Kako je vojska SAD stvorila mit i šta se zaista krije iza čuvenog rušenja spomenika Sadamu Huseinu

Uništavanje jednog spomenika u Bagdadu 2003. godine bila je glavna vest na naslovnicama širom sveta i postalo je simbol pobede Zapada u Iraku. Ipak, u toj priči se krije mnogo što šta...

Fotografija rušenja spomenika Sadama Huseina 2003. godine u Iraku obišla je svet. Ovaj prizor trebalo je da bude simbol pobede Zapada i trenutak "oslobođenja" iračkog naroda. Ipak, da li je zaista bilo tako?

Postavljanje spomenika bio je pokušaj da se stvori priča o jednoj istoriji. Rušenje spomenika tokom invazije na Irak, takođe je bio pokušaj da se stvori još jedna priča za istoriju. Priča o spomeniku Sadamu Huseinu ilustruje mogućnosti, ograničenja, ali i kako je stvoren jedan mit.

Operacija "Oslobođenje Iraka", kako su je zvali oni koji su je vodili, počela je 20. marta 2003. Operaciju su predvodile SAD, koje su bile vodeće u "koaliciji voljnih", u kojima su bile trupe Australije, Poljske i Ujedinjenog kraljevstva.

Predsednik Džordž Buš tvrdio je da su ciljevi operacije jasni: da se Irak oslobodi oružja za masovno uništenje, da se okonča Sadamova podrška terorizmu, i da se oslobodi narod Iraka.

- Građani SAD i naši prijatelji i saveznici neće živeti u milosti odmetničkog režima, koji preti miru oružjem za masovno uništenje. Ovo je bitka za bezbednost naše nacije i celog sveta, i nećemo prihvatiti ništa drugo osim pobede - rekao je Buš.

Ovo opravdavanje rata bilo je povod za žestoke rasprave i tada, a i sada, piše Guardian.

Trupe su brzo zauzimale ciljeve u zemlji. U Bagdad su stigle 7. aprila. Upravo tamo je stajao spomenik Sadamu na trgu Firdos (Rajski trg) u samom centru grada. Dva dana kasnije, bio je srušen.

Tokom 2020, spomenici su rušeni širom sveta u neverovatnom talasu ikonoborstva. Bilo je takvih poteza i ranije, tokom Francuske revolucije, Engleske reformacije, raspada Sovjetskog saveza... Međutim, ikonoborstvo je tokom prošle godine "obuhvatilo" svet - kroz bivše imperijalne sile i njihove kolonije, od SAD do Britanije i Kanade, pa sve do Južne Afrike, Kariba, Indije, Bangladeša i Novog Zelanda. Pobornici pokreta "Crni životi su važni" uništavali su i rušili spomenike robovlasnicima i imperijalistima.

Demonstranti u Bristolu srušili su bronzanu statuu Edvarda Kolstona. Spomenik Kristoferu Kolumbu srušen je u Minesoti, a onaj u Masačusetsu je obezglavljen. Spomenik u Virdžiniji bačen je u jezero. Kralj Leopold II zapaljen je u Antverpenu i išaran crvenom bojom u Gentu. Na spomeniku Vinstonu Čerčilu u Londonu neko je urezao reč "rasista".

Mnogi su se plašili pomame. U Americi, spomenici konfederaciji su već drugo bile "u žiži", ali su se ubrzo na udaru našli i drugi spomenici. U SAD je srušeno više spomenika, a ni dan danas nije jasno da li su srušeni greškom ili ne.

U kontranapad krenuo je tadašnji predsednik Donald Trump, koji je potpisao izvršnu naredbu u kojoj se navodi: „Mnogi izgrednici, palikuće i levičarski ekstremisti koji su izvršili i podržali ove događaje i koji sebe identifikuju sa ideologijama poput Marksizma, pozvali su na uništenje sistema vlasti Sjedinjenih Država “. U naredbi je istaknuto da bi oni, koji oštete federalnu imovinu, mogli da dobiju 10 godina zatvora.

