Nina posvetila život da raskrinka Hitlerovu prijateljicu: Zbog priče o Leni Rifenštal platila paprenu cenu

Nina je čitav život posvetila da dokaže saučesništvo režiserke nacističkog propagandnog filma "Trijumf volje" u hororu koji su počinili nacisti tokom rata. Na kraju je i uspela, ali je za to platila visoku cenu

U južnom nemačkom gradu Frajburgu, 20. novembra 1984. dvoje reditelja našlo se na sudu, na prvom ročištu, u procesu koji će potrajati više od dve godine. Tužbu je podnela Leni Rifenštal, Hitlerova omiljena režiserka. U to vreme 82-godišnja Leni pojavila se na sudu u bež kompletu i kaputu od prevrnute kože. Njena plava kosa uokvirivala je preplanulo lice. Tužila je 32-godišnju ženu tamne kose, koja je snimala dokumentarce. Njeno ime bilo je Nina Gledic, i ishod ovog suđenja oblikovaće čitav njen život.

U vreme nacista Rifenštalova je bila najiskusniji propagandista, režirala je filmove u kojima se glorifikovao Treći Rajh, i bila je hvaljena zbog inovativnosti i načina na koji radi. Kada je Drugi svetski rat bio završen, Rifenštalova je tražila način da se udalji od režima kojem je jednom verno služila. Sebe je predstavljala kao apolitičkog naivca, koji je jedino želeo da stvara umetnost.

Preporučujemo

- Zaista ne znam za šta bih trebalo da se izvinjavam. Svi moji filmovi su nagrađivani - rekla je jednom Leni Rifenštal.

"Vreme tišine i tame"

Ninu Gledic odvukla je na sud zbog tvrdnji koje su iznete u dokumentarcu koji je Nina režirala. "Vreme tame i tišine" emitovano je 1982. godine, a u filmu članovi Sinti i romskih porodica, koji su većinom živeli u Nemačkoj i Austriji, optužili su Rifenštalovu da ih je izvela iz Maksglana, nacističkog logora u blizini Salcburga u septembru 1940. i terala ih da statiraju u filmu "Nizije".

Rifenštalova je kasnije tvrdila da su svi Romi, njih 53 i Sinte iz Maksglana, i još 78 iz logora u istočnom Berlinu preživeli rat. Činjenica je da je gotovo 100 njih verovatno ubijeno u gasnoj komori u Aušvicu. Podsetimo, procene su da je između 220.000 i pola miliona Roma ubijeno u Holokaustu.

Neki koji su preživeli tvrdili su da je Rifenštal obećavala da će ih spasiti. Jedan od njih, Josef Rajnhart, imao je samo 13 godina kada je doveden da radi na filmu. On je bio ključan svedok u ovom procesu i sedeo je kraj Nine u sudnici na svakom ročištu.

Rifenštalova je demantovala da je posećivala logore i sama birala statiste za film. Negirala je da je odbijala da ih plati, da je obećavala ili da nije uspela da ih spasi od Aušvica. Tvrdila je da, dok se snimao film, nije ni znala za postojanje gasnih komora, niti za sudbine Roma i Sinta.

Kada je dokumentarac Nine Gladic emitovan u sudnici prvog dana suđenja, Rifenštalova je sve vreme prekidala emitovanje uzvikujući: "Laži! Ovo su sve laži". Sudija Ganter Osvald joj je mirnim glasom rekao: "Gospođo, ja nemam drugi izbor, osim da odgledam ovaj film".

Iako nema sumnje da je priča Rifenštalove o njenom životu daleko od pouzdane, bilo je teško utvrditi da li je išta znala o zločinima koji su počinjeni u vreme Trećeg Rajha. Bila je glavni propagandista režima. Iako je bila bliska prijateljica Adolfa Hitlera i drugih visokorangiranih nacista, kao i antimemitskog propagandiste Julijusa Štrajhera, Rifenštalova je oštro demantovala da je išta znala o surovim pogubljenjima koja su se događala u koncentracionim logorima.

