četvrta je najstarija centralna banka na svetu), valutu (tokom prvih 30 godina koristi se švedski riksdaler, zatim od 1840. prelazno ruska rublja, i konačno od 1860. finska marka, koja će biti ukinuta tek 2002. prelaskom na euro), vlastitu vojsku.

Ali se nalazi u personalnoj uniji s Rusijom i u praksi je deo Rusije, nije joj jednaka već podređena (preko institucije general-gubernatora, koji obavlja funkciju potkneza, tj. namesnika, i predsedava Senatom; on je, ne nužno ali po pravilu, Rus, i ne mora imati finsko državljanstvo, koje se zahteva za sve ostale funkcije u kneževini).

Po odluci velikog kneza (tj. ruskog imperatora), prestonica kneževine se iz Turkua seli u Helsinki (1812), a nešto kasnije u istom pravcu kreće i Kraljevska akademija (1829), koja istovremeno prerasta u univerzitet, današnji Univerzitet Helsinkija.

Prvih decenija stvari idu dobro po Ruse, jer je njihova uprava prilično blaga i tolerantna, pa sve više Finaca uči ruski jezik, prilagođava se ruskoj politici, proučava rusku kulturu i istoriju, iseljava se u Rusiju, bori za položaje u carevinskoj administraciji, radi na svojoj asimilaciji u rusko društvo.

Sve do 1835.

Tada jedan neočekivani događaj, neistreniranom oku potpuno nebitan, ali verovatno najznačajniji u čitavoj finskoj istoriji, iz korena menja stvari: biva objavljena „Kalevala”, finski nacionalni ep, jedan od najvećih što ga je čovečanstvo proizvelo, sakupljan po Finskoj i po Kareliji, gde žive oni posebni, pravoslavni delovi finskog naroda, što su još od 15. veka pod Rusijom.

Slično efektu koji je kod nas istovremeno imalo Vukovo skupljanje i objavljivanje naše epske poezije, „Kalevala” rasplamsava nacionalizam i trajno prekida proces tihe rusifikacije.

Započinje bitka fenomana i svekomana: prvi žele finskom obezbediti položaj nacionalnog jezika (moto im je: „Nismo Šveđani, ne želimo biti Rusi, zato budimo Finci”), drugi žele taj položaj sačuvati za švedski (koji je i danas jedan od dva zvanična jezika Finske, i koji govori veliki broj Finaca).

Interesantno, pošto je finski jezik seljaka i niže klase, veliki broj fenomana, kao obrazovanih ljudi, zapravo dolazi iz švedskog jezičkog miljea i mora naknadno da uči finski (veliki broj ne znači svi).

Period finskog nacionalnog preporoda (sličan proces se odigravao u čitavoj Evropi) označava i početak drugačije ruske politike prema Finskoj, doduše, isprva samo privremeno. Konzervativni Nikolaj I uvodi cenzuru i zabranjuje štampanje sadržaja na finskom koji nije verske ili ekonomske prirode (1850), zato što bi sve drugo moglo biti revolucionarno; u tome nailazi na podršku svekomana.

Ali njegov naslednik Aleksandar II ukida tu zabranu i ide par koraka dalje: finski postaje zvanični jezik svih lokalnih samouprava u kojima je većinski (1858) i jedan od tri zvanična jezika velike kneževine, ravan ruskom i švedskom (1863), dok državni službenici postaju obavezni da narodu služe na finskom ako se to od njih zatraži (1865).

Takođe, 1863. konačno je sazvan finski sabor, prvi od 1809. godine. Počinje liberalizacija obrazovanja, umetnosti, privrede, politike, i to ne samo u Finskoj: upravo Aleksandar II 1861. oslobađa ruske seljake-robove. Otvaraju se finske škole, i proširuju se ingerencije sabora (1869), koji donosi zakon koji cara „obavezuje” da ga saziva na svakih pet godina.

Velika kneževina Finska, koja od samog početka nema obavezu da šalje regrute u rusku vojsku (dogovor s Aleksandrom I je bio takav, da se to kompenzovalo porezom), 1881. zadobija vlastitu vojsku.