Britanski premijer Boris Džonson na Tviteru je pisao da nas "ti spomenici uče o prošlosti i greškama koje su tada počinjene.

- Rušenje istih predstavlja laganje o našoj istoriji i osiromašuje edukaciju generacija koje tek dolaze - pisao je Džonson na Tviteru.

Konzervativna vlada je saopštila da će doći do izmena zakona, te da će svako ko uništi ratni spomenik robijati deset godina.

Muzeji i ostali zvaničnici su odmah reagovali, ali na drugačiji način. Dan nakon što je srušen spomenik Kolstonu u Briselu, Muzej u Londonu naredio je da se ukloni spomenik Robertu Miliganu, takođe trgovcu robovima.

U Britaniji i SAD republikanci i konzervativci iskoristili su priliku da sebe predstave kao šampioni američkog i britanskog društva. U septembru 2020, britanski sekretar za kulturu Oliver Dauden poslao je dopis muzejima u kojem je zapretio smanjenjem budžeta ukoliko budu preduzimali "politički motivisane korake".

Sve u svemu, uništavanje spomenika 2020. godine pratilo je svojevrsnu matricu. Oni koji su slavili rušenje spomenika bili su mladi i liberalni građani, a osuđivali su ih stariji, konzervativni ljudi.

Međutim, ako bi se zaista udubili, problem sa spomenicima je mnogo komplikovaniji. Kada su 2014. širom Ukrajine rušili spomenike Lenjinu, i kada je srušen spomenik Sadamu na Rajskom trgu, to su slavili gotovo svi konzervativci sa Zapada. Oni mlađi nisu bili sigurni da li treba da slave ili ne.

Kada je Islamska država uništila drevne spomenike u Palmiri 2015, osuđivanje tog čina bilo je politički obojeno. Oni koji su tada reagovali osudom, različito su reagovali kada je došlo do rušenja spomenika Konfederacije i robovlasnika. Spomenici nisu neutralni i ne postoje u nekom vakumu. Naše reakcije na neki spomenik zasnivaju se na tome kome su podignuti, ko ih je podigao, ko ih brani, ko ih ruši, i zašto.

Uspon Sadama Huseina

Sadam Husein imao je svega 20 godina kada se pridružio arapskoj socijalističkoj partiji Baas, i u naredne dve decenije je napredovao u stranci, da bi 1979. preuzeo vlast. Imao je velike ambicije, želeo je da nametne vodstvo u arapskom svetu i da uspostavi kontrolu nad Persijskim zalivom.

Napao je iranska naftna polja 1980. godine, što je dovelo do dugog, skupog i razornog rata. Deset godina kasnije napao je Kuvajt, zbog čega su ga osudile Ujedinjene nacije.

U januaru 1991. došlo je do vojnog odgovora međunarodne koalicije koju su predvodile SAD, a u kojoj su bili Egipat, Francuska, Saudijska Arabija i Ujedinjeno kraljevstvo. U prvom Zalivskom ratu, Sadam je proteran iz Kuvajta. Na međunarodnom planu, Irak je ponižen.

Severni i južni deo zemlje proglašeni su "zonama zabranjenog leta" gde su vazdušni saobraćaj nadzirale američke, britanske i francuske snage. Zemlji su nametnute sankcije i bilo im je zabranjeno da razvijaju nuklearno, hemijsko i biološko oružje. Unutar zemlje krenule su pobune Šiita i Kurda. Sadam je te pobune brutalno gušio.

Prisvojio Staljinove fore, sam sebi dizao spomenike

Sadam je sebe kao predsednika oblikovao donekle po uzoru na Staljina. Obojica su bili autsajderi sa sela, koji su se izuzetnom nemilosrdnošću probili do vrha. Sadam je imitirao Staljinov stil propagande, promovišući sebe kao nasmejanog lika i obogaćujući irački narod, poput nekog dobroćudnog ujaka. Čak je i on pustio slične brkove. Kao i Staljin, sam je sebi podigao brojne spomenike.

