Albanka na robiji zbog silovanja srpske devojčice: Kakvi su bili ženski zatvori u Kraljevini SHS

Mada je Glavnjača najpoznatiji stari beogradski zatvor, ona je zapravo bila pritvor u sklopu Uprave grada Beograda, tj. sedišta policije. Glavni prestonički zatvor nalazio se na Topčideru, i poput mnogih naših „kazniona” kroz vreme je menjao namenu. Početkom treće decenije prošlog veka njegovi stanari su bile žene

Prošlost srpskih zatvora nedovoljno je istražena; to važi čak i za Glavnjaču, nekadašnju trošnu 19-vekovnu zgradu Uprave grada Beograda, tj. gradske policije sa zatvorom, ili bolje reći pritvorom. Nalazila se na današnjem Studentskom trgu, na mestu na kojem je posle Drugog svetskog rata podignuta zgrada Hemijskog i Prirodno-matematičkog, danas Matematičkog fakulteta.

Preporučujemo

Glavnjača je imala jednu manju ćeliju bez prozora, zbog čega su je robijaši nazivali „Ćorka”, iz čega se posle razvio žargonski izraz za zatvor uopšte; jednu veću, glavnu ćeliju, koju su zvali „Glavnjača”, po kojoj je Glavnjačom prozvana cela zgrada; te žensku ćeliju koju su duhovito zvali „Ženskim salonom”.

Glavni beogradski zatvor je, međutim, bio na Topčideru. Osnovan je izgleda 1851. za vreme kneza Aleksandra Karađorđevića, kao prva ustanova te vrste u Kneževini Srbiji (u Požarevcu će kazneni zavod biti osnovan 1865. a u Nišu trinaest godina docnije).

Imao je 16 tamnica i zgradu, u kojoj se nalazila i zatvorska bolnica, koja je prvog stalnog doktora dobila jako rano, već 1853.; na susedni Senjak su zgodno smestili žandarmerijsku stanicu, tj. zgradu komesarijata 13. kvarta topčiderskog. Poput ostalih srpskih zatvora, i ovaj je prošao kroz više reorganizacija; u trenutku pisanja reportaže koju danas prenosimo, bio je ženski kazamat.

Ona je objavljena u beogradskoj „Politici” 20. novembra 1922., četiri godine nakon ujedinjenja jugoslovenskih zemalja i obrazovanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (koja se, zapravo, tokom prvih godinu i po dana svog postojanja zvala „Kraljevstvo”).

Ispod naslova „Iza surih zidova” i podnaslova „Jedna poseta kod osuđenih žena u Topčideru”, krije se interesantan uvid u to, kako su nekada izgledali naši zatvori, u ovom slučaju ženski — naročito od interesa onima koji bi da bolje spoznaju prirodu tog patrijarhalnog vremena (iako to tada nije bila novotarija; žene su u Požarevcu robijale od 1874., a pre toga u Ćupriji).

Novinar „D. K.” posetio je, „blagodareći ljubaznosti upravnika”, ženski kazneni zavod u Topčideru („to malo naselje ’prokaženog’ sveta u starom ’ekonomičesko-apsanskom zavedeniju’, kako ga je pokojni Knez Miloš krstio”), u kojem je u tom trenutku „zbog raznih kriminalnih dela” robijalo oko 200 osoba.

Topčiderska ženska kazniona, kako se su se tada uglavnom nazivali zatvori, kao što možete i da zamislite, nije bila nimalo prijatno mesto za obitavanje, „ograđeno visokim, surim zidovima”, sa „bezbroj tajni, bezbroj svirepih tragedija i porušenih ideala” koje je u sebi krila.

„Odmah čim se dođe pred glavni ulaz”, kaže autor, „pred kojim bdi mali dežmekast stražar široka lica oštra, surova pogleda, dobijate utisak o jednoj gvozdenoj disciplini koja se u zavodu nemilosrdno primenjuje”.

Možemo samo da pretpostavimo kako su on, njegove kolege i koleginice (bilo je dosta nadstojnica u ovom zatvoru) tretirali štićenice, koje su novinara pratile „s nekim čudnovatim, neobjašnjivim nepoverenjem”; verovatno ne preterano humano.

Ipak, reporter je imao utisak da je sve u savršenom redu, ali treba imati u vidu da se njegovo normalno i naše normalno ne mogu poklapati, „normalno” se vremenom menja. U to da je sve u savršenom redu, posebno ga je ubedio ulazak u upravnikovu kancelariju, „čistu i svetlu sobicu, punu tamjana i izmirne”.

„S desne strane u uglu, nekoliko zamotuljaka vune, i raznih ženskih stvari. Na jednom paketu stajala je ceduljica: Stanka Todorović”, piše on. Njegova pretpostavka, da se radi o paketu koji je dotična primila spolja, naišao je na odričan odgovor domaćina: „Ne, to su kradene stvari. Ne treba da vas to čudi, jer one i ovde kradu, jedna drugu”.

