Na svom srednjovekovnom vrhuncu, romejska vojska je bila sila bez premca na tlu Evrope i Prednje Azije, ali podjednako impresivan bio je i njen vizuelni izgled
Imajući u vidu da je vizantijska država bila direktna kontinuacija rimske, da je čak sebe nazivala „Rimska carevina” (tj. kako smo mi govorili u srednjem veku: Romejska), i vizantijska vojska je bila direktna kontinuacija rimske, i jedna od dve grane vizantijskih oružanih snaga, zajedno s mornaricom.
Zadržavši tradicije, organizaciju, disciplinu i stratešku veštinu rimske vojske, ne čudi što je tokom značajnog dela svog postojanja bila sila kakva je bila. Razumljivo, vremenom se menjala i reformisala, nije ostajala učaurena; u tom smislu je najznačajnije ono što se odigralo početkom 7. veka, kada je car Iraklije ukinuo legije a uveo tematski sistem.
Teme su bile vojno-civilne oblasti u kojima su vojnici koristili državna obradiva zemljišta s obavezom služenja vojnog roka; na čelu tema bili su stratezi; no pošto to nije predmet ovog članka, nećemo u to dublje zalaziti.
Manglaviti, pripadnici telesne straže u Romejskoj carevini u periodu 9—11. veka. Skupa s Heterijom, bili su odgovorni za ličnu bezbednost cara, išli ispred njega tokom ceremonija i otključavali pojedine kapije Velike palate svakog jutra.Foto: Wikimedia Commons / Public domain / The New York Public Library▲
Kopljanici vizantijske armije i zapovednik koji po imenu (Skindin Kalakara) i izgledu liči na pripadnika Varjaške garde (aktivne u Vizantiji od 10. do 14. veka). Iz zbirke ilustracija iz 1910. na kojima su prikazani pripadnici romejske vojske, carske administracije i vizantijske crkve.Foto: Wikimedia Commons / Public domain / The New York Public Library▲
Abu Tiras, Teodor Lalakon, Anemas Kurupas. Iz zbirke ilustracija iz 1910. na kojima su prikazani pripadnici romejske vojske, carske administracije i vizantijske crkve.Foto: Wikimedia Commons / Public domain / The New York Public Library▲
Nikola Alonsijan, car Jovan I Cimiskije (969—976), Lav Valantes i Mihajlo Vurc, istaknuti general s kraja 10. veka. Iz zbirke ilustracija iz 1910. na kojima su prikazani pripadnici romejske vojske, carske administracije i vizantijske crkve.Foto: Wikimedia Commons / Public domain / The New York Public Library▲
„Martinos”. Na ilustraciji, koja ne sadrži detaljnije informacije, možda je prikazan Martin, sin cara Iraklija. Iz zbirke ilustracija iz 1910. na kojima su prikazani pripadnici romejske vojske, carske administracije i vizantijske crkve.Foto: Wikimedia Commons / Public domain / The New York Public Library▲
Anemas Kurupas, sin poslednjeg kritskog emira zarobljenog 961. prilikom vizantijskog zauzimanja ostrva posle nekih 135 godina arabljanske vlasti. Roman II mu je nudio senatorski položaj, ali je ovaj odbio da se pokrsti. Anemas je prihvatio i pristupio vojsci; poginuo je tokom Opsade Dorostre koncem jula 971, pošto je s konja zbacio velikog kijevskog kneza Svjatoslava. Grčki nadimak „Kurupas” (negde: El Kotorbi) dolazi otuda, što je porodica bila rodom iz Kordobe; kasnija vizantijska porodica Anemas možda potiče od Anemasa.Foto: Wikimedia Commons / Public domain / The New York Public Library▲
Mihajlo katepan. Nije jasno o kom se Mihajlu radi, niti na koji se katepanat ovo odnosi. Možda je u pitanju Protospatarije, ili Spondil, evnuh i čuveni dvorjanin, učesnik pohoda Đorđa Manijaka na Siciliju; oba pomenuta Mihajla su bili katepani Italije, ali nisu jedini potencijalni kandidati.Foto: Wikimedia Commons / Public domain / The New York Public Library▲
