Jedna od najvećih misterija Drugog svetskog rata: Ko je otrovao bugarskog kralja Borisa III?

Dve nedelje posle hitnog sastanka s Hitlerom u Vučjoj jazbini, nekoliko dana nakon sovjetske pobede kod Kurska, dok su se Italijani spremali za spoljnopolitički zaokret posle savezničkog iskrcavanja na Siciliju i rušenja Musolinija, iznenada je umro bugarski kralj Boris III. Osnovano se sumnjalo da je otrovan. Ali, od strane koga?

28. avgusta 1943. godine, dve sedmice posle hitnog sastanka s Adolfom Hitlerom u Vučjoj jazbini, u prelomnom trenutku Drugog svetskog rata, iznenada je preminuo bugarski kralj Boris III, najstariji sin kneza, odnosno kralja Ferdinanda I Sakskoburgotskog.

Preporučujemo

Da bismo razumeli istorijske okolnosti u kojima je do toga došlo, neophodna je kontekstualizacija. Krajem 1942. i početkom 1943., posle osovinskih poraza kod El Alamejna i posebno Staljingrada, tok rata je promenjen.

Poslednji nemački pokušaj da povrate inicijativu bila je Operacija „Citadela”, tj. Kurska bitka, najveća tenkovska u istoriji, koja je počela 5. jula s ciljem opkoljenja i uništenja sovjetskog klina kod Kurska. Ali, u noći između 9. i 10. jula savezničke trupe su se (ne)očekivano iskrcale na Siciliju.

Stvari kod Kurska do tog trenutka nisu išle loše po Nemce, ali čak i pod pretpostavkom da su imali neku šansu, ovo je sve iz temelja promenilo. Hitler je naredio „privremenu obustavu” dejstava (da preko jezika preturi reč „povlačenje” on nije mogao), a trupe, obučavane u Francuskoj da budu strateška rezerva na Istočnom frontu, preusmerene su na jug.

I premda je feldmaršal Erih fon Manštajn ubedio firera da mu da još malo vremena jer je „nadomak pobede”, i premda mu je Hitler dao nekoliko dana, 17. jula je 1. SS divizija oklopnih grenadira povučena sa Istoka i poslata na italijanski front: po svaku cenu morao se sada braniti meki trbuh Rajha.

No čak i pre toga, 12. jula, počela je bila sovjetska kontraofanziva kod Kurska, Operacija „Kutuzov”. U Italiji, stvari su stajale katastrofalno: već 25. jula pao je Musolini, a kralj za premijera imenovao maršala Pjetra Badolja. I mada Rim još uvek nije bio izašao iz rata a kamoli promenio stranu, u vazduhu se osećalo da će se to desiti.

A desilo se već početkom septembra: Saveznici su se 3. iskrcali na „vrh čizme” i Italija je istog dana kapitulirala, uz zvaničnu objavu pet dana kasnije. Nemci su reagovali munjevito: oslobodili su Musolinija iz zatočeništva, okupirali veći deo zemlje koju su Saveznici potom morali da oslobađaju stopu po stopu, i prebacili petinu trupa sa Istoka na Balkan, da bi popunili italijansku zonu.

U Vučjoj jazbini

Ovo primirje i njegove posledice, premda su se odigrale više od nedelju dana posle smrti Borisa III, ne mogu se posmatrati van toga, jer su Nemci bili svesni neminovnog. A svesni su bili još nečega.

4. avgusta u Sofiji su se sastali kralj Boris III i Georgi Kjoseivanov, bivši ministar-predsednik, u tom trenutku bugarski poslanik u Švajcarskoj. Razgovaralo se o mogućnosti da Bugarska sledi primer Italije i promeni stranu, što se, kao što rekosmo, očekivalo svakog časa.