Ali 13. marta te godine sve se obrće naopačke. „Narodna volja” u Sankt Peterburgu vrši atentat na cara i na presto dolazi Aleksandar III. Novi imperator vodi potpuno drugačiju politiku od oca, došavši do zaključka da nikakvi ustupci i reforme neće zadovoljiti (ruski) narod, i da proces treba ili zaustaviti ili revertovati, i to svuda u Ruskoj imperiji, ne samo u užoj Rusiji.

Tako počinje gušenje slobodâ i obustava preko potrebnih modernizatorskih reformi (do kojih da je došlo, možda bi još uvek bilo Ruske imperije, možda ona ne bi u podrumu kuće Ipatijevih doživela svoj simbolički i definitivni kraj na onako tragičan način). Svoju konačnu formu ta reakcionarna politika dobiće za carevanja sina Aleksandra III, Nikolaja II, poslednjeg imperatora zacarenog 1894.

Dok je Šveđanima ideja švedifikacije Finske ostala na nivou teoretisanja šačice intelektualaca, i jednog prirodnog procesa koji se odvijao stihijski, kao i tokom prvih decenija ruske vlasti, Rusi tokom poslednje dve decenije 19. veka menjaju taktiku i započinju proces pretvaranja Finaca u Ruse, uz negaciju njihovog postojanja.

No ruska politička elita to već decenijama unazad vrlo agresivno radi Poljacima, Estoncima, Letoncima, Litvancima, Belorusima i Ukrajincima, večitim žrtvama te imperijalističke asimilatorske politike. Na svim svojim obodnim teritorijama Rusija ubrzano vrši političku, ekonomsku, kulturnu i jezičku represiju sa ciljem asimilacije i društvene apsorpcije ne-ruskog stanovništva. Ljudima se negira da su ono što su — baš kao i danas.

Uprkos tome što je sve vreme Finska lojalna imperatoru i ne diže bune — Sankt Peterburg počinje da ju tretira kao osvojenu zemlju koja ima da se pokori i da ćuti, dok je većinski i „superiorniji” narod kolonizuje, i štiti od pogubnih uticaja sa strane.

Sve počinje suzbijanjem cvetajuće finske ekonomije, s posebno snažnom tekstilnom i drvnom industrijom, što smeta nekim carevinskim birokratama i dovodi do revizije tarifnih sporazuma, s ciljem uniformisanja ekonomskog sistema imperije; početkom poslednje decenije 19. veka gasi se i samostalna finska pošta, a na njeno mesto dolazi carevinski poštanski sistem.

I tek tada Finci počinju da uviđaju prave namere režima. Posebno nakon što, posle ustoličenja Nikolaja II, na položaj general-gubernatora stupa konzervativni i autoritarni general Nikolaj Bobrikov, kojem polazi za rukom nemoguće: da ujedini protiv sebe celokupno finsko društvo, već decenijama podeljeno na liberale, socijaldemokrate, Mlade Fince, komuniste...

Naročito komunisti i socijalisti jačaju zbog njegove politike, ali i nacionalisti, posebno Partija aktivnog otpora, koja se služi nasiljem, i Kagal, pokret koji se služi propagandom i agitacijom.

Nikolaj II proglašava Februarski manifest (1899) koji ruski zakon stavlja iznad finskog, a finski sabor svodi na pokrajinski organ, čime Finsku lišava njene autonomije; takođe uvodi petogodišnji vojni rok, koji Finci imaju da služe i u ruskim jedinicama van Finske ako im se tako kaže, kriminalizuje pokrštavanje pravoslavnog življa u luteranstvo, i uvodi još strožiju cenzuru.

Zatim Nikolaj II donosi Jezički manifest (1900) koji ruski uzdiže na jedini jezik administracije (od 2,7 miliona stanovnika Finske, svega 8.000 su Rusi); zatim potpuno ukida finsku vojsku (1901), a Rusima dozvoljava da u Finskoj vrše pojedine javne i državne funkcije čak i ako nemaju finsko državljanstvo.

