Kakva hrabrost! Kako je osmoro Rusa na Crvenom trgu 1968. protestovalo zbog invazije na Čehoslovačku

Najpoznatiji protestni čin protiv invazije Varšavskog pakta na Čehoslovačku tokom „varljivog leta 1968” bilo je samospaljivanje studenta Jana Palaha na Vaclavljevom trgu u Pragu, iako nije bilo jedino, pošto su mnogi sledili njegov primer. Međutim, jedan slabije poznati protest odigrao se tamo gde biste to najmanje očekivali

Nakon što je početkom januara 1968. na vlast u Čehoslovačkoj došao reformski nastrojeni Aleksander Dubček, počeo je u toj zemlji proces demokratizacije, političke liberalizacije i ekonomske decentralizacije: tzv. Praško proleće.

Moskva, zaplašena mogućim dalekosežnim posledicama tog procesa, koji je pretio da se prenese u ostale zemlje Istočnog bloka i da ga domino-efektom razbije, odlučila se za nasilje, pa je 21. avgusta pola miliona vojnika i tenkova nekoliko zemalja Varšavskog pakta (SSSR, Bugarske, Poljske i Mađarske, uz logističku podršku Istočne Nemačke) započelo vojnu invaziju.

Preporučujemo

Čehoslovačkoj su podršku pružile Jugoslavija, Rumunija, Kina i Albanija; agresoru se nije suprotstavila čehoslovačka vojska ali jeste narod, pa je Sovjetima, umesto četiri dana koliko su predviđali, trebalo osam meseci da skrše sav otpor, kojega je najčuveniji čin bilo samospaljivanje iz protesta studenta Jana Palaha 16. januara 1969. na praškom Vaclavljevom trgu.

Palah dakako nije bio jedini, mnogi su ga samospaljivanjem sledili narednih meseci, čak i dva Mađara u samoj Mađarskoj. Interesantno, prvi čovek koji je to uradio bio je zapravo Poljak Rišard Šivjec, koji se u znak protesta protiv invazije na Čehoslovačku samospalio u Varšavi još 12. septembra 1968, ali je taj slučaj munjevito zataškan i Palah za njega verovatno nije čuo.

Ali jedan protest protiv sramne invazije na Čehoslovačku odigrao se 25. avgusta 1968. na mestu na kojem se to najmanje očekivalo: u Moskvi. I to ne bilo gde u Moskvi, već u samom srcu ruske države: na Crvenom trgu, ispred zidina Kremlja. I to ne na bilo kom mestu na Crvenom trgu, već na glavnoj njegovoj političkoj tački: Lobnom mestu.

Lobno mesto (rus. Лобное место) je cirkularna kamena platforma iz 16. veka s koje se car Ivan Grozni 1547. obratio Moskovljanima, i odakle su narednih vekova čitani carski ukazi, a koja se nalazi u neposrednoj blizini Hrama Vasilija Blaženog te bronzanih statua Dmitrija Požarskog i Kuzme Minjina.

Takav izbor lokacije, uz političku simboliku, predstavljao je i proračunati pokušaj učesnika protesta — njih osmoro: Larisa Bogoraz, Konstantin Babicki, Vadim Delone, Vladimir Dremljuga, Pavel Litvinov, Natalja Gorbanevska (ne Natalija; Rusi imaju dve forme tog ime), Viktor Fajnberg i Tatjana Baeva — da, ako mogu, izbegnu optužbu za remećenje javnog reda i mira.

Takva je bila i priroda njihovog protesta. Naime, oni su na Lobnom mestu seli, i u tišini razvili malu čehoslovačku zastava te nekoliko transparenata, na kojima su ispisani bili slogani: „Gubimo svoje najbolje prijatelje”, „Živela slobodna i nezavisna Čehoslovačka” (na češkom), „Sram bilo okupatora”, „Dalje ruke od ČSSR”, „Za vašu i našu slobodu” i „Sloboda za Dubčeka”.

Na reakciju represivnog režima nije se dugo čekalo: u roku od par minuta pojavili su se agenti KGB, koji su brutalno na licu mestu pretukli i potom uhapsili učesnike protesta; ali je Gorbanevska puštena zato što se nedavno porodila, a 21-godišnja Baeva tako što su je ostali ubedili da kaže da se tamo našla slučajno.

Suđenje je održano 9—11. oktobra. Pošto KGB nije uspeo da utvrdi koji učesnik protesta je držao koji transparent, svi su pripisani svakom ponaosob; tužilac je imao više svedoka među slučajnim prolaznicima, sve iz jedne iste vojne jedinice. Nijedan nije priznao krivicu, dok su njihovi branioci tvrdili da nije postojala namera da se počini krivično delo.

Svi su osuđeni: Babicki na trogodišnji progon, Bogoraz na četvorogodišnji (u Irkutsk u Sibiru), Litvinov na petogodišnji, Delone i Dremljuga na trogodišnju robiju u gulagu; Gorbanevska, mada isprva puštena, već 1970. je osuđena i poslata u psihijatrijski zatvor u Kazanju, odakle je izašla 1972. (sovjetski režim je hiljade disidenata, uspešno ili ne, diskreditovao tako što ih je proglašavao ludima).

Ista stvar se desila Fajnbergu, kojemu su prilikom hapšenja agenti izbili zube i koji zbog svog izgleda nije ni prisustvovao suđenju; on je u Lenjingradskoj specijalnoj psihijatrijskoj bolnici štrajkovao glađu i bio na silu hranjen, čak lečen hlorpromazinom iako je bolovao od hipertireoze.

Drugi disidenti su informacije o njemu primali od dr Marine Vajhanske, koja je zbog toga smenjena; nakon što je 1974. proteran iz SSSR, Fajnberg je uspeo i nju da izvuče nameštenim telefonskim sklapanjem braka kojim je obmanut KGB. Svoje disidentske aktivnosti nastavio je delujući iz inostranstva.

U stvari, nijedan učesnik ovog protesta nije popustio i svi su nastavili disidentsku borbu (pre svega, objavljivali su samizdatska izdanja knjiga, časopisa i biltena), a i kasnije su ostali borci za ljudska prava, iako su svi — sem Larise Bogoraz, koja je ostala u Sovjetskom Savezu a 1999. otvorenim pismom osudila NATO agresiju na Jugoslaviju — sredinom sedamdesetih bili prinuđeni da emigriraju, uz oduzimanje državljanstva.

Priznanje od strane Češke i Slovačke stiglo je odmah posle pada Berlinskog zida (za početak, Prag ih je proglasio počasnim građanima, mada se nije na tome završilo), ali od same Rusije nikada. Štaviše, sem prve rekonstrukcije ovog protesta koja je izvedena 2008. godine, svaka naredna (2013, 2016, 2018) se završavala privođenjem i policijskim zadržavanjem učesnika.

(P. L.)