Sastanak je navodno bio poverljive prirode, ali je „nekako” završio u sofijskoj štampi, koja je spekulisala da će premijera Bogdana Filova zameniti Kjoseivanov. Zato je 9. avgusta nemački poslanik u Sofiji Adolf Bekerle kralju uručio iznenadni poziv za hitan sastanak s Hitlerom. Tema razgovora: „Razmatranje opšte vojne i političke situacije i rasprava o ulozi Bugarske u toku rata”.

Hitlerovim ličnim avionom Boris III je 14. avgusta odleteo u Vučju jazbinu. Do sastanka je došlo istog poslepodneva, i potom ponovo narednog jutra. Kralj se uveče vratio u Sofiju. O čemu su tačno razgovarali, niko ne zna, jer nikakve zvanične beleške nisu vođene.

Pretpostavlja se da je Hitler tražio da dve bugarske divizije zamene Italijane u Grčkoj i Albaniji (još 1940. su povratili Južnu Dobrudžu, a 1941. okupirali grčku Trakiju te veći deo jugoslovenske Makedonije i Južne Srbije, gde su činili strašne zločine nad srpskim življem), dok je Boris III pokušao da izbegne uključenje u borbe na Istočnom frontu, pravdajući to manjkom ljudstva i opreme, kao i potrebom obezbeđenja sopstvenih granica.

Naime, Bugarska je 1941. objavila rat samo Americi i Velikoj Britaniji, ne i Sovjetskom Savezu, sa kojim je sve vreme imala diplomatske odnose, i služila kao svojevrsna veza između zaraćenih strana. Bugari su uspešno odoleli svim nemačkim pritiscima s tim u vezi; bugarsko stanovništvo je bilo rusofilsko i vlada je uviđala opasnost takvog čina.

Po Borisovom povratku u zemlju, narednih je dana sve bilo u redu: kralj je imao više sastanaka, državnih i porodičnih aktivnosti, čak se 19. avgusta ispeo na vrh Musala na planini Rila, gde se nalazi Rilski manastir, najveća bugarska svetinja, oko 117 kilometara južno od prestonice.

Смърт на Борис III

Međutim, 23. avgusta ujutru, na dan kada su Sovjeti dovršili Bitku kod Kurska, dok se sa Rile vraćao u Sofiju, osetio je bolove u grudima. Pregledan je, i vratio se poslu. Popodne je imao napad, a uveče je kolabirao. Doktori su prvobitno dijagnostikovali bolest žuči.

Sutradan ujutru pronađen je onesvešćen u kupatilu, posle obilnog povraćanja. Odmah je iz Istanbula pozvan indijski lekar-specijalista za trovanje, a i Nemci su na bugarski poziv poslali svoje lekare iz Berlina; no izgleda su bugarski su već procenili da se radi o trovanju ricinom, protiv kojega je sada prekasno delovati.

26. avgusta zdravstveno stanje mu se pogoršalo, i počele su da kolaju glasine, zato što je vlada ograničila kretanje u i oko palate, u koju je zaključala lekare, da bi se izbegla politička nestabilnost. Tek kasno uveče javnost je obaveštena da je kralj već tri dana teško bolestan; a sutradan ujutru je usledilo generičko uveravanje naroda da lekari čine sve što je u njihovoj moći.

Posle nekoliko dana mučenja i agonije, kralj Boris III od Bugarske umro je 28. avgusta u 16 sati i 22 minuta. Zvanično, uzrok smrti bila je „blokada leve srčane arterije (tromboza), obostrana upala pluća, otok pluća i mozga”. Ministarski savet istoga je dana objavio:

PROGLAS BUGARSKOM NARODU

Bugari,

Njegovo Veličanstvo car Boris III, naš voljeni car-ujedinitelj, posle kratke i mučne bolesti, danas, 28. avgusta 1943. u 16 sati i 22 minuta, predade Bogu duh u Sofijskom dvorcu, okružen carskom porodicom.