Islamski običaji zabranjuju predstavljanje ljudskih figura, posebno verskih. S obzirom na iračku istoriju, islam je bio relativno nedavno uspostavljen. Mesopotamija, kako se nekad zvao ovaj region, ima drevne i slavne tradicije umetnosti, uključujući statue, stare i po nekoliko hiljada godina. Predstavljanja ličnosti duboko su ugrađena u kulturu mezopotamije, i nisu mogle da budu zabranjene. Pod Sadamovom vlašću, bilo je moguće - čak i neophodno - da se izlože njegove slike. Sve škole, javne ustanove i preduzeća bila su u obavezi da izlože njegov portret.

Saddamova ikonografija bila je poseban spoj vojne razmetljivosti i istorijskih referenci. Na nekim spomenicima je prikazan sa isukanim mačem koji pokazuje u pravcu Jerusalima, a njegov rasni konj bio bi okružen raketama.

Na pojedinim spomenicima na glavi mu je isklesana Kupola na steni, koja je izrađena tako da izgleda kao šlem. Odeća i predmeti koji bi okruživali Sadama trebalo je da ga povežu sa Hamurabijem, vavilonskim kraljem, Nabukodonosorom, koji je porobio Jevreje i raznim kalifima, poput Saladina koji je pokorio krstaše. On je, baš kao i Sadam rođen u Tikritu. Isto tako, trebalo je podseća i na Muhameda. Sve ovo je rađeno da bi se predstavilo kao da su se sve ove istorijske ličnosti "slile" u Sadama, da bi se ujedinio irački narod i istorija Mezopotamije, te da bi se takva slika poslala širom Bliskog istoka.

Nakon Zalivskog rata 1991, zbog sankcija niko nije trgovao sa Irakom, a umetnici su zbog toga teško dolazili do neophodnih materijala. Način da se dođe do boja, platna, bronze i kamena bilo je moguće samo ukoliko se oslikava  ili vaja Sadamov lik. Ukoliko bi umetničko delo bilo zadovoljavajuće, umetnik bi dobio neophodni materijal.

I dok je narod u Iraku gladovao, Sadam je gradio velelepne palate koje su bile pune statua sa njegovim likom. Nije poznato koliko statua je Sadam naručio, ali zna se da ih je samo u Bagdadu bilo na stotine.

Da li je statua na Rajskom trgu bila toliko bitna?

Spomenik koji je podignut na Rajskom trgu u aprilu 2002. nije bio ni po čemu poseban, osim možda zbog toga što je na taj način obeležen Sadamov 65. rođendan. Sam trg niti je najvažniji u Bagdadu, a statua je bila sasvim obična. Doduše, jeste bila visoka 12 metara i težila je oko tone. Međutim, kako je ništa drugo nije činilo posebnom, nakon njenog rušenja postavilo se pitanje ko ju je napravio?

Dvojica umetnika vode se kao stvaraoci ovog spomenika, i postoje dve priče o istom. Ovo je jedino karakteristično za spomenik na trgu Firdos. Granica šta je istina, a šta laž ubrzo će nestati u vremenu.

Žan Bodrijar, čuveni francuski filozof, hiperrealnost je okarakterisao kao stanju u kojem ne možete da razlikujete realnost od simulacije realnosti. U vreme prvog Zalivskog rata 1991, napisao je tri eseja o ovoj temi, a kasnije su oni objavljeni pod naslovom "Zalivski rat se nije ni dogodio". Čuveni filozof raspravljao je o relevantnim događajima u prvim mesecima 1991 i bio stava da to nije bio pravi rat, već simulacija rata.

Za ovo su postojala dva razloga. Prvo, događaji su pažljivo "orkestrirani u medijima". Vojna koalicija je kontrolisala šta sme da se objavi a šta ne. Narodu na zapadu na televiziji stalno su prikazivane slike bombardovanja koje izgledaju poput vatrometa, a potom samo deo kada rakete stignu do cilja.