Finci pružaju nenasilni otpor: crkve odbijaju da čitaju te zakone i uredbe, sudije da sude po njima, regruti da idu u vojsku; radnici štrajkuju, građani potpisuju peticije. Bobrikov besni, guši štampu, proteruje političke vođe u Sibir i sve je nasilniji prema narodu (u svetlu današnjih događaja nije zgoreg kazati da je 1899. Helsinkiju pretio invazijom i opsadom ako ne prihvati Februarski manifest).

I tako je sve do trenutka dok više fizički nije mogao besneti: 16. juna 1904. (onog istog znamenitog dablinskog dana kada Džems Džojs izlazi na svoj prvi sastanak s Norom Barnakl, koji kulminira u Ringsendu, kod ušća reke Doder u Lifi, koja se svega kilometar-dva dalje uliva u Dablinski zaliv Irskog mora) finski aristokrata Eugen Šauman vrši atentat na njega, i potom samoubistvo.

U tom trenutku već bukti Rusko-japanski rat, iz kojeg će Ruska imperija naredne godine izaći katastrofalno poražena i ponižena. Zbog Krvave nedelje, kada su januara 1905. carske trupe izvršile pokolj nenaoružanog naroda na ulicama prestonice, koji je predvođen sveštenikom Gaponom krenuo da uruči peticiju caru, koji će zato dobiti nadimak Krvavi Nikolaj — izbija prva Ruskа revolucija.

Na kraju dolazi do kompromisa: car Oktobarskim manifestom obećava mnogo, i Rusija zbilja dobija ustav i Državnu dumu, ali očekivanje cara, da će parlament biti sastavljen od klimača glavom koji su uvereni u njegovo božansko pravo da vlada kao autokrata, nisu realna, pa se nove institucije vrlo brzo počinju da guše i obesmišljavaju, čime se data obećanja krše a utire put slomu Romanovih.

U paketu izvornih kompromisnih ustupaka režima nalazi se i finski ustav, s univerzalnim pravom glasa za sve građane Finske starije od 24 godine (Finska tako postaje prva evropska zemlja, posle kratkoveke Republike Korzike iz sredine 18. veka, koja ženama daje pravo glasa), kao i uspostavljanje finske skupštine, tj. demokratski izabranog tela.

Ona je međutim već 1909. raspuštena. Od tada pa sve do februara 1917. Finskom se vlada carskim diktatima. Senat ima izmenjeno i potpuno rusofilsko članstvo, dok sve javne i državne funkcije 1912. postaju otvorene za ruske državljane. Novembra 1914. u javnost curi tajni plan za totalnu rusifikaciju Finske, koji samo zbog Velikog rata ne dobija na zamahu.

Februarska revolucije okreće točak istorije u finsku korist (što ne znači na štetu Rusije, sem ako ruska korist nije uslovljena podjarmljenošću Finske). Posle abdikacije Nikolaja II i proglašenja Ruske republike, Helsinski smatra da je personalna unija izgubila pravni osnov i započinje teške pregovore s Privremenom vladom.

Pregovori propadaju zbog dolaska Kerenskog na čelo zemlje, posle gušenja Julskih dana, prvog boljševičkog pokušaja prevrata. Lenjin beži baš u Finsku, Trocki je uhapšen, partija obezglavljena i rasuta i poražena; ali ipak novembra meseca uspešno izvodi Oktobarsku revoluciju, „deset dana koji su potresli svet”.

15. novembra boljševici objavljuju opšte pravo svih naroda Rusije na samoopredeljenje, što vrlo brzo počinju da krše. No ne u slučaju Finske: 4. decembra u finskoj skupštini se čita proglas o nezavisnosti, 6. je izglasan; ruski Savet narodnih komesara (vlada) već 18. to dekretom priznaje, a 22. potvrđuje i Sveruski centralni izvršni komitet.