Neizmerni je to gubitak za Bugarsku. Neizmerna je tuga čitavog bugarskog naroda. Neizmerna je i njegova zahvalnost voljenom, nezaboravnom i velikom caru-ujedinitelju.

Svi Bugari imaju svetu dužnost da nepokolebljivo slede Njegov zavet — da budemo jedinstveni i složni i da nesebično radimo za napredak i blagostanje Ujedinjene Bugarske.

Neka večna bude uspomena na Njega.

Sofija, 28. avgusta 1943.

Englezi, Italijani, Nemci ili Rusi?

Teorije zavere od tog dana ne prestaju da kolaju. Ko je ubio bugarskog kralja Borisa III? (Bugari, poput Rusa, tradicionalno nemaju titulu „kralj”, pa se savremena „Carevina Bugarska” kod nas i u svetu prevodi kao „Kraljevina Bugarska”; odstupili smo od toga samo u slučaju ove proklamacije — delovalo nam je autentičnije.)

Da je otrovan, verovali su čak i nemački lekari. Na direktno pitanje s tim u vezi, trojica su Bekerleu kazala, da se radi o „tipičnoj balkanskoj smrti”, dok su ostali u svojim izveštajima i razgovorima bili eksplicitniji. Fon Papen, tada nemački poslanik u Ankari, pominje da ga je Epinger, jedan od lekara, uveravao da se radi o trovanju.

Kraljica je prvo dala dozvolu za obdukciju, pa je povukla. Nemački vojni ataše u Sofiji Karl-August fon Šenebek o tome je u svom dnevniku zapisao: „Izgleda [da se to desilo] zbog pritiska dvorske klike (među njima možda ima nekoga upoznatog sa zaverom za ubistvo?). Stoga, veo misterije zauvek je pao na smrt Borisa III.”

Bekerle je tajnom depešom obavestio Ribentropa, da su nemački lekari tražili da se izvrši barem obdukcija kraljevog mozga, što je naposletku dozvoljeno (mada se ne zna ko je dozvolio; kraljica nije), ali je izvršena tek posle balzamovanja, zbog čega su nemački stručnjaci odbili da učestvuju, jer je postalo besmisleno.

Saveznička štampa odmah je za smrt Borisa III optužila Adolfa Hitlera, koji je Bugarsku hteo da uvede u rat protiv SSSR; i zaista, ponašanje nemačkih lekara ni na koji način ne dokazuje da neki drugi Nemci, oko Hitlera, nisu bili u to upleteni. Ali koliko je to verovatno? Svedoci kažu, da je Hitler iz besa razbio vazu kada je čuo šta se desilo.

Možda se to i nije desilo, ali je Gebels u svom dnevniku zapisao, da je sve zakuvao maršal Badoljo; „Firer je mišljenja da je trovanje delo italijanskog dvora. Sumnjivo je to, što je princeza Mafalda, najveća kučka italijanskog dvora, bila u Sofiji par sedmica pre smrti kralja Borisa. Kao što se zna, ona je sestra bugarske kraljice” (obe su kćeri kralja Vitorija Emanuela III i kraljice Jelene, iz kuće Petrović-Njegoš).

Štaviše, Hitler je vukao poteze u skladu s tim uverenjem. Princezu Mafaldu, koja se vratila u Bugarsku zbog pogreba Borisa III, kapitulacija Italije pri povratku je zatekla u Rumuniji. Istovremeno, njen suprug, princ Filip fon Hesen, uhapšen je u Nemačkoj; princ je bio veza između nemačke i italijanske vlade, i Hitler je bio ljut zato što ga nije upoznao sa tajnim pregovorima.

Po povratku u Rim, princeza Mafalda je namamljena u nemačko poslanstvo, tobože radi telefonskog razgovora s mužem, tamo vezana i avionom prebačena u Berlin. Umrla je u Buhenvaldu 27. avgusta 1944., ali optužbe protiv nje, vezane za smrt Borisa III, Nemci više nikada nisu pominjali.