Jirgen Trimborn, autor veoma kritične biografije koja je objavljena 2002, tvrdio je da ne postoje dokazi da je Rifenštalova, iako je bila veoma bliska režimu, znala više nego bilo ko drugi o masovnim pogubljenjima Jevreja. Ipak je, kako je naveo, očigledno da je Rifenštal, kao i većina Nemaca, znala dovoljno da bi znala da nije potrebno da zna i više...

"Tetka Leni" (ni)je davala obećanja

Tokom suđenja, Rifenštalova je donela pismo od jednog od statista na filmu, u kojem se ističe zahvalnost za dobru saradnju tokom snimanja "Nizije". U pismu su je oslovljavali sa Tetka Leni.

- Iako ne želite da poverujete, Cig***, i odrasli i deca, bili su nam dragi - tvrdila je Rifenštal.

Ipak, u sudu se moglo čuti i da su statiste sve vreme nadgledala dvojica policajaca, a da su tokom noći bili zaključavani u šupama i podrumima.

Nina je uspela da iskopa i ugovor između Rifenštalove i čuvara u logoru iz arhiva u Salcburgu, u kojem se jasno navodi da treba preduzimati mere ukoliko neko pokuša da pobegne.

Kada je suđenje konačno završeno, u martu 1987, Gledic je dobila režiserku po tri od četiri osnova. Sudija je presudio da je Rifenštalova posećivala logor Maksglan da bira statiste, i da isti nisu bili plaćeni za posao koji su radili. Takođe je i opovrgnuo tvrdnje Rifenštalove, koja je logor pokušala da predstavi kao kamp za odmor, ističući u presudi da je to mesto bilo koncentracioni logor.

Ipak, tvrdnje Josefa Rajnharta da je Rifenštalova obećala da će spasiti njega i njegovu porodicu od deportacije u Aušvic, te da je znala šta će se dogoditi Romima i Sintima kada jednom budu odvedeni tamo, nisu dokazane, zaključio je sudija Osvald.

Takođe, naredio je da se iz Nininog dokumentarca ukloni deo gde je Rajnhart pričao o obećanjima Rifenštalove.

Film završio pod ključem

Za Ninu, ovo je bila propast. Rekla je sudu da neće tolerisati izmene u filmu. Zato što je odbila da izbaci tu scenu, WDR, emiter dokumentarca prebacio je film u arhivu i od tada se nalazi pod ključem.

U godinama koje će uslediti presušile su donacije za nove filmove, a Ninina finansijska situacija, koja je već bila loša jer nije mogla da radi tokom suđenja, dodatno se pogoršala. U svetu televizije postala je, kako je rekla, persona non grata, jer se usudila da u Rifenštalovu uperi prst.

Iako su neki novinari presudu opisali kao kraj, za Ninu je ovo tek bio početak. Naredne četiri decenije bila je opsednuta Rifenštalovovm, i svoje vreme trošila je tragajući za istinom koju, kako je govorila, niko drugi nije hteo da traži. Svoju karijeru, prijateljstva, finansije i zdravlje uložila je da bi pronašla dokaze koji će konačno osuditi Rifenštalovu.

Rezultat neumornog rada je prošlogodišnja objava njenog velikog opusa "Leni Rifenštal: Karijera jednog izvršitelja".

- Neki ljudi će je osuditi, i mislim da to ne može da se porekne, ovo je na neki način njena lična osveta - rekao je izdavač knjige za Guardian.

Ninu ovaj komentar nije uvredio.

- Najvažnije je da je mit o Rifenštalovoj mrtav. U mojim mislima ona se okreće u grobu - rekla je kada je objavljena knjiga.

Detinjstvo u senci nacizma

Nina je 2002, uoči stotog rođendana Rifenštalove podržavala romska i Sinti udruženja, koja su pokušavala da izgrade slučaj protiv Rifenštalove. Trudila se da njihova priča dospe u novine. Iako je sve vreme tvrdila da to nema nikakve veze sa njom, njeni potezi i reči govorili su da ova posvećenost slučaju ima mnogo više veze sa Ninom i smirivanjem njenih "duhova prošlosti" nego sa raskrinkavanjem Leni Rifenštal.