Istim putem kreću Estonija, Letonija i Litvanija, ali one moraju i građanskim i ratom protiv boljševika da se za to izbore. Belorusija i Ukrajina isto pokušavaju, ali bez uspeha (ukrajinski nacionalisti nameravaju da u nezavisnoj državi objedine ceo svoj etnički prostor, dotad podeljen između Rusije i Austrije).

Sukob ipak ne zaobilazi ni Finsku. Mesec dana posle priznanja finske nezavisnosti, boljševici pružaju podršku pokušaju finskih komunista da uspostave boljševički režim: 27. januara 1918. počinje Finski građanski rat, koji srećom traje kratko, do 15. maja, s jasnim pobednicima (finskim Belimâ) ali i nacijom koja će decenijama vidati rane i mostiti podele.

Posle čitave jedne godine koketiranja s idejom kraljevine, dok su bili okrenuti Nemačkoj (pod uticajem trupa koje su Nemci ranije obučavali radi borbe za finsku nezavisnost, a s namerom da Rusiju podriju iznutra), monarhistička struja diže ruke, prvo, zbog sloma Centralnih sila krajem Velikog rata (finski kralj je trebao biti jedan nemački plemić), drugo, manjka podrške u društvu.

Tako 17. jula 1919. donose ustav i proklamuju Republiku Finsku, koju će Kraljevina SHS priznati tek 27. jula 1922. godine.

U međuratnom periodu Finska se ubrzano privredno razvija i industrijalizuje, ali njen napredak oslikava se u prvom redu na društvenom planu: zahvaljujući idealima liberalne demokratije, vladavine prava, jednakosti žena, i brojnim drugim unutrašnjim reformama, Finska udara temelje budućnosti u kojoj će postati jedna od najprednijih zemalja na svetu.

Tokom prve posleratne decenije Finska dobija svoju prvu članicu Vlade, doduše na položaju zamenice ministra za socijalna pitanja, dok agrarna reforma zasnovana na kreditima dramatično povećava broj sopstvenika. Finska pred Drugi svetski rat ima oko 3,6 miliona stanovnika (poređenja radi, današnja teritorija Srbije tada ima oko pet miliona).

Odnosi sa Sovjetskim Savezom u međuratnom periodu su zategnuti, ali mirni; potpisana su čak tri sporazuma o nenapadanju (1920, 1932, 1934). U Finskoj još ima komunista, uprkos progonima i pogubljenjima tokom i posle građanskog rata, ali oni su samo značajna manjina, ništa više. Opšta populacija je negativno nastrojena prema komunizmu, a komunisti su izjednačeni s Rusima.

Zato Sovjeti još ne pokušavaju ništa u Finskoj, dok sami Finci 1932. sprečavaju puč ekstremnog desničarskog Pokreta „Lapua”, koji se dve godine ranije počeo dodatno radikalizovati, pošto su, zbog kidnapovanja popularnog prvog predsednika Stolberga i njegove supruge, umereni ljudi napustili pokret.

Sve se menja 23. avgusta 1939., kada Ribentrop ispred Nemačkog rajha i Molotov ispred SSSR, u Moskvi potpisuju Sporazum o nenapadanju. Njegov tajni protokol deli Istočnu i Severnu Evropu na rusku i nemačku sferu uticaja. Finska potpada pod rusku. Posle septembarske (četvrte) podele Poljske, dolazi do male izmene Tajnog protokola: Nemci „dobijaju” više Poljske, dok Rusija „dobija” Litvaniju.

Nedugo potom, Moskva, pod pretnjom oružja, primorava tri baltičke republike na potpisivanje sporazuma o uzajamnoj pomoći; zatim iduće godine pokreće invaziju i organizuje pokradene izbore, a novi sazivi „narodnih skupština” traže hitan prijem u Sovjetski Savez.

(Imperijalistička je to formula koja je i u ovom vremenu našla svoju primenu: u slučaju Krima pre osam godina, uskoro u slučaju Donjecka i Luganska, a možda i za cele Ukrajine. Kao da neki ljudi ništa nisu naučili iz strašnih događaja koji su doveli do one klanice koju zovemo Drugim svetskim ratom).

