Nadmudri ga žena, a on besan napiše knjigu i pokrene lov na veštice koji odnese 50.000 života

Mada je ljudski rod na prvi pogled znatno napredovao u odnosu na ovo doba, i danas ima mnogo muškaraca koji se osećaju ugroženo od strane jakih i snažnih žena, što se lepo vidi i iz otpora koji se pruža rodno osetljivom govoru. Namera je ista, iako su metodi drugačiji: fizičko spaljivanje na lomači zamenjeno je stubom srama

Zapadna crkva je svoj stav o veštičarstvu ustanovila kada je početkom 10. veka napisan „Canon Episcopi”, koji se bavio preživelim paganskim običajima i verovanjima na prostoru bivše Srednje Franačke, i koji je tokom visokog srednjeg veka postao deo kanonskog prava; po njemu, vradžbine i magija su zablude, a oni koji u njih veruju su snovima i vizijama obmanuti od strane Đavola.

Preporučujemo

No, tokom srednjeg veka još nije bilo masovnih progona zbog toga (progonjeni su jeretici, ali to je nešto drugo), već samo sporadičnih i mestimičnih sudskih procesa, poput onih u Valeu 1428, a poznat je i slučaj kaluđera iz Karkasone koji je 1329. dopao doživotne tamnice zbog prizivanja đavola (zanimljivo, samo dve decenije kasnije i Dušanov zakonik se bavi vradžbinama).

To će se promeniti s pojavom Hajnriha Kramera (c. 1430—1505) iz Šletštada, današnje Seleste u Alzasu, koji je u ranom dobu pristupio Dominikanskom redu, čiji su pripadnici bili najvatreniji progonitelji veštica pre Reformacije. Kao mlad je postao prior dominikanske kuće u rodnom gradu, da bi malo pre 1474. bio imenovan inkvizitorom Tirola, Salcburga, Češke i Moravske.

Izgleda da Institorov žar (latinizovano ime mu je bilo „Henricus Institor”) nisu delili niti metode cenili svi nemački episkopi, zbog čega se obratio papi Inoćentiju VIII — u Rimu je već uživao ugled zbog elokvencije i neumornog propovedanja — koji 1484. izdao bulu (hrisovulju) kojom je Inkviziciju ovlastio da progoni veštice i čarobnjake.

S tim dokumentom u rukama, na čelu inkvizitorske komisije vratio se u Tirol i, s namerom da „veštice” privede pravdi, 1484. stigao u Insbruk. Nije još uvek imao nijednu konkretnu „vešticu” na umu; ali ipak, jedna koju će te godine upoznati, progoniće ga do kraja života. Zvala se Helena Šojberin.

Udata za jednog bogatog građanina, i opisivana kao „agresivna, nezavisna žena koja se ne plaši da kaže da šta joj je na umu” (od toga se nekima, među kojima ima i akademika, i danas diže kosa na glavi; da ne bude zabune, ove redove piše muškarac), našla se pod optužbom da je, služeći se magijom, ubila plemića Jerga Špisa, kojega je njegov italijanski lekar upozorio da prestane da je posećuje da ne bi izgubio život.

No čak i pre toga je zapala Krameru za oko, nedugo nakon njegovog dolaska u Insbruk. A kako i ne bi, kada mu je prvi susret s njom prošao tako, što je na ulici — očigledno deleći s većinom savremenika negativni stav prema inkviziciji — pljunula k njemu i proklela ga, rekavši: „Je*** te, ti zli kaluđeru, neka te padajuće zlo odnese”.

Na optuženičkoj klupi našla se sa šest drugih žena i pet muškaraca. Na suđenju se saznalo da, ne samo da nije posećivala njegove propovedi, nego i da je druge nagovarala da ne idu; jedinu njegovu besedu kojoj je prisustvovala je prekinula tako što je „glasno ustvrdila da veruje da je Institor zao čovek u savezu sa Đavolom”, što je ovaj tokom procesa pokušao da iskoristi protiv nje.

Međutim, mesne vlasti po nemačkim zemljama tada su još uvek veštičarenje tretirali kao manji prekršaj, ne nužno povezan s Đavolom; pritom su se advokati odbrane pozvali na proceduralne prigovore — izgleda povezane s Kramerovom opsesijom Heleninim seksualnim navikama, koje nije mogao da dokaže — koje je prihvatio izaslanik briksenskog episkopa Georga Golzera (u čijoj je nadležnosti bio Insbruk).

Tako su svi optuženi oslobođeni, ili blago kažnjeni u vidu epitimije, tj. duhovnog leka. Ali je Kramer ostao u Insbruku da skuplja dokaze, dok je s Golzerom razmenjivao pisma u kojima mu je ovaj stavljao do znanja da bi trebalo da obustavi istragu i da odustane. Pošto to nije uradio, episkop mu je 1486. naredio da napusti eparhiju.

Tom prilikom episkop Golzer ga je nazvao „senilnim i ludim”, a kao razlog za progon naveo njegovu opsednutost Helenom Šojberin. Poražen i ponižen, inkvizitor je otišao u Keln i počeo da piše traktat koji će postati zloglasni „Malleus Maleficarum” („Veštičji čekić”). Knjigu je objavio već 1487. u Špajeru, danas u nemačkoj pokrajini Rajna-Palatinat, a u uvodnik je stavio onu papsku bulu.

Radi se o jednoj od najgadnijih knjiga uopšte. Kada se pojavila, vodeći teolozi Inkvizicije na Fakultetu u Kelnu su je osudili zbog predloženih neetičkih i ilegalnih procedura, i neusklađenosti s katoličkom doktrinom o demonologiji (iako je bila u skladu s ranijim priručnicima Johana Nidera i Johana Tinktora, i iako je citirala razne dominikance, čak i Tomu Akvinskog).

„Maleus Maleficarum” je veštičarenje i čarobnjaštvo podigao na ravan jeresi i predložio progon od strane sekularnih sudova, savetovao korišćenje mučenja radi dobijanja priznanja, te smrtnu kaznu kao jedini lek, koju je trebalo izvršavati spaljivanjem na lomači, što se inače radilo u slučajevima jeretika.

Ukratko, knjiga je trebalo da ubedi ljude da vradžbine realno postoje, tj. da se ne radi o pukom sujeverju i zabludi, što je bila zvanična pozicija, već o stvarnom savezu s Đavolom; takođe, da magistratima služi kao priručnik za pronalaženje i kažnjavanje veštica. Kramer je uspeo u naumu, s obzirom da je ovo delo u narednih 30 godina doživelo 20 izdanja, pa još 16 tokom 1574—1669.

Pojava ove knjige se poklapa s početkom novovekovnog lova na veštice, dok se reizdanja poklapaju s njegovim vrhuncem do kojeg je došlo između 1580. i 1630. (tada je počeo da opada, ali je u mnogim krajevima u slabijem intenzitetu potrajao do 1780), kada je stradalo oko 50.000 ljudi, od toga 80 posto žena, najčešće starijih od 40, čija je jedina krivica bila lepota, ili otresitost, ili okretnost, ili prosto nezavisnost.

Uprkos stavu kelnskih inkvizitora, Kramerov ugled je porastao; tako ga je 1491. Nirnberg zamolio da bude stručni savetnik na suđenju tamošnjim vešticama, dok ga je veliki majstor Reda 1495. pozvao u Veneciju da održi predavanje, čiji je pokrovitelj bio patrijarh tog grada. 1500. papa Aleksandar VI ga je čak imenovao nuncijem. Ali Helene Šojberin se nikada nije dočepao.

(P. L.)