Senka nacističke ere obojila je Ninino odrastanje. Rođena je 1946. i odrasla je u jednom mestu nedaleko od Štutgarta. Majka joj je bila lepa, ali hladna, a Nina je verovala da je njena majka žalila zbog propasti Hitlera.

- Hranila me je, ali nije mi dala ljubav i zaštitu. Uvek me je vređala rečima da nisam njena ćerka, već da sam verovatno ispala iz "ciganske kolevke" - pričala je Nina.

Kada je imala pet godina čula je majku i tetku kako pričaju o tome koliko je ljudi i dece ubijeno u gasnim komorama. Bila je ubeđena da je njena majka u to bila umešana.

- Iako sam kasnije shvatila da to nije bio slučaj, u to vreme, i na osnovu tadašnjih iskustava, bilo je lako zamisliti moju hladnu majku kao jednog od izvršilaca - pričala je Nina.

Prema njenim rečima, detinjstvo joj je bilo izolovano i "ušuškano". U kuću na brdu nije smela da dovodi drugare i stalno je razmišljala da pobegne, a u tom maštanju pomagali su joj filmovi koje je njen otac puštao njoj i njenoj braći i sestrama.

Nina se sa 20 preselila u Minhen da studira režiju. Tamo se prvi put upoznala sa radom Rifenštalove, ali su joj u to vreme mnogo više pažnju privlačili pokreti koji su se borili protiv nuklearne energije, nego zločini nacista. Kada je diplomirala uradila je dokumentarac o namerama da se blokira nuklearna elektrana izgrađena nedaleko od mesta gde je odrasla, koji je 1974. proglašen dokumentarcem godine na filmskom festivalu u Čikagu.

Hitler obezbedio milione za neuspeli film Leni Rifenštal

Za Rifenštalovu je počela da se zanima 1977, kada joj je jedan poznanik poslao pismo koje je pronašao u arhivi Udruženja progonjenih u vreme nacista. Pismo je 20 godina ranije napisao Josif Rajnhart, koji je od udruženja tražio finansijsku pomoć, ističući kako je Rifenštalova njega i članove njegove porodice uzela iz kampa da bi radili na filmu "Nizija" 1940. i 1941. Uz pismo je dodao i dve crno-bele fotografije na kojima se vide bosonoga deca u ritama.

"Nizija" je na neki način zaboravljeni rad Rifenštalove. Rađena po operi Judžina d'Alberta, romantična drama snimana je u periodu od 1940. do 1944. i koštala je 6 miliona rajhsmaraka, što je bila ogromna suma u to vreme. Novac je obezbeđen zahvaljujući intervenciji Hitlera, a slovio je za projekat "velike važnosti za ratna dejstva", iako nije bio objavljen godinama ni nakon završetka rata. Kada je konačno stigao u bioskope 1954, naišao je na mlaku reakciju kritičara i filmofila, koji su ga ocenili kao "drven film". Gotovo svi krupni kadrovi Roma i Sinta su izbačeni...

Kada je Nina otišla u arhivu u Koblencu par nedelja nakon što je pročitala Rajnhartovo pismo, iznenadila se kada je shvatila da ne postoji apsolutno nikakva dokumentacija o "Niziji".

- Bila sam uverena da ću u fiokama naći dokaze kako je film sniman. Onda sam shvatila da ću morati sama da istražujem - rekla je Nina.

Tako je počela njena životna misija.

Prvi tragovi

Nina je brzo uspela da nađe Rajnharta, koji je tada živeo u Ofenburgu u zapadnoj Nemačkoj. Pravio je violine i bio je rođak čuvenog Đanga Rajnharta, džez muzičara i Šunkenaka Rajnharta, virtouza na violini u Sinti muzici.

