Kako je u poslednjih 900 godina nastajala ukrajinska nacija: Da li su oni i Rusi jedno te isto?

Za današnje Ruse i Ukrajince se može reći da su dva stabla iznikla na istom tlu. Dva stabla, ne dve grane jednog stabla

Čak i pre dolaska Varjaga sredinom 9. veka, istočnoslovenska plemena su na prostoru između Baltika i Crnog mora, na obalama velikih reka i jezera, imala znatan broj gradova, sagrađenih od drveta, jedinog građevinskog materijala kojeg je bilo u izobilju. Gradova je toliko bilo, da su vikinške pridošlice čitavu zemlju zvale „Gardariki” — „kraljevstvo gradova”.

Preporučujemo

„Povest minulih leta” (tzv. Nestorova, ili Primarna hronika) te Varjage, predvođene Rjurikom, naziva „Rûs”. Bez dubljeg zalaženja u etimologiju, najverovatnije se radi o izvedenici od staronordijske reči za veslača, rods, budući da su Varjazi tako putovali velikim istočnoevropskim rekama; od iste reči i na isti način se razvio i finski naziv za Švedsku — „Ruotsi”.

Nakon što su Varjazi 882. zauzeli Kijev i tamo uspostavili prestonicu velike kneževine, „Rûs” je vremenom postao krovni termin za celu tu teritoriju i sva ta raznorodna istočnoslovenska plemena, rasuta po ogromnoj i slabo naseljenoj teritoriji, koju primarni izvori nazivaju „ruska zemlja”, a današnja istoriografija „Kijevska Rusija”.

„Ruska zemlja” je sredinom 11. veka, šest decenija nakon primanja hrišćanstva iz Carigrada, posle smrti Jaroslava Mudrog ušla u fazu fragmentacije i vremenom se izdelila na veliki broj udeonih kneževina, čiji su vladari po pravilu bili iz poslovenjenog nordijskog roda Rjurikoviča, što će reći, u bližem ili daljem srodstvu s velikim knezom.

Na severu, gde su slovenska plemena, pre svega Vjatiči, živela s ugrofinskim, pojavila se Rostov-Suzdaljska kneževina, posle 1157. zvana Vladimir-Suzdaljska, pošto je Jurij Dolgoruki — nakon što je podigao drveno utvrđenje za jednu malu trgovačku ispostavu usred šume na obali reke Moskve — kneževski dvor preselio u Vladimir, koji je krajem 11. veka osnovao njegov otac Vladimir Monomah.

Udeoni kneževi su bili, zbog geografske uslovljenosti, u najvećoj meri (polu)samostalni vladari, u obavezi da Kijevu plaćaju godišnji danak. Ali kako je vreme proticalo, položaj i uticaj velikog kijevskog kneza bivao je sve slabiji, što je posle smrti Jurijevog starijeg brata i velikog kneza Mistislava Velikog 1132. godine, kulminiralo potpunim raspadom zemlje.

Njeno jedinstvo nikada nije obnovljeno, uprkos nekolikim pokušajima. Tada se rodilo to veliko rivalstvo i otvoreno neprijateljstvo između Kijeva i Vladimir-Suzdalja, koje na izvestan način još uvek traje, s obzirom da je ova potonja državica nekoliko vekova kasnije evoluirala u Veliku moskovsku kneževinu te Rusku carevinu.

A da se čak ni tada nije moglo govoriti o nekom jedinstvenom narodu, već o skupini srodnih plemena/naroda kojima je „Rûs” bio samo „kišobran” pod kojim su ih okupili Varjazi (da bi se razumeo odnos različitih slovenskih plemena unutar Kijevskog Rûsa, ne bi bilo potpuno neprikladno uporediti ga s Jugoslavijom), jasno je već iz događaja u tom 12. veku.

Recimo, Jurij Dolgoruki je u dva navrata zavladao Kijevom, i oba puta ga izgubio, drugi put zajedno sa svojim životom, delom zbog autokratske politike koju je vodio, a delom zato što ga je lokalno stanovništvo smatralo strancem, i opljačkalo mu dvor čim je umro, najverovatnije od posledica trovanja od strane kijevskih bojara.

Kada je kijevski veliki knez Mistislav II Izjaslavič pokušao da svog sina ustoliči za novgorodskog kneza, vladimir-suzdaljski veliki knez Andrej Bogoljubski, sin Dolgorukog, okupio je poširoku koaliciju i 1169. napao Kijev, opljačkao ga i sravnio sa zemljom, ne štedeći ni crkve, pobio žitelje i oteo žene.

Čak i ako sve stavimo u kontekst srednjeg veka, ovo je bilo krajnje neubičajeno ponašanje, uostalom, sami ruski primarni izvori ga smatraju događajem bez presedana. Više faktora je moglo do toga dovesti: želja Bogoljubskog da osveti očevu smrt; dinastička borba; mržnja provincije prema centru; i možda, na svesnom ili nesvesnom nivou, eskalacija nekakve međuplemenske netrpeljivosti.

