Vakcinacija srpske vojske na Solunskom frontu: Mišić prvi primio cepivo, za njim 110.000 vojnika
Dobro je što 1918. nismo imali internet, jer bismo verovatno izgubili Veliki rat, pošto bi značajan deo naše vojske ispario u borbi sa zaraznim bolestima koje su harale po logorima i rovovima, dok oni koji bi pretekli možda ne bi imali dovoljno snage da probiju neprijateljske linije i jurnu ka otadžbini
Možda je internet kao medij došao prerano za ljudsku vrstu, pre nego što smo, kao celina na nivou čitave planete, u potpunosti iskorenili nepismenost i opštu nekulturu.
Preporučujemo
Lekari poručili: Vakcinacija je jedino rešenje za borbu protiv korone, nemamo više vremena za čekanje
Sve mere protiv korona virusa na koje smo zaboravili na jednom mestu: Oborili smo rekord, šta nas čeka?
To bi moglo da bude jedno od objašnjenja ovog sloma poverenja u autoritet nauke, koji se odigrao tokom poslednjih nekoliko decenija, zato što je svaki poluobrazovani paranoik iznenada dobio kanal kojim može da prezentuje svoje ideje, koje se potom šire kao virus među njemu sličnom populacijom, koja razrađuje i nadograđuje te prvobitne ideje, stvarajući nove, i tako unedogled.
Taj slom poverenja u autoritet nauke ne manifestuje se uvek na način koji direktno ugrožava društvo (ravnozemljašenje postaje opasno tek posredno i dugoročno, zbog antinaučnog narativa koji dodatno utvrđuje); ali tokom poslednjih godinu i po dana, od kako je počela pandemija koronavirusa, ispoljava se na izuzetno opasan način.
Da li antivakseri misle da rade dobru stvar, ili svesno i (zlo)namerno čine to što čine (većina svakako spada u prvu kategoriju), uopšte nije od značaja, bitne su posledice.
Da je nekada bilo bitno drugačije pokazuje primer sa Solunskog fronta, gde je Vrhovna komanda 1916. godine poljskom doktoru Ludviku Hiršfeldu omogućila da u skromnoj laboratoriji napravi svoju petovalentnu vakcinu (protiv trbušnog tifusa, kolere te paratifusa A, B i C), koja je, iako slabo testirana, potom spasila život našoj vojsci.
Nju je prvi primio vojvoda Živojin Mišić, potom ostali najviši vojni zvaničnici, dajući tako primer svojim vojnicima, kojih je 110.000 čekalo u redu za cepivo. Pomor, koji je sve do tada tinjao u vojnim logorima i u rovovima na frontu, napokon je prestao.
Pomenusmo da je ova srpska vakcina bila slabo testirana; možda bi adekvatnije bilo reći da je bila gotovo netestirana. Zbog čega se naša vrhuška odlučila onda na takav rizik? Naposletku, postojala je francuska vakcina, s kojom je počela imunizacija naše vojske, paralelno sa imunizacijom i naših francuskih saboraca na Solunskom frontu.
Međutim, nekoliko starijih ljudi u našoj vojsci je preminulo posle primanja tog cepiva, i premda nije utvrđeno da li zbog njega ili njegove neefikasnosti (nije sadržala paratifus C, za koji francuski lekari još nisu znali), imunizacija je obustavljena zbog protesta pojedinačnih komandi.
Vrhovna komanda zato odlučuje da omogući dr Hiršfeldu — koji je na Solunskom frontu i sam u jednom trenutku oboleo od paratifusa A a onda i malarije — da napravi svoju vakcinu, koja bi pokrila i paratifus C, mutaciju koju je upravo on otkrio, izolujući je iz krvi jednog bolesnog bugarskog zarobljenika, zbog čega taj, do tada nepoznati soj tifusa, nosi njegovo ime, Salmonella hirszfeldi.
Uz pomoć svoje supruge Hane, lekara pedijatra, u podrumu jedne solunske zgrade je napravio 110.000 doza za mesec dana; kada je vakcinacija trebalo da počne, zapisao je u svojoj autobiografskoj knjizi „Istorija jednog života” iz 1946., vojvoda Mišić mu je kazao: „Prvo mene vakciniši!”
Ko je bio dr Ludvik Hiršfeld i otkud on među nama? Ovaj poljski mikrobiolog i serolog, u Srbiju je stigao kao dobrovoljac, na poziv Arčibalda Rajsa, odmah po izbijanju epidemije pegavog tifusa; nedugo potom u Srbiji mu se pridružila i Hana.
Njih dvoje, koji su ostali sa srpskom vojskom do kraja rata, i zahvaljujući kojima je ona bila među prvim oružanim silama koje su masovno primenjivale transfuziju krvi, u inat domaćim antisemitima bili su poreklom — Jevreji.
Kao počasni pukovnik srpske vojske, odlikovan Ordenog Belog orla, posle Velikog rata kratko je bio šef Bakteriološkog odeljenja Vojne bolnice u Beogradu, da bi se već 1919. vratio u svoju domovinu (mada Jevrejin poreklom, deklarisao se kao Poljak).
Nacisti ga s ženom i ćerkom 1941. interniraju u pretrpani Varšavski geto, gde ilegalno pokušava da sprovode imunizaciju protiv tifusa, koji hara u onim nemogućim životnim uslovima. Iz geta njih troje beže 1943., ali ćerka uskoro umire od tuberkuloze (autobiografiju je napisao iste godine, posle ćerkine smrti).
Hana i on do kraja okupacije žive pod lažnim imenima i s lažnim dokumentima, često menjajući mesto prebivališta, uz pomoć brojnih poljskih prijatelja.
Po oslobođenju Lublina 1944. učestvovao je u osnivanju Lublinskog univerziteta; potom prelazi u Vroclav, gde postaje direktor Instituta za imunologiju i eksperimentalnu terapiju, koji danas nosi njegovo ime i deluje pri Poljskoj akademiji nauka.
U tom gradu je preminuo 7. marta 1954.; Hana ga je nadživela deset godina, preminuvši 20. februara 1964. Interesantno, mada je ovo verovatno trebalo pomenuti ranije, oboje su rođeni 1884., a počivaju u istoj grobnici. 2018. godine Pošta Srbije mu se, za sve ono što je učinio za naš narod, odužila komemorativnom poštanskom markom s njegovim likom.
(P. L.)