Prilikom prvog susreta Rajnhart je pričao satima. On i njegova porodica su iz nacističke Nemačke pobegli u Austriju 30-ih godina. Nakon aneksije Austrije 1938. sa rođacima se sakrio u planinama južno od Salcburga. Uhvaćeni su u oktobru 1939. godine i u boksovima za konje prevezeni su do oboda Salcburga u logor, kasnije poznat kao Maksglan, koji je bio opasan bodljikavom žicom.

Rifenštalovu je prvi put video u septembru 1940. Došla je u pratnji nekoliko SS oficira. Pričao je kako je Rifenštalova išla duž reda zatvorenika u kojem je bio tada tinejdžer Josif i još nekoliko članova njegove porodice.

Grupu koju je Rifenštalova izabrala, brzo je transportovana na set, koji je bio u blizini bavarskog grada Mitenvalda, nekih 150 kilometara zapadno. Čim su tamo odvedeni, naterani su na težak rad. Uslovi i hrana su, svedočio je Rajhart, bili gori nego u logoru. Spavali su na golim daskama u šupama, štalama i podrumima i tokom noći su ih zaključavali. Straža je stalno motrila na njih. Žene i decu su odvojili od muškaraca, koji su većinom ostali u logoru u Salcburgu.

Snimanje se nastavilo narednih 13 meseci, do novembra 1941, kada im je naređeno da marširaju do najbliže železničke stanice. Rajnhart je rekao Nini da im nije bilo dozvoljeno da nose nijedan od kostima koji su nosili na stetu, već su poslati u ritama u kojima su stigli prethodne godine. Mnoga deca više nisu mogla da navuku tu odeću.

- Išli smo bosi jer smo prerasli cipele u kojima smo došli. Bilo je prehladno - pričao joj je Rajnhart, koji je do kraja života morao da nosi posebne cipele zbog promrzlina koje je tad zadobio.

Nina je znala da mora da snimi film

Već tada Nina je znala da će snimiti dokumentarac o Rajnhartu. Ludela je što niko nije znao kako je Rifenštalova mučila svoje nemoćne zatvorenike. Inače, 1949. Rifenštalova je tužila Helmuta Kindlera, izdavača magazina koji je bio deo otpora, jer je otkrio kako je eksploatisala Rome i Sinte. Od tada je na sud odvela mnogeTužila je svakog ko bi o njoj napisao nešto što joj se ne sviđa.

Nina je želela da joj Rifenštalova bude sagovornik za dokumentarac i 1981. uspela je da je nađe u Frankfurtu. Prvi put su se srele u knjižari, gde se Nina predstavila kao režiserka Ana Madou, koja želi da snimi film o slavnoj režiserki 20. veka. Koristeći isto lažno ime nekoliko meseci kasnije je pisala Rifenštalovoj, podsećajući je na susret u knjižari, i pitajući je da li bi, s obzirom na to da su za projekat zainteresovani BBC i NBC, želela da joj da intervju.

Na kraju pisma je napisala je: "Oprostite mi zbog moje upornosti i što vas progonim, ali budite uvereni u moje divljenje i poštovanje prema vašoj velikoj umetnosti".

Propali planovi

Nina se nadala da će uspeti u dokumentarcu da suoči Rifenštalovu i Rajnharta. Zamislila je da Rajnhart srdačno pozdravi Rifenštalovu i započne razgovor, pre nego što je na kraju suoči sa istinom o njenim "statistima".

- Ideja je potekla od Josifa. Rekao je da bi joj prišao i poput njenog "omiljenog Ciganina" joj rekao: "Tetka Leni, tako mi je drago što Vas vidim". Znala sam da neće moći da mu odoli - pričala je Nina.

Ipak, plan je propao nakon što je Nina, pre sastanka sa Rajnhartom, pitala Rifenštalovu kakav je odnos imala sa drugim ženama tokom Trećeg rajha, s obzirom na to da je pretežno bila bliska sa muškarcima iz režima.