Roman Kurkuas, vizantijski aristokrata, sredinom 10. veka strateg nekoliko različitih tema, i kasnije domestik sholâ, tj. glavnokomandujući čitave romejske armije. Bio je sin Jovana Kurkuasa, domestika sholâ tokom 22 godine za carevanja Romana I Lakapina; Jovanovi uspesi preokrenuli su tok Vizantijsko-arapskih ratova (629—1080). Kuća Kurkuas je bila jermenskog porekla.Foto: Wikimedia Commons / Public domain / The New York Public Library▲
Jovan Vrankas, Varda Sklir (poznat po velikoj pobuni koju je u Maloj Aziji digao protiv Vasilija II) i Jovan Alakas. Iz zbirke ilustracija iz 1910. na kojima su prikazani pripadnici romejske vojske, carske administracije i vizantijske crkve.Foto: Wikimedia Commons / Public domain / The New York Public Library▲
Ukazaćemo samo na genezu: posle Teodosija Velikog, gro istočnorimskih trupa činili su strani plaćenici, ali je uvođenjem tema ponovo postala istinski romejska, pa je blagodareći tome Vizantija uspela da se održi, da očuva teritorijalno jezgro i da na kraju trijumfuje nad svojim neprijateljima, pre svega Kalifatom.
Tematski sistem je u 10. veku polako počeo da se urušava usled korupcije, gramzivosti i javašluka, čime je ponovo otpočelo propadanje vojske, i stoga same države. Već u 11. veku su plaćenici, naročito strani, igrali ključnu ulogu; u vreme Komnina u 12. veku praktično je već cela vizantijska vojska bila plaćenička, s ogromnim brojem stranaca u svojim redovima.
Svi pokušaji da se trend preokrene propali su; posle uspostave Nikejskog carstva u Maloj Aziji 1204. godine, situacija se tamo popravila, ali nakon oslobađanja Carigrada 1261. iz ruku krstaša sve opet kreće nizbrdo, jer Vizantija više nije bila kadra igrati ulogu svetske sile koju je posedovanje tog grada nametalo.
Tako ona postaje senka same sebe, zajedno sa „svojom” malobrojnom vojskom (tada već kompletno oslonjenom na strane plaćenike). Ali na svom vrhuncu — kakva je sila bila romejska armija!
Prot Argir (možda Isak Argir, monah i matematičar rođen oko 1312, iz vizantijske velikaške porodice Argir); Stilijan (možda Stilijan Zauca, visoki činovnik kojem je car Lav VI Mudri dao titulu „vasilopatora”, carskog oca, verovatno zbog afere sa Stilijanovom kćerkom Zojom Zaucenom, koju je kasnije oženio; Zauce su bili jermenskog porekla); Elpidije Tarhaniot (možda onaj Elpidije, strateg Sicilije u 9. veku, koji se pobunio protiv carice Irine); Pertos Zgur (izdanak plemićke porodice sa Peloponeza).Foto: Wikimedia Commons / Public domain / The New York Public Library▲
Nikola Tornicije, Jovan III Kurkuas i Đorđe Kabazit. Iz zbirke ilustracija iz 1910. na kojima su prikazani pripadnici romejske vojske, carske administracije i vizantijske crkve.Foto: Wikimedia Commons / Public domain / The New York Public Library▲
Konstantin Malin, istaknuti romejski general sredinom 10. veka. Malini, koji su carevini dali dosta vojvoda, na istorijsku pozornicu su stupili u 9. veku, a tokom narednog postali jedna od najmoćnijih anadolskih aristokratskih kuća. Počeli su propadati kada se na njihovo bogatstvo okomio car Vasilije II Bugaroubica, mada se sporadično javljaju i kasnije, čak i na Balkanu.Foto: Wikimedia Commons / Public domain / The New York Public Library▲
