U "Dari" prikazan samo deo horora: Decu su živu palili, silovali žene - ovo su pravi užasi Jasenovca

- Pili smo vodu dok je nisu zatvorili, a onda smo pili sopstvenu mokraću. I mi smo genocidni, je li - pita se Nevenka

Film "Dara iz Jasenovca"koji je sinoć emitovan, pored što je izazvao reakcije u javnosti, u velikoj meri je probudio "duhove prošlosti" i sećanja na stradanja srpskog i nesrpskog življa od strane ustaša tokom Drugog svetskog rata.

Preporučujemo

Pretpostavlja se da je u periodu od 1941. do 1945. počinjen veliki broj najgnusnijih i najužasnijih zločina nad Srbima, Jevrejima i Romima, a tačan broj muško ubijenih žrtava u koncentracionom logoru na tadašnjoj NDH i dalje nije poznat. Neki smatraju da je oko 83.000 osoba umrlo u Jasenovcu, a neki tvrde da je cifra žrtava mnogo veća, te da se broj mrtvih kreće između 500.000 i 700.000 žrtava.

"Dara iz Jasenovca" priča priču o užasnim zločinima koji su počinjeni nad Srbima, Jevrejima i Romima, a režiser Predrag Antonijević pokušao je objektivom kamere da dočara kako je to tada izgledalo.

Decu u peći

Ovaj logor je prema ocenama istoričara bio još užasniji od ozloglašenog Aušvica, a sećanja preživelih i dalje su tu da nas podsete kroz kakvu su golgotu prolazile te žrtve iz časa u čas, iz dana u dan, iz godine u godinu... Kako su stvari odista izgledale, opisuju reči svedoka Nevenke Stanković, koja je tada bila dovezena u Jasenovac zajedno sa majkom i dva brata.

Kako ističe, majka je starijeg brata maskirala u devojčicu, da ga ne bi ubili.

- Po dolasku u logor odmah su razdvajali majke od dece. Najstrašnije čega se sećam bili su krici kada su živu decu bacali u peć. Otvor na peći nije bio velik, pa su unutra samo deca mogla da stanu. Hvatali su i ubacivali jedno po jedno. Kada su mene uhvatili, bacio me je i promašio otvor peći, pa sam se otkotrljala sa strane -  kaže Nevenka, opisujući užasne zločine počinjene nad decom.

Kako kaže, preživela je pukim slučajem, a dohvatio ju je drugi stražar koji ju je prepoznao kao ćerku nekadašnjeg kolege.

- Ovo malo plavo ću ja da uzmem - rekao je kolega njenog oca.

Pitao ju je za majku i braću, a Nevenka ništa o njima nije znala.

- Bio je čovek i mogu reći da mi je spasio život - objasnila je Nevenka govoreći u emisiji "Život priča".

Prema njenim rečima, taj čuvar je majku, braću u nju tog dana izveo iz Jasenovca, a odatle su vozom transportovani u Dubravu, sabirni centar odakle se ili nije izlazilo, ili se odlazilo na rad u ustaške i domobranske porodice. Ističe da su bili smešteni ili u štalama ili na poljani, te da su jeli pomije dok ih je bilo.

- Pili smo vodu dok je nisu zatvorili, a onda smo pili sopstvenu mokraću. I mi smo genocidni, je li - pita se Nevenka govoreći u emisiji "Život priča".

Silovanje zatvorenica

Kako bi se nekada okupali, probili su žicu od ograde i oni najmanji bi se provukli i otišli do reke koja je bila u blizini. Tamo su čupali travu i korenje da bi jeli. Onima koji od mučenja nisu mogli da ustanu, donosili su vodu u rukama. U šipražju pored reke ustaše su često silovale zatvorenice. Iako njoj nisu naudili na taj način, Nevenka je jednom bila primorana da to gleda.

Zatvorenici bi noću kopali rake u koje bi ujutru bili bačeni oni koji su umrli prethodnog dana.

Nevenka je sa majkom i braćom ipak preživela, pa su iz Dubrave prebačeni u obližnje selo. Majku uzeli na rad, ali decu nije mogla da povede. Ona i braća nisu želeli da se razdvoje. I to su preživeli. Pa su se deca s majkom vratila kući, od koje su ostali samo goli zidovi. objasnila je Nevenka u emisiji "Život priča".

Priča da je do kraja rata ostala je bez još jednog brata koga je pokosio tifus. Onda je porodici stiglo pismo iz Nemačke – otac je živ, u logoru.

Umesto vode, fekalije

Jelena Radojčić, rođena u selu Jabalanac između Stare Gradiške i Jasenovca, takođe je jedna od osoba koja je preživela strahote logora.