Tokom prve polovine 1941. godine, sve do „Barbarose”, Rusi tamo vrše masovne deportacije stanovništva u Rusiju (samo se kroz takve „naočare” može posmatrati doček koji je baltičko stanovništvo priredilo Nemcima tog leta). No pre toga, 30. novembra 1939. Crvena armija radnika i seljaka pokreće vojnu invaziju na Finsku: Zimski rat.

On se već neko vreme kuvao. Još aprila 1938. Rusi su Fincima zvaničnim kanalima poručili da je rat Sovjetskog Saveza s Nemačkom neizbežan, da oni neće sedeti i čekati neprijatelja, nego da će mu krenuti u susret (ova trenutna ruska osvajačka invazija na Ukrajinu ima gotovo istovetan raison d'être).

Finci su, shvativši poruku, odgovorili da će braniti svoju neutralnost, i odbili da Rusima predaju pojedina ostrva Finskog zaliva koja su od njih tražena. Potom su početkom oktobra 1939. odbili i ruski zahtev da se granica pomeri za 30 km, da se unište sve fortifikacije na Karelijskoj prevlaci, kao i razne druge teritorijalne zahteve.

Budući da su prvobitno bili zabrinuti zbog potencijalnog nemačkog korišćenja Finske kao odskočne daske za invaziju na SSSR, pakt s Nemačkom, njegov tajni protokol, i napad na Finsku odmah posle toga, pokazuje da se radilo o pukom izgovoru. Kasnija saradnja Finaca s Nemcima, to ne može retroaktivno opovrgnuti: upravo su Sovjeti svojom agresijom gurnuli Finsku Nemačkoj u naručje.

Zimski rat počinje sovjetskom operacijom pod lažnom zastavom: jedna jedinica NKVD-a granatira sopstvenu karaulu, a Sovnarkom objavljuje smrt četiri vojnika i ranjavanje devet. Istog dana Molotov tvrdi da je to maslo finske artiljerije i traži da se finske snage pomere 20—25 km dalje od granice.

Finci negiraju, odbijaju da se povuku, i traže da sve ispita zajednička finsko-sovjetska komisija. Ali to je isuviše pošteno za Kremlj, koji finski odgovor proglašava neprijateljskim, poništava sporazum o nenapadanju, prekida diplomatske odnose i započinje vojnu invaziju, koju Društvo naroda proglašava nezakonitom i izbacuje SSSR iz organizacije.

Staljin verovatno ima nameru da anektira Finsku (kao što će avgusta 1940. anektirati Litvaniju, Letoniju i Estoniju, što smo već spomenuli). Ali da bi sve imalo prizvuk legalnosti i legitimnosti, već 1. decembra finski komunisti u Terijokiju (današnjem Zelenogorsku), zaposednutom pograničnom finskom gradu, obrazuju Finsku Demokratsku Republiku, koja tokom osvajačkog pohoda treba da zameni stvarnu Finsku i zatraži prijem u SSSR.

Međutim, „tvrd je orah voćka čudnovata, ne slomi ga, al’ zube polomi”, rekao bi Njegoš. Finska vojska odnosi mnogo malih i velikih pobeda u naredna dva meseca, uprkos sovjetskoj vazdušnoj i tenkovskoj superiornosti. Tamo gde uopšte i napreduje, Crvena armija to čini sporo; ali u februaru se reorganizuje, menja taktiku i nekako uspeva da nadvlada Fince.

Ali ne uspeva da ih nadvlada u potpunosti, pa Kremlj odustaje od maksimalističkih ciljeva. Mirom u Moskvi, potpisanim 12. marta 1940, Finska se odriče pograničnih krajeva koji čine 10% njene teritorije, od kojih je najznačajnija Zapadna Karelija, odakle u izbeglištvo kreće 410.000 ljudi, 9% finske populacije.