Evstratije. Verovatno nije Evstratije Carigradski, čuveni hagiograf, teolog i sveštenik Aja Sofije (6. vek); niti episkop Evstratije Nikejski (11—12. vek), niti carigradski patrijarh Evstratije Garida (11. vek). U pitanju je neki romejski general, ali na kog je tačno autor ilustracije mislio nismo uspeli da utvrdimo.Foto: Wikimedia Commons / Public domain / The New York Public Library▲
Teodor Dafnopat (visoki činovnik Romejske carevine, sekretar tri cara: Romana I Lakapina, Konstantina VII Porfirogenita i Romana II, konačno patricij, logotet, i eparh Grada, tj. Carigrada, svojevrsni gradonačelnik), te izvesni Mihajlo Antipapos i Đorđe Vardanos.Foto: Wikimedia Commons / Public domain / The New York Public Library▲
Varda Foka i Lav Foka. Na ilustraciji su verovatno istaknute romejske vojvode Varda Foka stariji i njegov brat Lav Foka stariji, budući da deluju kao vršnjaci; Varda je bio otac cara Nićifora II Foke, kao i Lava Foke mlađeg, koji je sa svoje strane bio otac Varde Foke mlađeg te Sofije Fokine, koja je iz braka sa Konstantinom Sklirom dobila Teofaniju, suprugu Otona II, cara Svete rimske carevine i regentice tokom maloletstva njihovog sina Otona III.Foto: Wikimedia Commons / Public domain / The New York Public Library▲
Teofil Kurkuas, mlađi brat slavnog generala i domestika sholâ Jovana Kurkuasa, i deda cara Jovana I Cimiskija. Teofil je tokom 10. veka i sam bio istaknuti romejski general.Foto: Wikimedia Commons / Public domain / The New York Public Library▲
„Nićifor”; najverovatnije car Nićifor I (v. 802—811), ali možda i Nićifor II Foka (v. 963—969).Foto: Wikimedia Commons / Public domain / The New York Public Library▲
Polievkt Carigradski, vaseljenski patrijarh od 956. do 970. Čuven po tome što je prvo izopštio cara Nićifora II Foku zato što se oženio Teofanom, čijim je sinovima kumovao, da bi potom izopštio i Nićiforove ubice, te odbio da kruniše njegovog sestrića Jovana I Cimiskiju, dok ovaj nije kaznio atentatore, i prognao Teofanu, ljubavnicu novog cara koju je patrijarh sumnjičio za zaveru. To se desilo 969. godine; već 970. Polievkt je umro.Foto: Wikimedia Commons / Public domain / The New York Public Library▲
„Antonije” (možda carigradski patrijarh Antonije III Studit); Stilijan (možda Stilijan Zauca, visoki carski činovnik); i monah Mihajlo Malin, iz čuvene porodice Malin, svetitelj čiji se dan obeležava 12. jula po julijanskom kalendaru, svetac-zaštitnik Mihaila Fjodoroviča, prvog Romanova na ruskom prestolu, zbog čega je bio izuzetno poštovan od strane te dinastije.Foto: Wikimedia Commons / Public domain / The New York Public Library▲
Pa čak i neposredno pred ubrzanje procesa propadanja, za vreme Vasilija II Bugaroubice (958—1025), koji je povratio tolike izgubljene teritorije i ojačao državu iznutra, za vreme kog je Istočnorimska carevina doživela svoj srednjovekovni vrhunac i poslednji veliki blesak — kakva je to sila bila!
Na priloženim ilustracijama prikazana je ona u različitim periodima svog postojanja (mada ovde nećete naći isključivo vojvode i vojnike; potkrao se i pokoji poslanik i crkveni velikodostojnik, čisto da se upotpuni prikaz vizuelnih svojstava Vizantije).
Gledajući ih, može se naslutiti utisak koji je ostavljala na svoje protivnike, među kojima su se nalazili i naši preci. Naravno, zadivljenost nikoga nije sprečavala da se protiv nje uporno bori vekovima; ali s obzirom da je vojska i izgledom i veštinom bitno doprinosila „imidžu” carevine, mogla je igrati neku ulogu u našem definitivnom ulasku u vizantijski kulturni krug.