Efekat je bio poput igre kompjuterske igrice: čisto, hiruruški, bez posledica. Kao drugo, smatrao je Bodrijar, ishod rata je bio poznat, unapred se znalo da je rat dobijen. Koalicija je ta koja je viđena kao pobednik od samog starta, a Sadam nije bio u poziciji da uzvrati.

Dobro došli u pustinju stvarnosti, u pravoj pustinji

Filozof je istakao da je simulirani rat "ogoljen od strasti, fantazama, finiša, velova, nasilja, svojih slika: rat su ogolili čak i njegovi tehničari, a zatim su ga ponovo obukli sa svom veštinom elektronike, kao da je imao drugu kožu“.

Hiperrealnost Zalivskog rata koju je predstavio Bodrijar probudila je maštu pisaca, umetnika i scenarista. Izgledalo je sve značajnije kada je internet počeo da povezuje svet. Uzbuđenje i anksioznost o sukobu realnog i virtuelnog doživljaja su rasli. Hiperrealistični rat predstavljen je 1997. u političkoj komediji "Wag the Dog", koji je donekle nastao iz romana objavljenog 1993, u kom američki predsednik izmišlja priču o ratu u inostranstvu da bi skrenuo pažnju javnosti sa seks skandala kod kuće. Hiperrealnost je osnova i za čuveni Matriks, u kom Morfijus citira Bodrijara kada kaže "Dobrodošli u pustinju stvarnosti"

Kada su snage predvođenje SAD 2003. pokrenule operaciju oslobođenja i napale Irak, sitaucija je bila drugačija. Ova bitka se vodila i u "pustinji stvarnosti" i u stvarnoj pustinji. Iskrcavanje na tlo je bio glavni zadatak, a otpor su pružale iračke snage. Koalicija je zauzela teritorije iako je i ovaj rat "unapred dobijen".

Portparol vlade Iraka Mohamed Said al Sahaf je na konferencijama tvrdio da Sadam pobeđuje, ali bilo je lako provaliti da pokušaj da se "simulira pobeda" ne odgovara stvarnoj situaciji.

- Bagdad je bezbedan, borbe se i dalje vode. Njihovi vojnici dižu ruku na sebe na kapijama Bagdada. Ne verujte tim lažovima - pričao je u kamere stranih medija na poslednjem spratu hotela Palestina. Iza njega svi su mogli da vide kako iračke trupe beže od američkih tenkova sa druge strane reke. Said al Sahaf je postao slavna ličnost, a prozvali su ga Komični Ali, aludirajući na Hemijskog Alija, šefa Sadamovih obaveštajnih snaga Alija Hasana al Madžida, koji je naredio da se 80-ih upotrebi hemijsko oružje protiv Kurda.

Ruši spomenik, ponovi radnju

Rušenje Sadamovog spomenika bio je veći podvig hiperrealnosti. Svetu će rušenje biti prezentovano kao trijum operacije za oslobođenje Iraka. Snage koalicije predstavljene su kao oslobodilačke, one koje su narodu Iraka dozvolile da se uzdigne i sruši diktatora koji ih je ugnjetavao. Međutim, u realnosti, ništa nije bilo tako prosto.

Otkako su snage ušle u Irak 20. marta, srušili su na desetine spomenika Sadamu Huseinu. Primera radi, britanski vojnici su 29. marta digle u vazduh spomenik u Basri.

Portparol Ministarstva odbrane rekao je da je ovaj potez trebalo da ima psihološki efekat i "pokaže ljudima da Sadam nema uticaj, a mi ćemo udariti na bilo koji reprezentativni znak tog nagrizajućeg uticaja ”.

Ali, niko nije snimio ovaj događaj, pa je - iako su o istom izveštavali BBC i druge medijske kuće - ostavio mali uticaj izvan same Basre.

Nedugo potom, 7. aprila počeo je pad Bagdada i američki vojnici su zauzeli Republikansku palatu. Njihov komandant je naredio da se nađe spomenik koji može da se sruši, ali da sačekaju da stigne ekipa Fox News-a da snimi trenutak rušenja.

