Da li se ispod ovog jezera u El Salvadoru skriva vulkan koji je Slovene naterao da nasele Balkan?

Istoriografija sve veću pažnju zadnjih nekoliko decenija posvećuje uticaju klimatskih promena i događaja na istorijska zbivanja i procese. A ovo je jedna od najinteresantnijih veza, zato što je, ako postoji, oblikovala svet kakvim ga znamo

Poslednjih decenija se sve više govori o uticaju klimatskih promena i incidenata na velike događaje i procese iz prošlosti, koji su ranije u istoriografiji posmatrani samo iz humane perspektive, kao stvari koje imaju isključive veze s ljudima, koji su se, individualno i kolektivno, tretirali kao jedini gospodari svoje sudbine.

Ali s klimom u jednačini, radikalni proponenti takvog pristupa znaju da odu u drugu krajnost, koja takođe onemogućava uravnoteženo sagledavanje istorije, posebno kada pričamo o prošlosti toliko dalekoj, da nam iz nje dolaze ili oskudni pisani izvori ili nikakvi. Ipak, nema sumnje da se u kasnoj antici s globalnom klimom desilo nešto od velikog, kataklizmičnog značaja.

Preporučujemo

O tome svedoče ne samo ti oskudni onovremeni izvori, nego i savremeni naučni dokazi. Nauka ima metode kojima može da utvrdi da se 535/536. negde desila vulkanska erupcija, iza koje je usledila nova 539/540. (a možda i treća 547). Recimo, naslage u jezgrima leda na Grenlandu i Antarktiku, koje naučnici mogu da datiraju, pokazuju skok prisustva sulfata (soli sumporne kiseline), upravo tokom ta dva navedena dvogodišta.

Ovom temom su se bavile brojne naučne studije, naročito tokom poslednje dve decenije, što je stručnjacima omogućilo da pouzdanije utvrde činjenice, pa čak i da suze potragu za vulkanima koji su mogli eruptirati. A jedan od najinteresantnijih kandidata je kaldera Ilopango u El Salvadoru, u kojoj se sada nalazi kratersko jezero.

Koristeći se metodom radioaktivnog ugljenika, naučnici su uspeli da utvrde da je Ilopango eruptirao negde između 410. i 535; analiza jednog drveta koje je stradalo u piroklastičnom toku, koja je izvršena detaljnom inspekcijom pomoću akceleratora masene spektometrije, podržala je 535. kao godinu smrti drveta.

Postoje i drugi dokazi i drugi metodi. A postoje i drugi kandidati, koji međusobno nisu nužno isključivi, jer je u datiranju moguće odstupanje od nekoliko godina; tako se pominje neki islandski vulkan, kao i zloglasni Krakatau, te Rabaul u Papui Novoj Gvineji, dok se za 539/540. kao najverovatniji kandidat uzima erupcija nekog vulkana negde u tropima.

Javanska „Knjiga kraljeva” pominje erupciju u 338. godini ere Saka, što odgovara našoj 416. godini; po geografskom opisu se zaključuje da je to Krakatau, ali pošto nema geoloških dokaza da je tada eruptirao, neki spekulišu da je autor te hronike izvršio pogrešnu dataciju, te da se to zapravo desilo 535. Međutim, ni za tu godinu u slučaju tog vulkana nema naročitih dokaza.

Gde god da su se odigrale, te dve—tri erupcije su zbog količine vulkanskog pepela i kapljica sumporne kiseline izbačenih u atmosferu, izazvale globalne klimatske promene (tj. vulkansku zimu), koje se nazivaju „kasnoantičko malo ledeno doba” (s punim pravom, budući da se radi o najsnažnijem i najdužem od svih kratkoročnih zahlađenja na severnoj hemisferi u poslednjih 2.000 godina), koje je počelo tzv. ekstremnim klimatskim događajima 535—536.

Svi pisani izvori od Evrope preko Bliskog istoka do Kine beleže značajan pad temperature, bledo sunce, snegove usred leta, propale žetve, opštu glad; neki čak i Justinijanovu kugu iz 541. dovode u vezu s tim, mada rigorozna akademska zajednica većinom to još ne prihvata, zbog labavih spona između dve pojave.