Operacijom „Barbarosa” 22. juna 1941. Nemačka prestaje biti sovjetski saveznik, a uzgredno postaje finski. Već 25. juna sovjetska avijacija bombarduje finske gradove, posle čega Finska objavljuje rat SSSR i dopušta nemačkoj Armiji „Norveška”, već stacioniranoj u Finskoj, da otpočne s ofanzivnim dejstvima. Tako izbija Nastavljeni rat.

Ništa to nije slučajno; u godini koja tome prethodi, Helsinki se vojno i politički zbližava s Berlinom, iz dva razloga: prvo, Finska želi natrag otete joj teritorije, a drugo, Finska shvata da je ideja nordijske neutralnosti mrtva posle britansko-nemačkog sukoba oko Norveške. Niko ne gaji iluziju da je Društvo naroda sposobno da garantuje neutralnost.

Pored toga, pojedinci u Finskoj zagovaraju teritorijalni ekspanzionizam i žele, ne samo teritorije koje su morali predati Sovjetima godinu dana ranije, nego i Istočnu Kareliju, etničku finsku oblast koja se vekovima nalazi u sastavu Rusije; baca se oko i na Koljsko poluostrvo, a sve pod parolom: „Kraće granice, duži mir”.

Tokom Nastavljenog rata, Finska je nemački saveznik de fakto, mada ne i de jure, i učestvuje u opsadi Lenjingrada. Karl Gustav Manerhajm, vrhovni komandant finskih oružanih snaga i najuticajnija ličnost u zemlji, koji će 1944. postati predsednik, „reakcionar ali ne i ekstremni desničar”, spreman je za saradnju s Nemcima iz praktičnih razloga, ne ideoloških.

Manerhajm, koji je isprva zainteresovan za Hitlerov uspon na vlast, posećuje Nemačku već 1934. i tamo se hladi, pošto se na licu mesta uverava u tip „idealne” zemlje koju „nacike” grade. U pismu svojoj sestri Evi on ih čak poredi s boljševicima, što za njega, kao bivšeg ruskog carskog generala, koji je imao istaknuto mesto na krunisanju Nikolaja II, predstavlja veliku uvredu.

(Koliko je Manerhajm bio veran poslednjem ruskom caru pokazuje i to, što ga je Privremena vlada oslobodila dužnosti u leto 1917. smatrajući da ne podržava Februarsku revoluciju, a naročito to što je veliki carev portret držao u dnevnoj sobi svoje kuće u Helsinkiju do kraja života. Na pitanje zbog čega ga čuva, rekao je: „On je bio moj imperator”.)

Hitler u velikoj tajnosti posećuje Finsku povodom 75. rođendana Manerhajma, želeći da se uveri da Finci neće preći na drugu stranu, ali Manerhajm ne želi da to izgleda kao zvanična poseta, pa ga prima, ne u glavnom štabu ili Helsinkiju, već u jednom vagon-salonu u Imatri, na jugoistoku zemlje (o toj čudnoj poseti već smo ranije pisali).

(Postoji zanimljiva ali nepotvrđena anegdota s tog sastanka: Manerhajm je očekivao da će Hitler tražiti veću pomoć Finske, što ovaj nije želeo da pruži; zato je zapalio cigaretu (Hitlerova averzija prema pušenju je bila dobro poznata), želeći da vidi njegovu reakciju, ali pošto je ona izostala, Manerhajm je zaključio da se Hitler nalazi u slaboj poziciji i da ne može da mu diktira uslove.)

Manerhajm kasnije uzvraća posetu Hitleru u Istočnoj Pruskoj, ali Finci nikada ne idu dalje od onoga što su zacrtali za sebe, odbijaju svaki zahtev za pristupanje Trojnom paktu, održavaju diplomatske odnose sa SAD. Ne dele ideologiju s Nemcima: njihova vojska ima poljske sinagoge, a vlada odbija sve zahteve za isporučivanje Jevreja, pa tako njihov premijer Himleru prilikom njegove posete odgovara da oni „nemaju jevrejsko pitanje”.