Ubrzo su našli spomenik, stigla je i televizijska ekipa. Sam snimak nije bio nešto spektakularan, samo se vide Amerikanci koji nešto uništavaju. Nigde nije bilo zahvalnog iračkog naroda, pa ni taj snimak nije imao veliki odjek.

Istog dana američki marinci i civili su srušili još jedan spomenik u Karbali, a Britanci sutradan u Basri. Toliko je bilo spomenika Sadamu da su svaki dan mogli da ruše po jedan.

Nekoliko međunarodnih novinara koji su izveštavali o invaziji prebačeni su u hotel Palestina na trgu Firdos, gde je "komični Ali" držao konferenciju. Izmestili su ih iz hotela Al Rašid, koji je bio bliže centru, nakon što je oštećen u bombardovanju. Iako je bilo poznato da su u Palestini smešteni strani novinari, američki tenk ispalio je granatu u njega 8. aprila, jer su mislili da je kamera na krovu irački radar. U napadu su stradala dva novinara, tri su povređena, ostali su pobesneli.

Akcija za koju ni Pentagon nije znao

Sreća, pa je ubrzo stigla vruća priča, koja će ih omesti i sprečiti da sutra bes iskale na Pentagon. Ista se događala tik ispred hotela u kojem su odseli. Ovo je bila čista sreća, a ne plan Pentagona. Naime, priča je došla spontano,  zahvaljujući američkim vojnicima, a ubrzo se vest našla na naslovnim stranama širom sveta.

Dana 9. aprila 2003, potpukovniku Brajanu Mekoju, zaduženom za 3. bataljon marinaca, novinar u hotelu Palestina je rekao da na trgu Firdos nema iračkih snaga. Sajmon Robinson, reporter časopisa Tajm, rekao je da je Mekoj znao da će novinari biti tamo, pa će „biti mogućnosti“.

Kapetan Brajan Luis je blokirao ulice koje vode do trga. Narednik Leon Lambert, koji je bio u oklopnom vozilu M-88, mu je putem radija javio za ideju: "Da li hoćeš da srušimo spomenik?", na šta mu je Luis odgovorio: "Nema šanse".

Mekoj je ušao u hotel da se sretne sa novinarima, a nešto iza 17 časova Lamber je opet pozvao Luisa radio vezom i rekao mu kako lokalci sami hoće da sruše spomenik. Njih par je došlo do trga, gde je već bilo mnogo novinara.

Lambertovu tvrdnju da su neki Iračani hteli da sruše spomenik donekle potkrepljuje Kadim Šarif Hasan al-Džaburi, lokalni mehaničar. Kadim je tvrdio da je jednom popravio motocikle Sadamu i njegovom sinu Udaju, ali da je došlo do svađe oko novca. Udai ga je poslao u zatvor.

- Sadam je pogubio četrnaest ili 15 ljudi u mojoj porodici - rekao je Kadim za BBC. Kad je čuo da dolaze američke snage, bio je srećan. Kaže da je uzeo čekić i napustio obližnju garažu da bi otišao do trga Firdos.

Lambert je tada upitao Luisa da li bi mu smetalo da mu rasterete oklopno vozilo čekića i konopca, a Luis im je rekao da opremu smeju da uzmu, ali da M-88 ne diraju.

Lambert je tada, kako je rekao, Iračanima dao težak čekić, a Kadim tvrdi da je poneo svoj. Ostaje nejasno da li je ideja o rušenju spomenika potekla od običnog američkog vojnika, nekog lokalca, ili pomalo od oba.

Kadim je počeo da udara po spomeniku, ali je uspeo da odvali svega nekoliko ploča u osnovi. Lambertov kanap vezali su kao omču oko Sadamove glave. Bile su male šanse da će tako mala gomila uspeti da obori spomenik. Prošao je ceo sat, a Sadam nije poklekao.