Prihvata, pak, arheološke dokaze; neki od njih sugerišu, da bi slom kulture Moča u Peruu mogao biti indirektna posledica ove serije erupcija, koje su toliko poremetile klimu, da su na prostoru Južne Amerike možda izazvale „super El Ninjo”, što je dovelo do 30 dugih godina izuzetno obilnih padavina i poplava, koje je pratilo 28 godina potpune suše.

Ove klimatske promene možda su povezane i s povećanim zakopavanjem riznica u Skandinaviji koncem velike seobe naroda, s nastankom mitova o Fimbulvinteru (trogodišnjoj zimi koja prethodi Ragnaroku) i Ragnaroku (smaku sveta); s propašću Teotivakana, jednog od dva najveća grada pretkolumbovske Amerike; a dugoročno, i s usponom islama, propašću Sasanidske Persije i Carstva Gupta u Indiji, te s ekspanzijom turkijskih plemena.

Treba naglasiti, da je gorepomenuto povećanje prisustva sulfata u ledu za period 535/536. bilo intenzivnije nego 1816, kada je zbog erupcije Tambore aprila 1815, na indonežanskom ostrvu Sumbava (tada u Holandskoj Istočnoj Indiji), došlo do čuvene „Godine bez leta” u Evropi, u kojoj je zbog toga te i narednih godina od gladi umrlo više stotina hiljada ljudi.

Prokopije Kesarijski, savremenik događaja, u svoj izveštaj o istočnorimskom ratu s Vandalima, stavlja „najstrašniji predznak”, tj. neobični izgled sunca čitave te godine; nekoliko savremenih irskih anala pominju glad; a čak i kasniji izvori, poput Mihaila Sirijca, patrijarha Sirijske orijentalno-pravoslavne crkve iz 12. veka, govore o istim stvarima za period 536—537.

Najdetaljnije sačuvane opise daje nam Kasiodor Senator, takođe savremenik, rimski pisac i državnik u službi ostrogotskog kralja Teodorika Velikog u Italiji. U pismu nekom svom podređenom iz 538, on između ostalog kaže da o podnevima nije bilo senki, pominje „zimu bez oluja, proleće bez blagosti, leto bez vrućine”, godišnja doba „sva pomešana”, mraz tokom žetve i berbe, nakisele jabuke i grožđe.

Naredna dva sačuvana Kasiodorova pisma bave se načinima kojima bi se mogao rešiti problem opšte gladi; ali tako je moglo u civilizovanim krajevima, gde je postojala kakva-takva državna organizacija, i urbanizovana sredina koja se ne napušta olako, nasleđena od razvijenog Rimskog carstva u njenom nekadašnjem središtu. Šta da rade oni Sloveni i oni Germani, koji ne žive u takvim krajevima, nego da pokušaju da ih se dokopaju?

Mada pad temperature te kolaps proizvodnje i distribucije hrane ne mogu biti jedino objašnjenje migracija, koje su počele pre toga (Sloveni postupno migriraju verovatno od 4—5. veka), nekakvu ulogu su mogli odigrati, a verovatno i jesu, posebno u slučaju doseljavanja Langobarda u Italiju i provale Slovena na Balkan (oko čega nema spora; potpuno je drugo pitanje kako se Srbi u to uklapaju).

U svakom slučaju, mada se prvi istoriji poznati upad slovenskih pljačkaša na tlo Istočnog rimskog carstva odigrao tokom druge decenije 6. veka, dakle pre ovih klimatskih događaja, upravo je 535. godine, kada Justinijan počinje rat protiv Ostrogota u Italiji, došlo do najozbiljnijeg do tada pljačkaškog upada, koji je dobacio čak do Drača.

Paralelno s upadima koji su se umnožavali svake godine, sve je veći broj slovenskih „uskoka” odlučivao da ostane ovde. 550/551. dolazi do prvog mirovnog sporazuma između slovenskih plemena i Vizantije, kojem je izgleda prethodila neka velika pobeda njihovog saveza nad carskom vojskom kod Adrijanopolja; sporazumom je takođe privremeno dogovoreno mirno slovensko naseljavanje na tlo carstva.

S obzirom da se ne može pričati o uticaju klimatskih promena i geoloških procesa na Slovene u praistorijsko doba (dovoljno je komplikovano i u ovo rano istorijsko), treba istaći da, pod uslovom da je kasnoantičko malo ledeno doba stvarno uticalo na slovensko doseljavanje na Balkan, to svakako nije poslednji put da se planeta Zemlja umešala u srpsku sudbinu. No o tome drugi put.

(P. L.)