Posle rata, sumnjičeni su i Sovjeti; Fon Papen je o tome svedočio u Nirnbergu. Borisov naslednik Simeon II — koji je na presto došao kao šestogodišnji dečak i bio zbačen 1946. da bi u periodu 2001—2005. služio kao bugarski premijer — uveren je u rusku odgovornost, kao i njegova četiri godine starija sestra, kneginja Marija Luiza.

Jedan poverljivi dokument iz bugarskog arhiva naročito je interesantan. Napisan je 1943. a njegova lokacija pre 9. septembra 1944. ukazuje na to, da je s njegovim sadržajem bio upoznat policijski vrh. Autor je nepoznat, ali se očito radi o uticajnoj osobi iz državnog vrha koja je od prvog trenutka krize 23. avgusta, pa sve do 6. septembra, vodila čitav niz razgovara sa brojnim licima od interesa.

I to izgleda na svoju ruku. U izveštaju, autor oštro kritikuje premijera Filova zato što nije odmah obrazovao anketnu komisiju koja će dokumentovati kraljeve poslednje dane, i zato, što za misteriju nestalog kraljevog testamenta optužuje neidentifikovano lice koje ga je otvorilo i uništilo kada sebe nije pronašlo među regentima.

Zemni ostaci bugarskog kralja

Takođe izričito tvrdi da je uzrok smrti trovanje, i da „ako je stvarno otrovan, žrtva je Engleza”; ko god bio autor, nalazio se među malobrojnicima koji su pre sahrane videli leš monarha, pošto u izveštaju pominje da je ovaj trećeg dana po smrti poplaveo — što je po njemu dokaz trovanja, jer čak i oni koji umru od srčanog udara poprime bledo-voštanu boju.

Ovo nije jedina misterija vezana za Borisa III. Nakon što je 369.000 ljudi pokojnom kralju odalo počast u sofijskoj Crkvi Svetog Aleksandra Nevskog, posle državnog opela njegovo je telo vozom prebačeno u Rilski manastir gde je pokopano.

Međutim, zahvaljujući Crvenoj armiji vlast u zemlji 1944. preuzimaju komunisti na čelu sa Georgijem Dimitrovim. Avgusta 1946. policija upada u Rilski manastir, iskopava i odnosi kovčeg, koji potom zakopava pored dvorca Vrana u Sofiji. Kraljevska porodica na brzinu podiže malu kapelu, ali dan pošto je 15. septembra proglašena republika, odlaze u izgnanstvo.

Dalja hronologija nije jasna, ali nije ni toliko bitna; komunisti su oko 1949. porušili kapelu a ostatke Borisa III iskopali i odneli na nepoznatu lokaciju. Posle pada Gvozdene zavese, tu je otkrivena staklena posuda u kojoj se nalazilo kraljevo srce, koje je promaklo i onima koji su kopali, i vlastima koje nisu znale da je srce izdvojeno.

Srce Borisa III je 1993. vraćeno u Rilski manastir i zakopano u prvobitni grob, pored kog je postavljen duborez koji su oktobra 1943. izradili seljaci iz Osoja kod Debra, na kojem piše: „Caru oslobodiocu Borisu III, zahvalna Makedonija”. Navodimo to kao kuriozitet; naši će reći da je to bugarska propaganda, Bugari da je to dokaz „bugarskosti” Makedonije. Šta god.

Elem, gde se nalazi telo kralja Borisa III od Bugarske, ne zna se do dana današnjeg. Moguće je, da je na ovaj ili onaj način potpuno uništeno. Ako je to tačno, a imajući u vidu ko je to uradio, optužbe koje Simeon II i kneginja Marija Luiza bacaju na sovjetsko rukovodstvo, možda nisu bez osnova. Možda nisu dežurni-krivci-za-sve-loše-što-se-desi Englezi.

(P. L.)