Vladimir do svoje 16. ubio osmoro dece: Godinu dana jurili za pomahnitalim ubicom, ovako je uhvaćen

Vladimir, koji je bio poznat kao "Monstrum sa Urala", uhvaćen je dok je pokušavao da udavi dečaka u šumi

Vladimir Georgijevič Viničevski, poznat i kao monstum sa Urala, najmlađi je sovjetski serijski ubica. Mladić iz ugledne porodice je do svoje 16. godine ubio čak osmoro dece, starosti između dve i četiri godine, a napao i pokušao da ubije najmanje još deset. Sa nepunih 18 godina je osuđen na smrt i pogubljen.

Preporučujemo

Rođen je u julu 1923. godine. Njegova porodica je bila dobrostojeća. Otac mu je bio ugledni činovnik u državnoj službi, a majka knjigovođa. Imali su svoju kuću u centru Sverdlovska, a svom sinu su pružili ono što mnoga deca u to vreme nisu mogla ni da zamisle. Mali Vladimir bi uvek imao odelo, kožne cipele, švajcarski nožić i kapu. Čak je dobijao i džeparac. Kada je uhapšen, kod njega je pronađeno više od 20 rubalja, odnosno dve prosečne plate u to vreme.

Vladimir je išao i u školu, ali nije baš bio sklon učenju, zbog čega je i ponavljao razred. Čuveni vajar Ernst Neizvestni, koji se kao dečak družio sa Vladimirom, rekao je da je njegov drug bio veoma ponizan i srazmežljiv. Vladimir je, prema njegovim rečima, voleo da sam provodi vreme, čak i u školi.

- Ja bih nekada pričao o devojčicama, a on se na to gadio i govorio kako nikad ne bi voleo da spava sa devojkom - pričao je Ernst.

Žrtve tražio dok je skupljao sekundarne sirovine

Nije poznato kada je Vladimir počinio prvo ubistvo, jer inspektori nikad nisu pronašli rođake prve žrtve. Kada bi činio zločine, Vaničevski bi išao po dvorištima, i govorio bi kako je deo organizacije Komsomol i da skuplja sekundarne sirovine i tako bi tražio žrtve.

Prvo ubistvo sa kojim ga povezuju jeste ubistvo četvorogodišnje Gerte Grebanove, koju je ubio krajem leta 1938. godine u Sverdlovsku. On je, kako se veruje, ušao u dvorište privatne kuće gde su Grebanovi živeli, i odveo je devojčicu u letnju kuhinju gde ju je prvo zadavio, a potom joj zario nož osam puta u glavu. Udarci su bili toliko siloviti da se nož slomio. Priča se da je nakon toga prilikom ubistva koristio šrafciger ili džepni nož.

Gotovo sve napade i ubistva počinio je u Sverdlovsku, a kako bi policiji zavarao trag, znao je da ode i u okolne gradove. Sve  žrtve je pokušao da siluje i to analno, jer je bio uveren da klasičan seksualni odnos nije moguć. Nakon toga bi žrtve davio ili ubadao do smrti.

Kada je ubio Gertu, policiji je ostavio dokaz, u lobanji devojčice ostao je deo noža. Zbog toga su policajci naredili da se telo malene sahrani bez glave, kako bi im lobanja ostala kao dokazni materijal. Verovali su da će ubica, ako ponovo napadne, koristiti isti, slomljeni nož, što se naravno nikad nije dogodilo.

Peta Vladimirova žrtva bio je dečak. Namamio je četvorogodišnjaka Borju da ide sa njim da skuplja sekundarne sirovine, a potom ga je brutalno napao. Srećom, mališan je uspeo da se izvuče i policiji ispriča sve. Međutim, policija još dugo nije mogla da uhvati pomahnitalog tinejdžera. Dok su ga jurili, on je uspeo da počini još tri ubistva. Među stradalima bila je i trogodišnja Kaća, čije telo je bacio u močvaru.

Tela skrivao i u šumi

Nakon toga ubio je četvorogodišnju Lidu i Valiju (3), u šumi na obodu Svardlovska. Tela devojčica pronađena su među granjem u proleće 1939. godine. Nakon toga je kidnapovao Aliju (3), koju je brutalno silovao, a potom izbo. Čudom, devojčica je preživela mučenje i uspela da pobegne. Besan, kidnapovao je još nekoliko dece.

Poslednja žrtva bila je četvorogodišnja Tasija, koju je, verujući da ju je ubio, bacio u septičku jamu. Srećom, dete je samo izgubilo svest od bolova, a kada se u jami probudila, počela je da doziva pomoć i prolaznici su je ubrzo spasli.

Policija u Sverdlovsku nije znala gde udara. Gotovo svakodnevnu su dobijali prijave da je neko dete oteto ili ubijeno. Zločincu nisu mogli da uđu u trag. Kidnapovao je u različitim delovima grada, po različitom modelu, a tela dece bi pronalazili takođe na različitim lokacijama. Deca koja su pobegla od Vladimira nisu znala da ga opišu, a roditelji su iz straha povlačili prijave. Policija je pokušavala da napravi profil ubice, ali bezuspešno. Mislili su da je dosta stariji, i da je verovatno već decenijama činio zločine. Verovali su da je mentalno retardiran i nekako hendikepiran. Tokom 1939. godine u Sverdlovsku je uhapšeno više od 300 ljudi zbog sumnje da su počinili brutalne zločine.

U oktobru 1939. Vladimira su trojica policijskih kadeta ugledala kako malo dete nosi u šumu i krenuli su da ga prate. Pronašli su ga u trenutku dok je davio trogodišnjeg dečaka kojeg je oteo ispred porodične kuće nedugo pre toga. Uspeli su da ga zadrže do dolaska kolega.

Prilikom saslušanja, Vladimir je priznao ubistva. Otkrio je policiji da je vodio i šifrovani dnevnik u kojem je do detalja opisivao zločine. Roditelji su pronašli dnevnik u kući i doneli ga u policiju. Na koricama je pisalo: "Radnik sa Urala". Porodica je bila voljna da pomogne u istrazi. Odrekli su se Vladimira i zahtevali su da mu bude izrečena smrtna kazna.

Vladimir je osuđen 16. januara 1940. godine. Pokušavao je da se "izvuče" govoreći da je spreman da ode da pogine u ratu, ali je sud odbio njegovu molbu i osuđen je na smrtnu kaznu. Rusi su njegov predmet čuvali kao tajnu više od 50 godina, kada je konačno i dozvoljen uvid u sudske spise i saznalo se za sve zločine koje je počinio.

(Telegraf.rs)