- Kao da sam joj sipala otrov u čaj. Hladno se okrenula i znala sam nema više saradnje. To je bilo jako glupo pitanje. Da sam tada znala da je imala nekoliko lezbijskih afera, nikad je to ne bih pitala - rekla je Nina.

Rifenštalova je kasnije u svojim memoarima pisala kako je "Frau Gladic očigledno imala jasnu nameru da je kleveće".

Šta je to u dokumentarcu?

Jedini način da danas pogledate "Vreme tame i tišine" jeste da ga nabavite ispod žita. Novinar Guardiana uspeo je to preko veze. Kako navodi u svom članku, iako je kvalitet filma očajan, i posle 40 godina od emitovanja i dalje je moćan.

"Gledalac je opčinjen intimnošću susreta sa Rajnhartom i njegovim rođacima, koji sede na trosedu, puše i piju kafu dok pričaju svoja stravična iskustva. Nema muzike, nema suvišnih ukrasa. Gledalac je suočen sa jasnim slikama o gladovanju tokom snimanja filma, noćima provedenim u štali, gde je postojala samo jedna kofa koja je služila kao noša. U jednom trenutku Nina je odvela Rajnharta na mesto gde je "Nizija" snimana i na mesto gde je logor Maksglan nekad bio. Nema ni traga hororima koji su se tamo događali, tamo su prazna polja. Samo kroz Rajnhartova svedočenja možemo da znamo kakvo značenje imaju ova mesta. Prisetio se gde su bili tornjevi sa čuvarima, kuhinja, ulaz, gde su mu naredili da postavi bodljikavu žicu - prepričava novinar utiske o dokumentarcu u svom tekstu.

"Vreme tame i tišine" emitovano je u Nemačkoj 6. septembra 1982. Recenzije su bile retke, ali one koje su se pojavile prepoznale su značaj filma.

Malo je Nemaca koji su čuli Rome i Sinte kako pričaju o svojim iskustvima iz Holokausta, i činjenica da ih je Nina naterala da pričaju otvoreno pred kamerama bila je neverovatna, pisao je kritičar u čuvenom "Die Zeit".

Rifenštalova je dokumentarac pogledala tek naredne godine, a u junu 1983. napisala je pismo svom advokatu, u kojem besnim tonom ističe da je šokirana monstruoznim klevetama i odmah je tužila Ninu.

Majka dolazila na svako ročište

Nina je znala da na suđenju neće svi stati na njenu stranu. Rad Rifenštalove doživeo je renesansu u prethodnoj deceniji. Neke feministkinje su je slavile zbog uspeha u takvom patrijarhalnom okruženju, a neki filmski kritičari tvrde da lepotu i ambiciju njenih filmova treba ceniti odvojeno od konteksta njihove produkcije. (Drugi se nisu složili: Suzan Sontag je videla estetiku Rifenštalove kao potpuno neodvojivu od nacističke ideologije, nazvavši Trijumf volje „najčistijim propagandističkim filmom ikada napravljenim“.)

Čak i Ninina majka, koja je svaki put bila u sudnici, delovala je kao da je na strani tužilje.

- Jadna Leni Rifenštal, šta joj to radiš - govorila bi majka.

Ninine sumnje da je njena majka bila simpatizer nacista nisu nestale sa godinama. To je dovelo do sukoba.

- Bila sam ljuta. Jednom sam je zgrabila za bluzu i pribila uz zid, govoreći joj da je neću pustiti dok mi ne kaže sve što zna o nacistima. Rekla je samo da je mislila kako ništa neće dobro ispasti kada je videla kako deportuju Jeverje - pričala je Nina.

Kada su joj zabranili dokumentarac, Nina je odlučila da nastavi da traži priče i ljude koje je Rifenštalova izdala i eksploatisala. Upoznala je Rosu Vinter, koja je imala 17 godina kada ju je Rifenštalova uzela da statira u filmu. Rozina majka je ostavljena u logoru. Kada je Roza počela da strahuje da će joj majku tamo ubiti, pobegla je sa seta i peške krenula natrag u logor.