Događaji iz 12. veka imali su dalekosežne posledice po istoriju Istočne Evrope, pa je čak i pre mongolske najezde, koja je počela 1237. godine, put današnjih Rusa, Ukrajinaca i Belorusa počeo da se razilazi, mada je sve vreme i išao zasebnim stazama, samo što su se one privremeno nalazile uporedo jedna s drugom.

Mongoli su samo ubrzali proces. Oni uglavnom nisu uspostavljali direktnu vlast nad državicama bivšeg „Rûsa“, već su vladali preko zatečenih Rjurikoviča, tako što je tatarski kan postavljao knezove koji su mu plaćali danak, i svrgavao ih po volji. Vladimir-Suzdalj, od ranije izdeljen na tucet manjih kneževina, zadržao je velikog kneza, potčinjenog Zlatnoj hordi.

Potpuno zaseban put imale su, na zapadu Polocka kneževina (krajevi ranijih plemena Kriviča, Dregoviča i Radimiča), koja nije pala pod tatarski jaram a važna je za etnogenezu Belorusa; a na jugu (krajevi ranijih Poljana, Drevljana, Severjana, Uliča, Tiverjana, Volinjana, Bužana, Duljeba, Belih Hrvata) pre svih Kijevska kneževina, Černigovska, te Galičko-volinska država.

Ova potonja, nastala sjedinjenjem Galičke i Volinske kneževine, zvanično se zvala Kraljevina Rusija (pre 1253. kneževina), budući da je sebe smatrala političkom naslednicom Kijevskog Rûsa. Bila je samo nominalno podređena Tatarima, koji nisu imali stvaran uticaj; kulturno i psihološki, iako pravoslavna, bila je bliska Poljskoj i Ugarskoj, koje su joj bile regionalni rivali.

Oslabljena Kijevska kneževina se nakratko obrela u sastavu Galičko-volinske države, a onda došla pod tatarsku upravu koja je uglavnom bila neposredna. Ipak, jedno vreme sredinom 13. veka bila je nominalno podređena Vladimir-Suzdalju, koji je težio da se predstavi crkvenim naslednikom Kijevskog Rûsa, pre nego što ga je 1331. apsorbovala njegova mlada naslednica, Velika moskovska kneževina.

Neočekivani uspon Moskve, sve do sredine 13. veka potpuno beznačajne trgovačke stanice, bio je posledica, prvo, geografske izolovanosti koja je pružala izvesnu sigurnost od čestih tatarskih pohara, a drugo, kneževanja za saradnju s Tatarima najraspoloženijih knezova, koji su za hordu nasilno skupljali danak od ostalih ruskih vladara, pa čak i gušili protivtatarske ustanke.

I baš tada, sredinom 14. veka, Galičko-volinsku državu osvajaju Poljaci, sem istočnog dela Volinske, koju su, skupa s Kijevskom, Polockom, Smolenskom, Černigovskom i Brjanskom kneževinom, pregazili Litvanci, koji su te krajeve današnje Belorusije te centralne i istočne Ukrajine uklopili u svoju Veliku litvansku kneževinu, koja je za stoleće ili dva bila najveća država u Evropi.

Tokom narednih ključnih 300 godina, blagodareći različitim istorijsko-geografskim okolnostima, razvijali su se potpuno različiti identiteti i mentaliteti, na prostorima, prvo današnje Ukrajine, a drugo, za ono vreme prilično udaljene i izolovane Velike moskovske kneževine, koja se 1547. preimenovala u Rusku carevinu.

Na severu je vladao feudalizam, koji je s vremenom postajao sve rigidniji i nesnošljiviji za seljake, koji su na kraju pretvoreni praktično u robove; feudalizam je vladao i na prostoru zapadne polovine današnje Ukrajine, pa njihova mentalitetska osobenost u odnosu na Moskovljane stoga nije posledica ekonomskog sistema, već kulturoloških uticaja Poljske i Litvanije.

Oko srednjeg i donjeg toka Dnjepra, na prostoru koji se u ono vreme zvao „Divlja polja”, mentalitetske osobenosti su bile posledica nastanka kozaka, slobodnih ljudi raznolikog porekla, pristiglih sa svih strana, koji su stvorili sistem vojničke demokratije. Ni oni, ni Ukrajinci iz poljsko-litvanskih krajeva, nisu živeli pod autokratskim režimom, za razliku od stanovništva moskovske države.

Poljska i Litvanija su 1385. prvi put stupile u personalnu uniju, koja je 1569. trajno pretvoreno u realnu uniju, stvaranjem Poljsko-litvanske republike, ali ne bez otpora litvanske vlastele. Da bi ih naterao da se povinuju, poljski kralj i veliki litvanski knez Sigismund II Avgust prebacio je nekoliko „ukrajinskih” vojvodstava pod okrilje Kraljevine Poljske.

Ovo je naišlo na odobravanje plemstva iz zapadnoukrajinskih krajeva, s obzirom da je neposredna poljska uprava donosila povoljnije prilike za političko napredovanje i bogaćenje, pritom je i poljska kultura bila visokorazvijena i izuzetno privlačna, bez obzira što je bila rimokatolička.

