Plan za BG iz 1940: Na Studentskom trgu gradska kuća uz rušenje parka, u Donjem gradu plivački bazen

Nikada se u Beogradu nije gradilo kao u međuratnom periodu, kada se iz svih krajeva te velike zemlje silan novac slivao u prestonicu, koja se pretvorila u golemo gradilište. Nevolja je bila što generalni regulacioni plan iz 1923. uglavnom nije poštovan i što se grad razvijao neplanski

„Uređenju prestonice nije se dosada poklanjala velika pažnja. Kod nekih uprava bilo je više razumevanja za urbanističke probleme grada, kod drugih manje, ali se uglavnom sve radilo na parče.

Preporučujemo

Tek ova opštinska uprava pristupa ozbiljnije studiranju svih pitanja u vezi sa regulisanjem saobraćaja, prosecanjem ulica, uređivanjem trgova i parkova i jednom rečju, stvaranjem uslova za dalji razvoj Beograda, koji uskoro treba da pređe cifru od pola miliona stanovnika i da u bliskoj budućnosti postane možda i milionski grad.”

Tim rečima beogradski dnevnik „Vreme” počinje opširni tekst o velikim planovima Opštine (Beograd je tada bio opština podeljenja na kvartove) pod predsednikom Jevremom Tomićem i njegovim prvim saradnikom potpredsednikom inž. Lazarom Kostićem, koji je objavljen u sredu 2. oktobra 1940, pola godine uoči invazije Sila Osovine na Kraljevinu Jugoslaviju.

U fokusu gradskih vlasti tada je bilo proširenje kapaciteta vodovodnih instalacija na Belim Vodama, zatim izgradnja dva nova rezervoara, na Mirijevskom putu i Dedinju, koji su imali za cilj da pripomognu vodosnabdevanju tokom letnjih žega, kao i borba s poplavama.

Počelo se sa i razradom studije daljeg razvitka vodovodne mreže, za buduće vreme u kojem će Beograd premašiti milion stanovnika; istovremeno, planiralo se širenje kanalizacione mreže u rubne delove grada, na Voždovac, Banjicu, u Mokroluški potok, i Zemun gde se, po pisanju „Vremena”, intenzivno radilo.

Zatim, tu je bilo i pitanje kaldrme: prvo rekonstrukcije postojeće, a potom i pitanje kaldrmisanja novih ulica, u kojima je carevalo blato. Ali kao najpreča potreba glavnih delova grada postavila se potreba zamene kaldrme modernim asfaltom, barem u onim „ulicama kroz koje idu skupoceni autobusi koji se na turskoj kaldrmi neverovatno brzo kvare”.

Grad je muku mučio sa skupom eksproprijacijom privatnog zemljišta, koje je sprečavalo uređeni razvoj; s tim u vezi se i te 1940. radilo na generalnom regulacionom planu („[Opština] je i ranije imala taj plan, ali se od njega toliko otstupalo da od toga plana više nije ništa ostalo”; radi se o čuvenom, nesrećnom planu iz 1923, koji je „vlastela” neumorno kasapila, često iz koruptivnih pobuda).

Takođe, i te 1940. se raspravljalo o pitanju železničkog čvora (u vezi čega „sporazum [...] još nije postignut”); glavna železnička stanica, ona koja od pre par godina više nije u funkciji, trebalo je da postane čeoni tip stanice, da bude delimično prolazna, i to samo za pravac Beograd—Pančevo, ali i da se proširi preko Bare Venecije.

(Stari) železnički most je trebalo da bude demontiran, a novi podignut preko Ade Ciganlije, uz dva nadvožnjaka, jedan kod „Mostara” a drugi iza „Bristola”; trebalo je da vozovi podzemnom galerijom ispod Karađorđeve ulice prolaze duž pristaništa, gde se nameravalo smestiti i novu kapetaniju i palatu Direkcije rečne plovidbe, dok su zimovnik nameravali da prebace u rukavac Dunava kod Ade Huje.