Uhvaćena je i sprovedena u zatvorsku ćeliju u Salcburgu. Roza je rekla da ju je Rifenštal posetila i savetovala je da klekna i moli za oproštaj. Kada je Roza to odbila, Rifenštalova je, kako tvrdi, naredila da je zatvore. Rozu su odveli u logor Ravensbruk, u kojem je provela narednih pet godina.

Ninu je opčinila priča Vilija Zilkea, talentovanog režisera koji je snimio i režirao čuveni prolog o filmu Olimpija Leni Rifenštal. On nije bio na premijeri 1938, ali je bio na proslavi Hitlerovog 49. rođendana, a Rifenštal je naredila da njegovo ime izbace iz filma. On je završio u duševnoj bolnici zbog nervnog sloma.

Dok je Nina gledala njegove neobjavljene memoare i medicinske nalaze, postala je uverena da je Rifenštalova odgovorna za to što su Zilkea smestili u duševnu bolnicu. Godine 1942. izvukla ga je iz bolnice i postala njegov staratelj. Insistirala je da joj pomogne na snimanju "Nizije", a kasnije, kada su montirali, terala ga je da spava u hladnoj sobi, a jedan njen asistent stalno ga je čuvao da ne pobegne. Zilkeu su davali toliko malo hrane da je gladovao.

Rešila da je raskrinka

Nina se zarekla da će ove priče ugledati svetlost dana. Skupljala je materijale, radila intervjue, a svako saznanje vodilo je do novog. Na kraju, sve je počela da sklapa u jednu celinu, nadajući se da će konačno dokazati veličinu zločina Leni Rifenštal. Možda su dokumentarac sahranili, ali se Nina nadala da će njena knjiga promeniti sve.

Knjigu je završila 2015, dvanaest godina nakon smrti Leni Rifenštal. U njoj je, kako je rekla, otkrila mnoge detalje iz života Rifenštalove, kao i zločine. Pričala je kako su u knjizi i nikad ranije ispričane priče ljudi čije živote je Rifenštal uništila. Rukopis je imao više od 1.000 strana.

Sva ponosna, u jednom kafeu u Berlinu je novinaru Guardiana rekla da ne mora da objašnjava zašto je život posvetila Rifenštalovoj. Rekla je da je priča pronašla nju, a ne obratno. Pričala je kako je zgađena "renesansom Leni Rifenštal u javnom životu", tvrdeći da su svi verovali u njene laži i mit koji je o sebi plasirala.

Iako je Nina Gledic za života snimila još filmova, kad god bi neko pričao sa njom, retko bi ih pominjala. Uvek bi se vraćala na svoju opsesiju - Leni Rifenštal.

Nina je bila puna priča o Leni, njenim lezbijskim aferama, lažima da je povredila koleno kako bi mogla da se povuče iz plesačke karijere. Obilazila je arhive širom Francuske i Poljske kako bi pronašla nove materijale.

Uspela je čak da dođe i do zapisa Rifenštalove nakon što je upoznala Hitlera. "Delovalo je kao da se Zemlja otvara predamnom, kao da se hemisfera odjednom razdvaja po sredini i izbacuje neverovatnu količinu vode, tako moćnu i jaku da je dotakla nebo i zatresla Zemlju", pisala je Rifenštal.

Svaki naredni papir koji bi pronašla otkrivao bi koliko je Leni Rifenštal bila odana i posvećena fireru.

Nina nije odustala od potrage za dokazima čak ni kada je doživela srčani udar. U bolnicu je odnela dokumenta o slavnoj nemačkoj režiserki.

Još pet godina je trebalo da knjiga ugleda svetlost dana

Narednih pet godina nakon završetka rukopisa, oko 30 izdavača odbilo je da objavi njenu knjigu. Nina je smatrala da je ovo još jedan dokaz da su ljudi prestrašeni da objave knjigu koja kritikuje "sveticu Leni".