Pojam „Ukrajina” prvi put se javlja 1187. u gorepomenutoj „Nestorovoj hronici”, ali ne za čitavu današnju zemlju već samo za pojedine krajine u odnosu na Kijev; tek posle prisajedinjenja s Poljskom, „Ukrajina” postaje nezvaničan naziv za čitav prostor. Nije jasno da li je ranije bio u kolokvijalnoj upotrebi u istom smislu.

Dakle, iako danas ruski nacionalisti žele ime Ukrajine predstaviti kao dokaz da se radi o „ruskoj krajini”, on suštinski datira iz vremena poljske vlasti, a ne ruske (štaviše, pravo je čudo da je uopšte preživelo rusku vlast). U svakom slučaju, radilo se o uvođenju naziva oko kojega je nastavio da se gradi postojeći identitet i osećaj zajedništva i srodništva onih koji su tu živeli.

To se donekle moglo videti tokom kozačkog ustanka pod Bogdanom Hmeljnickim sredinom 17. veka, koji je obuhvatio čitavu Ukrajinu. Ima mnogo razloga za tu pobunu protiv Poljske, ali „ruska” osećanja kozaka nisu među njima; ključno je bilo ophođenje poljskih vlasti, odbijanje da se prošire spiskovi Registrovanih kozaka, a neposredno i najava da će u predstojećem ratu s Turskom pljačka biti zabranjena.

Dugoročna posledica tog desetogodišnjeg građanskog rata, koji se odigrao u okviru Potopa (švedsko-ruske invazije — pre svega švedske invazije — na Poljsko-litvansku republiku, koja je čak privremeno nestala s karte sveta a trajno izgubila status velike sile), bila je sledeća: kozaci su poljsko gospodstvo zamenili ruskim.

Naime, pošto je iscrpeo savezništvo s Krimskim Tatarima, Hmeljnicki je 1654. ubedio oslabljene kozake da pristanu na savez s Rusijom i da se stave pod njenu zaštitu, u zamenu za vazalni odnos Kozačkog hetmanata i Zaporoškog siča, ali uz garanciju široke autonomije i kozačkih sloboda. Tako su to, barem, kozaci razumeli, ili hteli da razumeju, jer su im pravoslavni Rusi bili bliži od katoličkih Poljaka.

Ipak, Rusija je posle samo nekoliko decenija počela da kruni tu autonomiju, da guši njihove ustanke, te da hetmanat u potpunosti ukine 1764. Sa Zaporošcima je išlo teže, ali su i njih na kraju potčinili, proteravši najnepokornije. Posle Treće podele Poljske, krajem 18. veka prostor skoro cele Ukrajine (sem zapada koji ušao u sastav Austrije) potpuno je integrisan u Rusku imperiju.

I kao što je često bivalo kroz istoriju, jednoverje dva susedna naroda, od kojih je jedan daleko moćniji od drugog, predstavlja mač sa dve oštrice, i onaj slabiji dovodi u opasnost od gubljenja vlastitog identiteta. To se zamalo desilo Ukrajini i Ukrajincima, za koje su Rusi uveli pojmove „Malorusija” i „Malorusi”.

Ali rusifikacija (kakva je postojala i u Kongresnoj Poljskoj), mada daleko odmakla (u Poljskoj načisto propala), nije u potpunosti uspela, lebdela je svest o zasebnom identitetu (kod Šolohova vidimo da čak ni Donski kozaci — koji nisu bili Ukrajinci — mada verni vojnici Ruske imperije, nisu do stvaranja SSSR smatrali sebe Rusima u etničkom smislu, i za onoga ko bi otišao na sever govorili su da se porusio).

Problemi s kojima se carski režim suočavao već se vide i po merama koje je morao da uvodi, posebno u pogledu upotrebe ukrajinskog jezika: 1804. je zabranjen u školama, dok je 1876. zabranjeno štampanje i uvoz knjiga na njemu, predavanja, javni nastupi, itd.

Da ukrajinski identitet nije mrtav pokazalo se i u vreme raspada Ruske imperije, kada su Ukrajinci pokušali napraviti državu. Od 1917. do 1922. vođeni su na prostoru Ukrajine, paralelno jedan s drugim, rat za nezavisnost i građanski rat, iz kojeg su na kraju kao pobednici izašli boljševici, koji su zajedno s ruskim saborcima, pod čijom su kontrolom bili, stvorili SSSR.

Politika boljševika isprva je bila potpuno drugačija u odnosu na raniju carsku: umesto da guše zasebne identitete po sovjetskim republikama, oni su ih ohrabrivali, u procesu koji se zvao „korenizacija”. To je obustavljeno tridesetih godina, kada je Staljin sve preokrenuo naglavačke, i kada je ponovo počela intenzivna rusifikacija na svim nivoima, a posebno u pogledu jezika.

Razume se, samo na vama je to, da li ćete prihvatiti postojanje nečega što postoji, ili ćete odbiti da to prihvatite, zato što vi znate bolje od nekoga šta je on po nacionalnom pripadništvu. Ako vam nije dovoljno da vam neko kaže, „Ja sam Ukrajinac i kao takav postojim”, sve ove reči su suvišne.

(A. R.)