Opština je ranije kupila nove autobuse i tramvaje; i tamo gde je danas u Mije Kovačevića (tada Admirala Pikoa) Vatrogasna komanda, na opštinskom imanju „Pionir”, planirana je bila nova, velika i moderna garaža za autobuse i tramvaje, s čim se otpočelo u decembru, ali je rat sve pomrsio; tu je već postojala manja garaža, i konjušnica, potkovičasta zgrada koju danas koristi Gradska čistoća.

Na Tašu je trebalo da se gradi velika i moderna gradska bolnica, a radilo se i na projektu socijalnog doma. Pored toga, Opština je čak nameravala da svojim činovnicima jeftino proda zemljište za gradnju privatnih kuća, i čak da im omogući da za to dobiju zajam od Poštanske štedionice; tada su se takve stvari sasvim normalno radile javno i bez skrivanja, i u tome se nije video nikakav problem.

Opština je u to vreme takođe bila ubrzala i restauraciju tvrđave. „Uporedo sa obnavljanjem zidina, kapija, kula, mostova i svega ostalog vršiće se parkiranje celog terena nad tvrđavom kao i pod njenim bedemima — u t. zv. Donjem Gradu, gde će se podići jedan veliki plivački bazen”.

Da nije bilo rata do toga bi sigurno došlo, jer su radovi ubrzani s ciljem da budu gotovi tokom proleća i leta, „a najdalje do kraja avgusta, kada treba da budu završene sve pripreme za svečanosti prilikom stupanja Njegovog Veličanstva našeg mladog Kralja Petra na presto”.

Svakako „najkrupnije pitanje komunalne politike” bilo je „otkup električne centrale od Švajcaraca, koji imaju u ovom trenutku monopol električne struje. Ako bi se ovo pitanje povoljno rešilo, električna struja moći će se davati jevtinije, a time će se ubrzati podizanje industrije u okolini Beograda i u samom gradu omogućiti jedan daleko konforniji život”.

Pobeda komunista, koji su sa sobom doneli jednu drugačiju paradigmu i nonšalantno izveli nacionalizaciju, rešila je taj problem na način o čijim se kratkoročnim i dugoročnim pozitivnim i negativnim efektima može polemisati. Ali jedna druga posledica dolaska komunista na vlast je ovde posebno interesantna: selidba gradske uprave u Stari dvor.

Konstatujući da Opština — koja poklanja zemljišta i novčano pomaže podizanje domova humanih, kulturnih, patriotskih i drugih društava i ustanova, „od kojih su neke podigle prave palate” — sama nema svoga doma, zato što „Opštinski dom u Uzun-Mirkovoj ulici nije nimalo reprezentativan i ne odgovara svojoj svrsi” (nalazila se u zgradi u koju je posle rata smeštena Jugoslovenska kinoteka), list piše da je uprava rešila da, tu praktično iza ćoška, zida novi dom.

I to ne bilo kakav, već onaj „koji će biti dovoljno prostran da primi sve opštinske direkcije i ostale institucije i da bude reprezentativan”. Lokacija koja je za to bila određena, nama danas ostavlja dosta prostora za maštanje; naime, „Vreme” je pisalo da „novi opštinski dom treba da se gradi na mestu gde je stara Uprava grada”.

Misli se na Glavnjaču, gde je posle rata podignuta zgrada PMF-a. Drugim rečima, misli se na prostor Studentskog trga, u okviru kojega se nalazi Univerzitetskipark. „Park kod Univerziteta biće uklonjen”, pisao je ovaj dnevnik; „Ceo taj teren će se nasipanjem izdići na nivo Vasine ulice i dobiće se jedan veliki trg, na kome će u začelju biti Opštinski dom.”

Taj Opštinski dom, projekat arhitekte Marka Andrejevića, zaista na priloženoj skici izgleda impozantno, i nema sumnje da bi ulepšao Beograd da je sagrađen; možda bi i taj trg bio lep, i danas ne bismo ni znali koliko je lep Studentski park. Ali ne možemo se oteti utisku da bi Beograd bio siromašan bez tog parka, da ne bi bio isti grad.

(S. B.)