Tora! Tora! Tora! Kako se japanski ratni heroj, koji je prvi napao Perl Harbor, pokrstio zbog Amera

Iako je pre demobilizacije 1945. dogurao „samo” do čina kapetana, Micuo Fušida je igrao važnu ulogu u japanskom vođenju Rata na Pacifiku, prvo na terenu, kao komandant svih važnijih vazdušnih napada na savezničke snage, a posle ranjavanja, radeći u štabu Japanske carske mornarice. Ali posle rata, život mu je krenuo neočekivanim tokom

Rođen u Katsuragiju, gradiću današnje preferekture Nara, 3. decembra 1902. godine, Micuo Fušida je u istoriju ušao četiri dana nakon što je napunio 39, kada je koordinisao čitav vazdušni napad na Perl Harbor, a lično predvodio prvi njegov talas i ispalio prvi signalni hitac u Ratu na Pacifiku, čime je Americi otvorio vrata Drugog svetskog rata.

To je važna strana njegove ličnosti, ali nije jedina. Vojnu karijeru je počeo 1921. kada je postao pitomac Japanske carske mornaričke akademije na ostrvu Etađima u Hirošimskom zalivu Unutrašnjeg mora, gde se sprijateljio s Minoruom Gendom (v. 80 godina od Perl Harbora: Zašto je Japan napao Ameriku i koje greške je usput pravio).

Preporučujemo

Posle diplomiranja je redovno unapređivan, pa je oktobra 1941. dogurao do čina kapetana druge klase (doslovno značenje japanske reči, mada se na Zapadu i u Rusiji prevodi kao „komandir”). Pre toga, l929. je dodeljen nosaču „Kaga”, a pošto se specijalizovao za tzv. horizontalno bombardovanje, 1936. je postao instruktor te tehnike na Višoj japanskoj carskoj mornaričkoj akademiji u Tokiju.

Budući da mornarica nije učestvovala u invaziji na Mandžuriju 1931, ratno iskustvo je počeo da stiče tek sredinom 1937. s izbijanjem Drugog kinesko-japanskog rata. Dve godine kasnije je prekomandovan na nosač aviona „Akagi”, na kojem je postao komandant avionske grupe, i gde je ostao do kraja svoje trupne karijere.

U nedelju 7. decembra 1941. u 6 sati, nedaleko od Perl Harbora, sa šest nosača ("Akagi", "Kaga", "Sorju", "Hirju", "Šokaku" i "Zuikaku") pod združenom komandom admirala Čuićija Naguma, na kojima se nalazilo 423 aviona, i u čijoj je pratnji bio veliki broj ratnih brodova i podmornica, poleteo je prvi talas sastavljen od 183 lovca te obrušavajuća, torpedna i horizontalna bombardera.

Svi pod komandom kapetana druge klase Micua Fušide. U 7.48 po havajskom vremenu, spustio je krov kabine na svom nakađimu (bombarder s tri člana posade) i ispalio tamnoplavu signalnu raketu, „crnog zmaja” — znak za napad. Odmah potom, u 7.49, naredio je svom vezisti Mizukiju da ostalim letelicama pošalje kodiranu poruku: „To, To, To” („tocugekisejo”, tj. „napad”).

Međutim, nastala je zabuna. Misleći da komandant Zerâ, Itaja nije primetio signal, ispalio je drugi, koji je zbunio vođu obrušavajućih bombardera Takahašija, kao i vođu torpednih Muratu, pa su obojica krenuli istovremeno u napad, što nije bilo po planu. Potom je i pilot Fušidinog aviona i njegov imenjak Macuzaki, ušao u formaciju s ostalim torpednim bombarderima.

I pored toga, sve je za Japance prošlo kako treba. Tačno u 7.53 Fušida je naredio vezisti da „Akagiju” pošalje kodiranu poruku: „Tora! Tora! Tora!” (jap. Tigar! Tigar! Tigar!), što je značilo da je ostvareno potpuno iznenađenje. A pošto su atmosferske prilike bile izuzetno povoljne, to su u Tokiju čuli i komandant mornarice admiral Jamamoto i ceo štab, koji je čitavu noć čekao vesti o napadu.

Posle prvog talasa, Fušida je ostao u vazduhu iznad Perl Harbora kako bi osmotrio pričinjenu štetu, i da bi prisustvovao drugom talasu napadu. Vratio se tek posle njega, obznanivši da je flota američkih bojnih brodova uništena (što je bilo tačno, ali i nije); po povratku na nosač ustanovili su da je oštećenje na njihovom nakađimu takvo, da je pravo čudo što su uspeli da se vrate.

Micuo Fušida je tako postao nacionalni heroj, kojem je ukazana najveća moguća čast: lična audijencija kod cara Hirohita. No, nije on živeo na lovorikama. Već 19. februara 1942. predvodio je 188 aviona u prvom od dva talasa razornog napada na Darvin u Australiji, da bi 5. aprila ponovo bio predvodnik vazdušnih napada na baze britanske Kraljevske ratne mornarice na Cejlonu.