I ona je, kao i Nevenka, imala sedam godina kada je počeo rat. U porodici je bilo četvoro dece. Na početku rata, majka je, kao i sve žene iz sela, nasilno pokrštena u katolkinju. Nedugo zatim, oca su odvele ustaše i nikada ga više nisu videli. Majka je sa decom odvedena u logor Stara Gradiška.

Kako kaže, bili su stalno gladni, umesto vode pili su fekalije, a Jelena je skupljala mrvice iz majčinih džepova kako bi bar malo utolila glad. Pamti vrisku dece kada su odvajana od majki, a to je bila jedina stvar koja je mogla da se čuje.

- Sve izvan toga, bio je muk i ćutanje...muk i ćutanje - navodi ona.

U jednom trenutku u logoru se pojavljuju žene, obučene u odeću sestara Crvenog krsta, koje nude majkama da izvedu decu iz logora i spase ih sigurne smrti. To je bio početak velike humanitarne akcije spasavanja uglavnom srpske dece iz logora NDH, koju je organizovala Austrijanka udata za Srbina, s kojim je živela u Zagrebu, Diana Budisavljević.

Prema nekim podacima, u akciji Diane Budisavljević spaseno je oko 12.000 srpske dece. Među njima Jelena i dvojica njene braće, najstariji Živko koji je tada imao 9 godina i najmlađi Ilija, od nepune dve.

"Molio sam da me streljaju, da ne odem na klanje”

Rade Radivojac je jedan od preživele dece logora Jasenovac, koji je imao tu retku sreću da dočeka duboku starost. Sa svojih 90 godina, deda Rade je svedok jezivih strahota koje su se događale na ovim prostorima u Drugom svetskom ratu.

- Nikada nisam verovao da ću dočekati slobodu tamo gde sam bio. Nikada! Samo sam se molio da me odvedu na streljanje, da ne odem na klanje. Dovedu mlade dečake, moje generacije, pa ih uče da kolju. Kod svakog mladića stoji ustaša, vojnik. Mi smo gledali; jedan momak uzeo nož i ne sme da zakolje čoveka. Drhtao je, bacio nož i počeo da plače, a ustaša ga izvede, uzme pištolj i ubije – ističe Radivojac, koji je to video kada je imao 10-ak godina

Kako kaže, poreklom je iz prijedorskog sela Orlovci, a kao brojna deca Kozare završio u logoru Jasenovac.

- Gde je sad spomenik, tamo su većinom vođena deca. Ulaze u šumu i nigde se ne vidi gde izlaze. Šta je tamo? Posle sam video da oni decu ubijaju. Ostao sam u logoru oko godinu dana. Bila je samo koža i kost od mene, mesa nije bilo. Dovozili su nam puna kola ubijenih pasa i bacali nam. Ja sam dobio prednju nogu… I kost sam pojeo. Šta ti je glad - ističe Rade.

"Vadili deci organe"

Kako kaže, priseća se i trenutka kada je čudom izvukao živu glavu.

- Dolazio je jedan lekar i stavljao oznake. Ja sam imao oznaku nula i neka tri slova još, ali nisam znao da pročitam. Kada dođu lekari sa sanitetskim kolima, deca idu posebno i vade se organi. Samo se, posle vidiš, bacaju leševi. Ja sam bio u tom stroju, četvrti po redu, kad kaže jedan ustaša: “Vrati decu, dolazi poglavnik (Ante) Pavelić”. Svašta su radili, ne daj Bože nikome. Ne postoji čovek koji može da veruje u ta zverstva. Najviše su ljudi jaukali kad seku tela, ruke, noge… Kažu sad, čoveku teško. Ništa nije teško, vi imate slobodu, što je najvažnije. Ne može se to ničim platiti, kad ti slobodno ideš, možeš da se krećeš, neće ti niko ništa. Tamo si samo strepio kad će nož. Legneš da spavaš i misliš se kako ćeš da pogineš: takve stvari snivao je pre 7 decenija nevini dečji mozak - govorio je Rade.

Logor za decu sad zovu "prihvatilište"?

Težak pokušaj krivotvorenja istorije, od strane potomaka koji se očigledno stide dela svojih dedova, dešava se u Hrvatskoj. Dokumentarni film "Dječije prihvatilište Sisak", koji je emitovan u susednoj zemlji, pokušao je da zamaskira jedan od najstrašnijih zločina koji se odvio u 20. veku - činjenicu da je u Hrvatskoj, i to u vreme holokausta i opšteg pokolja širom sveta, postojao jedini logor za decu u Evropi.

Potomci onih koji su činili taj gnusan i neopisiv zločin u Sisku pokušavaju da sakriju sramotu time što tvrde da to nije bilo mučilište za mališane (blagosloveno od strane Katoličke crkve), već prihvatilište.

(Telegraf.rs)