Znate da je Rastko postao Sveti Sava, a da li znate da je Sveti Sava II bio njegov sinovac Predislav

Stefan Prvovenčani i Evdokija Anđel imali su tri sina. Radoslava, koji je prvi zaseo na tron, zbacio je Vladislav. Onda je njega zbacio Uroš, Stefanov sin s Anom Dandolo. Kada su mu braća po majci sišla s istorijske pozornice, za Predislava je kucnuo čas da izađe iz manastira i sam se na nju popne

Čak i više od svog oca Nemanje, Rastko predstavlja ključ ključeva srpske istorije. U poređenju s ostalim našim istorijskim figurama, on ponekad deluje kao div među patuljcima, graničnik, do kojeg važi jedno a posle kojega važi drugo; po uticaju na tokove i zbivanja srpskog naroda, nema mu ravnog, i kako Hram Svetog Save dominira nebom našeg glavnog grada, tako Sveti Sava dominira našom prošlošću.

Preporučujemo

Sava je prvi arhiepiskop srpske crkve, za čiju se autokefalnost izborio u Nikeji. Posle njega, još četiri čoveka sveštenog imena Sava sedela su na njegovom tronu, bilo u svojstvu arhiepiskopa bilo patrijarha, ali samo jedan je s njim bio u srodstvu. Radi se o njegovom sinovcu Predislavu, sinu kralja Stefana Nemanje II Prvovenčanog.

Predislav je na svet došao pre 1200. godine, što znači, da mu je majka bila romejska princeza Evdokija Anđel, sinovica cara Isaka II Anđela te kći njegovog brata cara Aleksija III, koji se zacario 1195. tako što je brata brata zbacio s prestola, oslepeo, i zajedno sa sinom, takođe Aleksijem (budućim Aleksijem IV), bacio u tamnicu.

Događaji su to, koji su 1204. doveli do krstaškog osvajanja Carigrada, pošto je Aleksije IV uspeo da pobegne, u Zadru zatekne krstaše koji su taj grad upravo osvojili za račun Mletaka, i nagovori ih, krupnim obećanjima i uz pomoć mletačkoga dužda Enrika Dandola (čija je unuka Ana 1217. postala druga žena Stefana Prvovenčanog), da krenu put Konstantinopolja i pomognu mu da povrati presto.

Stefan i Evdokija su se venčali oko 1190. i dobili Radoslava, Vladislava i Predislava (mada bi Predislav mogao biti i srednji sin). Posle deset godina braka, Stefan, još uvek samo veliki župan, oterao ju je posle žustre svađe i međusobnih optužbi za preljubu. Pešačila je do Zete samo s odećom na sebi, i okrepivši se na Vukanovom dvoru, preko Drača vratila u Carigrad.

Pogled iz monaške kelije

Posle Stefana se na presto prvo popeo Radoslav, ali ga je vlastela 1234. svrgla da bi zakraljila Vladislava, zbog izmenjene situacije u regionu. Konkretno, 9. marta 1230. bugarska vojska na čelu sa carem Ivanom Asenom II satrla je u Bici kod Klokotnice vojsku epirskog cara Teodora Anđela, čija je kćer Ana bila udata za Radoslava.

Pošto je Radoslav bio oženjen sada slabijim, morao je da ode. Vladislav se odmah oženio Beloslavom, kćerkom bugarskog cara, tada najmoćnijeg vladara na Balkanu; u stvari, tokom većeg dela prve polovine 13. veka Bugarska je bila prva sila našeg dela sveta, još od 1205. kada su u Bici kod Hadrijanopolja uništili vojsku Latinskog carstva, osnovanog posle zauzeća Carigrada prethodne godine.

Tek 1241. smrću Ivana Asena II počinje Bugarska da postepeno gubi pozicije. U Raškoj odmah dolazi do novog prevrata: sada nezadovoljna vlastela staje uz Uroša, sina Ane Dandolo, i oružanom pobunom obara bugarskog zeta. Time Stefanovo potomstvo s Evdokijom silazi s istorijske pozornice, na koju se penje krv Ane Dandolo, da ne siđe s nje sve do kraja kuće Nemanjić.