Potom je upravnik kaznione predložio da obiđu „zatvore”; ljubiteljima srpskog jezika možda će biti interesantna ovakva upotreba reči „zatvor”, koji je pre sto godina očigledno imao i značenje ćelije, ili tamnice, a ne isključivo cele ustanove (reč je sigurno korišćena i u tom smislu, što se može videti iz nastavka teksta).

Nakon što su prošli kroz velika, teška vrata u dvorište, reporter piše: „Prolazili smo pokraj prve grupe žena. I kakvo iznenađenje! Koliko tu ima milih lica i nežnih bojažljivih pogleda! — Ljubim ruke, ljubim ruke! zahorilo se sa svih strana. Bio sam neobično iznenađen pred tom činjenicom zavodskog vaspitanja i discipline.”

Kada su zašli u radionice, sve se ponovilo. U jednoj, u kojoj su se šila vojnička odela, „dvaestak zagrađenih žena podigoše se sa svojih mesta i poređaše se u stranu”. Pažnju novinara odmah je privukla jedna od njih: „Ama za ime Boga”, pitao je upravnika, „šta je mogla da učini ona mala, ovo bedno stvorenje sa ovako milim osmehom? Pa onda ova što šije, pa onda ona tamo...”

„The, ubistvo, trovanje, trovanje najviše”, odgovorio je upravnik. „Takvih ima oko devedeset od sto, pa onda krađe, razbojništva itd.” Potom se domaćin okrenuo „jednom devojčetu, koje sa strahopoštovanjem stajaše u uglu gledajući nas stidljivo”. Pitao ju je da li je naučila srpski, na šta je ona odlučno odgovorila: „Jesam!”

Začuđeni reporter je hteo da sazna više, iznenađen što ta mala nije Srpkinja. „Ona je Arnautka, Fatuša, osuđena na četiri godine robije zbog silovanja i ubistva štićenice jednog našeg učitelja iz Prištine. Osuđena je zajedno sa svojim ocem i bratom, koji su taj gnusni zločin izvršili, te su zato streljani. A tek joj je četrnaest godina.”

Ostalih 199 (plus-minus) zločina zbog kojih se tu tada robijalo očito su počinile Srpkinje nad Srbima/Srpkinjama i drugima.

„D. K.” ga je potom upitao za neku malu koja je stajala među već sašivenim vojničkim odelima. „Ona nevaljalica? To je Beograđanka: Leposava Krtinić. Gadno derište! Osuđeno je, sećate se valjda, na devet meseci zbog podvođenja onom barakeru na Malom Kalimegdanu. Ona se ne da popraviti.”

„Baraker” je danas praktično izumrla reč, ali označava „kantinera”, tj. sopstvenika kantine, vojničkog ili radničkog krčmara. Elem, posetili su i radionicu za ćilimove, pa gornji sprat gde se „čisti i uređeni, nalaze stanovi osuđenica”, te sišli u kuhinju.

Tamo je „u stavu mirno jedna mlada, lepa seljanka, sa velikim mladežom na donjem kraju levog obraza” raportirala upravniku. „Njeno nežno, svetlo lice dotle ozbiljno, kao što to obično biva na raportu, ponovo se razvedri a oči joj zasvetleše jednim čudnovatim sjajem,, u kome se ipak ogledala neka pritajena tuga”, piše „D. K.”, goreći od želje da sazna, zašto je na robiji.

„Optužili su me da sam ubila oca [...] Ali ja to nisam učinila. Ja o tome nisam ni pojma imala. Ali kad je već tako... gotova da zaplače završi ona, gužvajući rukom svoju belu kecelju. Da bi je koliko toliko utešio rekoh joj: ’Imaj odvažnosti i strpljenja i znaj da i izvan ovog zatvora nije mnogo bolje; i tamo je zlo i tamo se pati.”

— Kako. Zlo? Zašto? raširenih zenica pitala je ona, nemogući da razume da ima negde gore nego u jednom zatvoru. Ali ja sam nju razumeo. Ona je želela prostor, dolinu... A unutra je strašno, pogled je zatvoren sa svih strana, skučen visokim nepokretnim i neprobojnim zidovima.

I ta čežnja da još jednom vidi, ma za jedan trenutak samo, beskrajnost dalekog horizonta, čari širokih polja i sve ono što je ispunjavalo njenu negdašnju sreću, bila je jača od pomisli na veliku i tešku borbu za život.

Jest, ja sam to potpuno razumeo, i duboko osetio naročito kada smo malo posle toga otišli i u zavodsku bolnicu punu smrvljenih istrošenih bića koje je u mračnim [odajama nekadanje?] kasarne, nemilosrdno proždirala tuberkuloza”. Time bismo završili.

(S. P. A.)