Odigrava se samo jedan incident, i to novembra 1942., kada ministar unutrašnjih poslova i šef državne policije tajno Gestapou predaju osam Jevreja, što izaziva skandal u javnosti i protest ostalih ministara, posle čega se ništa slično ne ponavlja.

Sredinom leta 1944, koristeći se okolnošću da je sovjetska letnja ofanziva zaustavljena, i spoznajom prosto neizbežnog urušavanja Nemačke, na mesto predsednika dolazi sam Manerhajm.

Finska već 19. septembra potpisuje Moskovsko primirje sa SSSR, koje je vrlo oštro po njih, ali povoljnije nego za bilo koju drugu meku ili tvrdu nemačku saveznicu: ponovo gube ono što su izgubili u Zimskom ratu, ali uspevaju da sačuvaju svoj suverenitet, parlamentarnu demokratiju, kapitalističku ekonomiju.

̣̣̣Ali sad izbija sukob s nemačkim trupama na tlu Finske, koje treba razoružati, u skladu s dogovorom iz Moskve. Nemci su antipicirali takav razvoj događaja i već su isplanirali povlačenje ka Norveškoj; sve teče u miru dok Finci, pod pritiskom Rusije da ispoštuju sporazum, 28. septembra ne počinju napad na Nemce.

Do novembra je Laponski rat efektivno završen, ali se jedna nemačka jedinica utvrdila u blizini tromeđe sa Švedskom i Norveškom; s tla Finske se povlači 25. aprila 1945. i time je Drugi svetski rat za Finsku gotov.

Oko jedan sat posle ponoći 26. na samoj tromeđi podiže se manja finska zastava, ali 27. tokom dana dolazi veća jedinica s većom zastavom, kada i nastaje čuvena fotografija koja Fincima simboliše kraj rata, u kojem je njihov glavni grad, uz Moskvu, bila jedina kontinentalna ratna prestonica koja ni u jednom trenutku nije bila okupirana.

Finci potom moraju Sovjetskom Savezu da ustupe oblast Petsamo; takođe, Rusi im nameću i veliku ratnu odštetu (5,8 milijardi današnjih dolara), a primoravaju ih i da odbiju Maršalov plan (!), da legalizuju Komunističku partiju Finske, da zabrane sve partije koje su Rusi držali za fašističke; da uhapse sve one koje su Rusi smatrali odgovornima za rat, poput ratnog predsednika Rista Rutija.

Tokom Hladnog rata, Finska je bila prinuđena da balansira i da sa SSSR održava veoma bliske odnose, bliže nego što ih je i jedna kapitalistička parlamentarna demokratija održavala. Radi ilustracije: 1970. godine Finska je izbacila poštanske marke u čast 100. godišnjice rođenja Vladimira Lenjina.

Zapadni Nemci uzdržavanje od opiranja spoljnoj politici moćnog suseda počeli su tih godina da nazivaju „finlandizacijom”, u smislu, „postajati nalik Finskoj”. Ovaj pežorativni pojam je vređao Fince, koji su smatrali da Zapadni Nemci uopšte ne razumeju koliko je težak njihov položaj, koliki je njima prioritet da uopšte prežive kao država.

Tokom procesa oslobađanja baltičkih republika od Sovjetskog Saveza (oslobađanja zato, što 1940. nisu dobrovoljno ušli u SSSR nego su pokoreni, a onda 1944. opet silom vraćeni natrag), Finska je zvanično ćutala, ali ih je nezvanično podržavala praktičnom saradnjom. Priznala ih je tek posle propalog Avgustovskog puča u Moskvi avgusta 1991.

Poslednjih 30 godina obeležila je saradnja, i povremene napetosti, posebno u zadnjoj deceniji, nakon anšlusa Krima, zbog sve češćih narušavanja finskog vazdušnog prostora od strane ruske avijacije; Finska se sve vreme držala svoje neutralnosti vrlo dosledno, ali ova vojna invazija na Ukrajinu je sve promenila. Sada se niko ko se graniči s Rusijom više ne oseća bezbedno.

(O. Š.)