No, ne u potpunosti, jer sve opisane događaje posmatrao je Predislav, ili bolje reći, slušao o njima, iz svoje manastirske kelije u Hilandaru, gde se, kao učenik svog velikog strica, zamonašio, ne zna se tačno kada, ali izvesno u ranoj mladosti, uzevši ime Sava. Ovaj sin Evdokije tek je trebalo da ustane iz gledališta i stupi na istorijsku pozornicu.

O Predislavljevom se životu zapravo i ne zna mnogo. Ono što znamo, znamo uglavnom blagodareći „Životima kraljeva i arhiepiskopa srpskih” od Svetog Danila II Pećkog (1270—1337), njegovog anonimnog učenika i njihovih nastavljača; i mada se radi o najobimnijem književnom delu našeg srednjovekovlja (budući da se radi o zborniku žitija), žitije Save II je oskudno pravim podacima. O njemu više saznajemo iz drugih životopisa.

No stavimo pre svega Savu II u kontekst. Svetog Savu je 1233. na arhiepiskopskom tronu nasledio Arsenije; njega je Sava, koji će tri godine kasnije umreti u Trnovu prilikom povratka sa svog drugog putovanja u Svetu zemlju, lično izabrao. Arsenije je 1253. preneo sedište arhiepiskopije iz Žiče u Peć, a umro 1266. Naša crkva ga je kanonizovala kao Svetog Arsenija Sremca.

Sadnica duda iz Sirije

Tri godine pre smrti, 1263., povukao se s trona zbog teške bolesti, izgleda paralize, pa ga je nasledio Sava II (tj. Predislav), koji je na tronu ostao do smrti 8. februara 1271. Njegov naslednik Danilo svrgnut je već naredne godine a ustoličen Joanikije.

Ne zna se zbog čega; „Životi” u žitiju Joanikija kažu, da je to bilo „radi nekoga dela, kao što i napred ukazasmo”, ali se nigde zapravo ne ukazuje; Danilovo vlastito žitije, ako se tako mogu nazvati četiri rečenice, kaže, „radi nekog slučaja koji mu se dogodio, bio je smenjen sa svetiteljskog prestola”.

Ko zna šta se desilo; mada Danilo II verovatno nije autor ni tih redova ni Joanikijevog žitija, njegov učenik i nastavljači jesu, a pošto jabuka ne pada daleko od stabla, treba reći da je on ponekad vrlo pristrasan pisac kojem nije strano da prosto prećuti ono što mu ne odgovara (recimo, da uopšte ne pomene rat između Milutina i Dragutina koji je buktio čitavu deceniju).

Joanikijevo žitije iz „Života” pruža nam najbogatiji uvid u život Save II i mogućnost da u izvesnoj meri razumemo njegov karakter. Joanikije je, naime, bio „učenik prvorečenoga arhiepiskopa Save drugoga, koji ga primi zbog njegove velike vrline i dobronaravnoga života”.

Ovo se desilo u Srbiji; mada se Predislav u Hilandaru zamonašio i postao kaluđer Sava, verovatno je pratio svog strica i sa njim se oko 1220. vratio u Srbiju, u kojoj je potom trajnije boravio. Vrlo je moguće da je sa stricem bio u Nikeji tokom pregovora koji su doveli do autokefalnosti naše crkve, kao i u Solunu, gde je Sveti Sava u manastiru Fokal dovršio sastavljenje Zakonopravila.

Sveti Sava je Svetu zemlju prvi put posetio 1229. godine, da bi se naredne vratio u Srbiju. Predislav verovatno nije išao s njim; to se posredno da zaključiti iz ovih reči Danila II:

„Ovome preosvećenome arhiepiskopu Savi drugome, pre njegova svetiteljstva, dok još nije bio arhiepiskop, nego dok je još bio u monaškom životu, iziđe bogougodna misao na srce, da ostavivši svoje otačastvo ide u Jerusalim da se pokloni Grobu Gospodnjem i svima Njegovim stradanjima”. Joanikije „ustavši pođe sa preosvećenim”. S obzirom da se Sveti Sava ne pominje, i s obzirom da se stiče utisak da je Predislav tada prvi put posetio Svetu zemlju, može se zaključiti da sa stricem nije išao.

Iz žitija samog Save II saznajemo da je „proveo tamo mnogo vremena”. Tokom povratka, prilikom prolaska kroz Siriju, po jednom je predanju kupio sadnicu duda, koju je zasadio u porti pećke Crkve Svetih Apostola, kolokvijalno Pećke patrijaršije. Ovo je teško uklopiti u hronologiju iz „Života”, jer su Sava II i Joanikije prvo otišli u Hilandar; pritom, ne znamo ni koje se godine ovo odigrava, niti da li se arhiepiskopija još uvek nalazi u Žiči.