- Gledao sam ih kako vuku kanap i znao sam da neće uspeti - ispričao je Lambert novinaru Petru Masu, koji je pisao o obaranju spomenika 2011. godine.

Do tada je kaže, većina okupljenih htela da odustane i dođe kući. Baš tada je Mekoj izašao iz hotela.

- Shvatio sam da je to velika stvar. Svi novinari su izašli i poneo ih je trenutak. Tako je bio neki osećaj, kao u Parizu 1944. Sećam se da sam pomislio kako novinari gledaju u Iračane koji pokušavaju da unište simbol Sadama Huseina i da u tome treba da im pomognemo - ispričao je kasnije Mekoj.

On je potom pozvao kolegu, koji mu je dozvolio da naredi trupama da pomognu u rušenju spomenika. Mekoj je tada naredio i da se iskoristi M-88, ali da se pobrinu da ne bude žrtava.

Oko 18.50 časova, M-88 se odvezao dalje od statue, vukući lanac koji je bio obavijen oko Sadamovog vrata. Ubrzo je spomenik je počeo da popušta. Sadam od 12 metara se klatio nekoliko sekundi dok je masa zviždala i navijala. Ubrzo potom se spomenik odvojio i rastavio od nogu. Iračani su potrčali i krenuli da plešu. Spomenik je pao.

Šta je prava priča, a šta je plasirano

Tog istog jutra fotoreporter Patrik Baz je bio u Sadamovom gradu kraj Bagdada, koji će kasnije poneti ime Sadr. tamo je ugledao kako jedan Iračanin kolima vuče drugi Sadamov spomenik. Kad god bi naišao na grupu ljudi, stao bi i pustio ih da šutiraju i gaze spomenik.

Ovaj čin na Bliskom istoku smatra se najgorim poniženjem, jer su cipele odraz prljavštine i nepristojno je da nekom pokazuješ đon, a kamoli da ga gaziš istim.

- Slika je bila još efektinija jer nije bilo američkih vojnika na vidiku. Tu su bili samo obični građani koji su bez bojazni iskazali šta zaista misle o diktatoru - napisao je Baz kasnije.

Odjurio je u hotel Palestina kako bi uredniku poslao fotografije i tako se zadesio na "mestu najvažnijeg događaja". Samo je rušenje jednog Sadamovog spomenika završilo na naslovnoj strani, i to nije bilo ono koje su Iračani sami organizovali. Priča o rušenju spomenika u Sadamovom gradu bila je stvarna, ali je svetskim medijima bila draža ova simulacija sa trga Firdos.

Te noći je neprekidno emitovan materijal sa trga širom sveta, a mediji su želeli da "imaju zaključak". Tako je Vulf blicer iz CNN-a snimak opisao kao "sliku koja sumira dan i na mnogo načina čitav rat". Urednici na Fox-u su bili saglasni sa njim. "Ovo prevazilazi sve što sam ikad video", govorio je Brit Hjum. Njegov kolega se saglasio: "Važna vest dana jeste ova slika koju upravo gledate, omča oko vrata Sadama Huseina, koju su mu stavili građani Bagdada". Istina je da je u pitanju američki kanap, koji su oko vrata Sadama postavili američki vojnici.

Mit o Sadamovoj moći

Fox News je od 11 do 20 časova snimak rušenja spomenika emitovao na svaka 4,4 minuta. CNN na 7,5 miuta. snimci sa trga Firdos, koji su aludirali na to da su spomenik srušili Iračani, slali su poruku da je rat završen. Omraženi diktator je simbolično srušen sa padom spomenika. U realnosti, ovo nije bio kraj i borbe su se i dalje vodile. Oružane snage u Bagdadu, kao i na severu Iraka bile su bitke dok se predstava odvijala na Rajskom trgu.

Sadam nije uhvaćen još sedam meseci. Kružile su priče da je imao dvojnike, bar trojicu njih. Jedan irački doktor je tvrdio da je pravi Sadam umro još 1999, i da dvojnici od tada vladaju.