Taj napad nije bio uspešan; nekoliko britanskih brodova jeste uništeno, ali ne glavnina Istočne flote, zato što su Englezi imali saznanje da se napad sprema pa je ona isplovila ranije. Dva meseca kasnije odigrala se prekretnička bitka koja za Rat na Pacifiku ima sličan status kakav Staljingrad (nekima Moskva, nekima Kursk) ima za Istočni front: Midvej.

Fušida se tog kobnog 4. juna još uvek oporavljao od hitne apendektomije izvršene u samoj brodskoj ambulanti, i nije mogao da leti. Nalazio se na mostu kada su američki bombarderi počeli da napadaju; nakon što je „Akagi” pogođen došlo je do katastrofe, pošto je plamen zapaljenog goriva na pisti zahvatio avione pod punim naoružanjem i spremne za poletanje.

Vatra je blokirala izlaz s mosta, pa su se oni koji su se tamo nalazili morali spustiti niz konopac; u trenutku kada se spuštao Fušida, strahovita eksplozija ga je bacila na palubu i slomio je oba gležnja. Ali je izbegao zarobljeništvo. Oporavljao se nekoliko meseci i nakon toga do kraja rata bio štapski oficir, unapređen u kapetana oktobra 1944.

Zanimljivo, za dlaku je izbegao prvu atomsku bombu. Naime, dan pre nje, nalazio se upravo u Hirošimi, na konferenciji armijskih oficira, kada je primio poziv iz Tokija da se hitno vrati u štab. Dan posle bombe otišao je natrag da ispita štetu; svi članovi njegovog istražnog tima posle su umrli od trovanja radijacijom — sem njega. Demobilisan je novembra 1945.

Ako je Midvej bio prekretnica Rata na Pacifiku, poziv da svedoči na suđenju japanskim ratnim zločincima bio je njegova lična duhovna prekretnica. Besan zbog „pobedničke pravde”, kako ju je još uvek video, ubeđen da su se Amerikanci prema japanskim ratnim zarobljenicima odnosili s jednakom brutalnošću kao i japanski prema američkim, u proleće 1947. otišao je u Uragu, gde su stizali povratnici.

Tu, na ulazu u Tokijski zaliv, svet mu se okrenuo naglavačke: po pričanjima sunarodnika, s njima se nije ophodilo kao s mrtvom prirodom, nisu mučeni ni zlostavljani. I to mu nije pričao bilo ko, već njegov bivši mehaničar za kojeg je mislio da je poginuo kod Midveja, kojega je s dubokim poštovanjem negovala žena čije su roditelje misionare na Filipinima ubili japanski vojnici.

Fušida to nije mogao da razume: po svemu što je znao i što je učio celoga života, po onome što je „Bušido” nalagao (samuraj gubi čast ako se ne osveti), toj ženi, koja se zvala Pegi Kovel, Japanci su morali biti smrtni neprijatelji, a opet, ona je oprostila, ili barem nije generalizovala, i tretirala je zarobljene sunarodnike ubica svojih roditelja s pažnjom i poštovanjem.

U jesen 1948., dok je na tokijskoj stanici „Šibuja” prolazio pored statue Haćika, neko mu uručio pamflet sa ispovešću Džejkoba DeŠazera, američkog avijatičara koji je učestvovao u Dulitlovom napadu (prvom) na Tokio 18. aprila 1942. godine, kom prilikom je njegov B-25 oboren a on dopao zarobljeništva, tokom kojega je prošao kroz pakao, ali takođe i otkrio Boga.

Fušidu je to zainteresovalo za hrišćanstvo. U septembru 1949., čim je dovršio čitanje Biblije, pokrstio se, upoznao DeŠazera, otišao u Ameriku, u Sijetlu držao predavanja naslovljena „Od Perl Harbora do Golgote”. Do kraja života je često išao u Ameriku, čak i na duže, i uvek govorio o svom iskustvu i uvek propovedao, a takođe i pisao o ratu iz japanskog ugla.

U tradiciji istinskih ratnika koji po okončanju sukoba poštuju one protiv kojih su se borili, 1959. je upoznao generala Pola Tibetsa, koji je pilotirao avionom „Enola Gej” iz kojeg je bačena atomska bomba na Hirošimu. Tom prilikom mu je rekao nešto što bi većini ljudi, čak i ovde, a kamoli u Japanu, bilo neshvatljivo. Naime, Fušida je Tibetsu o Hirošimi kazao:

"Uradili ste pravu stvar. Znate kakvi su tada bili Japanci, koliko su bili fanatični, bili su spremni da umru za cara. Svaki čovek, žena, i dete pružili bi otpor invaziji s motkama i kamenjem ako treba. Možete li zamisliti kakva bi klanica bila invazija na Japan? Bilo bi užasno. Japanski narod zna više o tome nego što će američka javnost ikada znati”.

Preminuo je u 74. godini života, 30. maja 1976. u Kašivari kod Osake, zbog komplikacija izazvanih dijabetesom. Par godina ranije počelo je preispitivanje njegovog narativa o ratnim zbivanjima, pa mnogi istoričari danas dovode u pitanje verodostojnost njegovih tvrdnji (recimo, da je insistirao na trećem talasu napada na Perl Harbor). No to je neka druga tema.

(P. L.)