Izgleda su tokom ovog njegovog boravka na Atosu pirati napadali tamošnje manastire, jer žitije kaže, „i pretrpe mnoge napasti i iskušenja od morskih razbojnika”. Sigurno se ne radi o Katalanskoj kompaniji, koja je na balkanski teatar stupila tek više od pola veka kasnije; ali možda je Sava II negde putovao morem, pa se ovi redovi na to odnose.

Posle nekog vremena, „opet htede ovaj napred rečeni arhiepiskop Sava da se vrati u svoje otačastvo, zemlju srpsku, i ovaj blaženi Joanikije nije se hteo razlučiti od njega, jer mu od mnogih vremena služaše u dobrom razumu i čistoti svoje nepokolebive vere, i ustavši pođe sa njime”.

Joanikije se nedugo potom vratio na Atos, jer „nije mogao trpeti takva rastanka od Svete Gore, gde beše navikao da hrani svoj život predivnom lepotom toga neporočnoga života”, ali je Sava ostao u Srbiji, gde je u jednoj trenutku postao episkop humski.

Podvižnik na tronu

U kom trenutku, opet: ne znamo. Nismo posve sigurni ni odakle je stolovao; sedište te eparhije se možda već u njegovo vreme počelo premeštati iz manastira Bogorodice Stonske u Stonu kod Dubrovnika, ka manastiru Svetih apostola Petra i Pavla na Limu u Bijelom Polju (mada će izgleda tek bosansko osvajanje tih krajeva posle Milutinove smrti 1321. takvo stanje učiniti trajnim).

Možemo ipak pretpostaviti da je humski episkop Sava, pored toga što je na savremenike njegovo poreklo moralo ostavljati utisak, svojim ponašanjem samo jačao ugled koji je uživao, jer kaže njegovo žitije:

„... i tu pokaza veliko ispravljanje svojega podviga, tako da se čudno i svečasno pročuo njegov bogougodni život, dok nije i takve slave udostojen bio milosrđem svedarežljivoga Boga i posvećenjem Svetoga Duha, da je uzeo Bogom podignuti presto svetoga gospodina i učitelja kir Save”. Drugim rečima, navedene 1263. je postao arhiepiskop pećki.

Pomalo paradoksalno, iz žitija arhiepiskopa koji je bio učenik Save II, ništa ne saznajemo o arhiepiskopatu Save II, kao što bi se moglo očekivati, već to uspevamo iz žitija prethodnika mu Arsenija. Radi se, međutim, o samo jednom detalju.

Naime, tokom arhiepiskopata Save II iskopane su, iz pećke Crkve Svetih apostola, neraspadnute Arsenijeve mošti, pošto se iz raspukle grobnice (koja je u mrtvo doba noći iz čista mira pukla) počeo širiti miomiris; tada se Sava II „obukao u svetiteljske odežde [...] i pojući božastvena pjenija idući ka raci preosvećenoga”, zapovedio da je otvore.

Za Savu II se kaže da je bio istaknuti gonitelj jeretika i branitelj pravoslavlja, ali u nedostatku konkretnih podataka, šta to tačno podrazumeva možemo samo da nagađamo (verovatno se misli na progon bogumila, i možda na protivljenje „flertu” s rimskom kurijom).

Savin arhiepiskopat potpuno je obuhvaćen vladavinom polubrata mu kralja Stefana Uroša I Hrapavog zvanog i Veliki (1243—1276), koji se sa trona Svetog Simeona povukao istovremeno kada i Joanikije sa trona Svetog Save, pod pritiskom oružane pobune kraljevića Dragutina (čija je vojska očevu potukla na Gatačkom polju).

Sava II je nadživeo brata Radoslava, a najverovatnije i Vladislava. Freske s njegovim likom nalaze se u Crkvi Svetih Apostola u Pećkoj patrijaršiji, gde je sahranjen, a prikazan je i u Sopoćanima, Dečanima i Gradcu. Srpska pravoslavna crkva ga kao Svetog Savu II proslavlja 8. februara po starom tj. 21. februara po novom kalendaru.

(P. L.)