- Sadam je svoje telo umnožio širom zemlje kroz spomenike, a na isti način to čini i sa dvojnicima, što ga čini superčovekom, i njegovo postojanje se pretvara u mit. Preživeće on i svoje ubistvo - rekao je Florijan Gotke, holandski istraživač.

Sadamova svemoć takođe je bila iluzija. Pravi Sadam Husein je isteran iz rupe u kojoj se krio, baš kao i Čarobnjak iz Oza kada se skloni zavesa. Tada su svi mogli da vide da Čarobnja nije svemoguće božanstvo, već običan čovek koji je o sebi stvorio mit. Prati Sadam bio je zarastao, izmoren i smrknut i nimalo nije ličio na velelepne spomenike na kojima je predstavljen kao svemoćni lider.

U to vreme rušenje spomenika na trgu Firdos predstavljeno je kao zadovoljavajući kraj invazije na Irak. U narednim nedeljama izveštavanja o situaciji u Iraku na Fox News i CNN-u smanjene su za 70 odsto.

Bušov pobednički govor

Predsednik Buš je 1. maja 2003 godine stajao na palubi američkog razarača Abraham Linkoln. Nije bio blizu Iraka, već bezbedan kraj obala San Dijega. Održao je govor u kojem je istakao da su velike operacije u Iraku okončane. To je, kako je istakao gledajući u američku zastavu, završena misija.

Prizor je neviđeno podsećao na čuvenu fotografiju Džoa Rozentala, na kojoj američki marinci koji podižu zastavu na Ivo Džimi u februaru 1945. Mnogi su mislili da ta fotografija predstavlja naznaku pobede na Pacifiku. Ustvari, bitka za Ivo Džimu vodila se još mesec dana nakon toga, a tri od šest marinaca sa fotografije stradalo je u borbama. Rat na Pacifiku trajao je sve do septembra 1945.

Bodrijerova tvrdnja da se Zalivski rat nije odigrao 1991, nije baš mogla da bude primenjiva u slučaju napada na Irak 2003. Međutim "kraj" tog rata, predstavljen rušenjem spomenika na trgu Firdos, bila je savršena Bodrijerova simulacija.

Kako su mediji napravili senzaciju

Mediji su improvizovani nastup nekoliko američkih vojnika pretvorili u vrlo uverljivu završnicu televizijske serije u kojoj je irački narod pobedio svog diktatora. Ponavljalo se u emisijama i novinama širom sveta. A to nije bila istina...

Za vojnike koji su učestvovali u tom ratu, i za civile koji su ga proživljavali, rat je tek počeo, a koalicija nije imala plan kako da ga okonča. Jednostavno, nije postojala vizija. Sadamu su sudili i obešen je krajem 2006.

Američke trupe ostale su u Bagdadu do 21. oktobra 2011, još osam i po godina nakon što je spomenik srušen. Na hiljade vojnika i na stotine hiljada civila je poginulo.

Nakon što su se trupe povukle Irak je ostao podeljen, uništen i nestabilan. Američki vojnici će se vratiti 2014, da bi sprečili pretnju Islamske države, koja je u Iraku samo još pogoršala situaciju.

- Sada, kad prođem kraj tog spomenika osećam stid - rekao je Kadim 2016. i dodao da se svaki put pita zašto ju je rušio.

Rekao je da žali što je Sadamov režim pao. Ono što je nakon toga usledilo bila je potpuna katastrofa.

- Sadam nema, ali na njegovom mestu je na hiljade Sadama - rekao je Kadim i dodao da bi voleo da se spomenik ponovo podigne.

- Sam bih ga isklesao ali strahujem da će me ubiti - iskren je bio mehaničar koji je "prvi krenuo na spomenik".

U stanju hiperrealnosti, nemoguće je utvrditi razliku između stvarnosti i simulacije stvarnosti. Stvarnost je, međutim, u tome što ona nastavlja da se razvija. Pre ili kasnije, simulacija počinje da se kvari, pa se na kraju raspada.

(Telegraf.rs)