Kada je agent Lijana Kolf dobila rukopis 2019, rekla je da je to najbolje delo u njenoj dugogodišnjoj karijeri. Odlučila je da zastupa Ninu, uverena da je izdavači ne odbijaju zbog tematike, već zbog nezgrapnog rukopisa. Nakon lekture i korekture, početkom 2020, izdavačka kuća iz Ciriha odlučila je da prihvati knjigu. Direktor izdavačke kuće se žalio da Nina nije nimalo laka za saradnju...

- Uspela sam da spomenik Leni Rifenštal razbijem u parčiće i to sa knjigom teškom 675 grama, kakav papirni čekić - bila je ushićena Nina na dan objave knjige 23. oktobra 2020. godine. Rekla je kako više nikad niko neće moći da napiše ni reč o Leni Rifenštal, a da ne pomene njenu knjigu.

Objavljivanje knjige nije mogla ni da proslavi kako dolikuje, zbog pandemije korona virusa. Nazdravila je kafom u svom jednosobnom stanu u kojem su hiljade i hiljade stranica materijala poređane u kutije naslagane jedna na drugu poput kakvih planina. Govorila je da joj ne treba crveni tepih, ni da je iko tapše po ramenu.

U nedeljama nakon što je knjiga izašla, dobila je značajnu medijsku pažnju. Francusko-nemački kulturni TV kanal Arte snimio je dokumentarac u kojem se navodi da Gladic dokazuje „u kojoj meri je kulturni ambasador Trećeg rajha bio upleten u zločine nacista“. Nemački časopis Der Spiegel objavio je dugačak članak o "rađanju" te knjige. Frankfurter Allgemeine je bio skeptičniji, rekavši da se knjiga ponekad „graniči sa opsesijom“ i da će biti „više polazište“ za buduće Rifenštalove naučnike nego „predstavljati konačan stav“. (Među stvarima koje je doveo u pitanje bila je i Ninina tvrdnja da je Rifenštalova imala aferu sa afroameričkim sportistom Džesijem Ovensom, herojem Olimpijskih igara 1936. „Ali svi znaju da je to istina!“, protestovala je Nina.)

Kada je knjiga objavljena, Nina je svojim prijateljima i ljudima koji su je podržavali poslala imejl, u kojem ih je pozvala da sa njom "proslave rođenje njenog deteta nakon 50 godina duge trudnoće". U mejlu su bile fotografije pre i posle. Jedna uslikana 1984, u vreme suđenja, na drugoj je prikazan plišani meda glave klonule na stomak.

Bilo je očigledno da je smatrala da se višedecenijski trud isplatio. Stizale su čak i ponude da se snimi serija za Netflix po njenoj knjizi. Nina je pričala kako će da bude savetnik na projektu i da će zahtevati da Džudi Denč glumi matoru Linu Rifenštal.

Skupljanje materijala, pisanje knjige, i uložene decenije truda ostavile su traga na Nini. Zdravlje joj se dosta pogoršalo, a stigle su je i godine. Nakon objavljivanja knjige, delovalo je da je iz nedelje u nedelju sve gore. U aprilu 2021. morala je na operaciju srca. Ipak, i iz bolnice je pregovarala o mogućem snimanju serije po knjizi. Izašla je iz bolnice i vratila se u svoj stan. Pronašao ju je medicinski radnik bez znakova života. Umrla je tiho u snu. Vest o njenoj smrti stigla je 22. aprila 2021. godine.

Urna sa njenim ostacima položena je 12. maja 2021. ispod jednog drveta u mestu gde je odrasla.

U danima nakon njene smrti, brojni mediji u nemačkoj su sa pijetetom izveštavali o njenoj višedecenijskoj neumornoj borbi. Filmski kritičar Hans Džordž Rodek napisao je da Nina nije tolerisala ignorisanje, i da je zahtevala lojalnost. Sada se on bori da njen dokumentarac "Vreme tame i tišine" ponovo ugleda svetlost dana.

(Telegraf.rs)