Zašto se nekad govorilo „blatnjav k’o Vračarac” i da li blato u BG ima filozofsko-kosmički uzrok

Beograđani su pre sto godina muku mučili s blatom. Govorilo se, „da blata ima zato jer se zida”, konstatovalo se, da je „blata bilo i kad se nije zidalo”, tvrdilo se, da „Beograd u stvari tek ima da se zida”, proricalo se, da je „ovo dosadašnje blato još cveće prema onome, koje tek ima da dođe”

Pojedine ulice u Beogradu imaju tendenciju da se mestimično pretvore u kaljugu kada padne kiša. Razloga za to je više. Ako je ulica raskopana zato što se obnavlja, ili se u njoj nešto gradi (a svuda se nešto gradi, s manjom ili većom dozom legalnosti), prisustvo blata je samorazumljivo, mada ništa manje iritirajuće.

Preporučujemo

Ali blata ponekad ima i u neraskopanim ulicama, onima koje nisu sređene i nivelisane kako treba, ili se nalaze uz park ili neki drugi izvor prašine koju nanosi vetar. U današnjem Beogradu, naravno, nemamo problem s blatom, za razliku od naših predaka; ali ne može se reći ni da je blato potpuno iskorenjeno.

U centralnim delovima grada, teško da ćete na njega naići, primera radi, u Braće Jugovića, na potezu od Francuske do Studentskog trga; ali spustite se do Donjeg Dorćola i to već neće postati potpuno nemoguća misija.

Uostalom, Beograd nisu samo Gornji i Donji Dorćol, Beograd je takođe i Banovo Brdo i Braće Jerković i Karaburma i... Pre 130 godina u ovu rečenicu neko bi stavio Vračar, tada duboku periferiju (i mnogi širi pojam nego sada), koji je možda bio pandan savremenom doživljaju Kaluđerice.

Treba imati u vidu da je Društvo za ulepšavanje Vračara utemeljeno 1884. baš zbog toga, zato što je narod kupovao parcele i bez ikakvog plana i kontrole gradio privatne kuće od lakih materijala, straćare, što je za posledicu imalo ulične kaljuge, pa se govorilo „blatnjav k’o Vračarac”.

Prostor omeđen Beogradskom, Njegoševom, Kursulinom, Krušedolskom i Bulevarom Oslobođenja zvao se tada Simića majur; njega je 1887. kupio Fransis Makenzi (1833—1895), probio pravolinijske ulice, isparcelisao, i prodaju placeva privatnim licima uslovio gradnjom kuća od tvrdih materijala. Tek tada se stvari iz korena menjaju, mada rad Društva postaje utoliko značajniji i obimniji.

(Simića majur, svojevrsno jezgro današnjeg Vračara, postao je kvart koji je narod prozvao Englezovac, zbog Makenzija, inače Škota. Malo posle je postao Savinac, zbog Hrama koji je već tada planiran na placu koji je u tu svrhu srpskom narodu poklonio Makenzi; nekima u crkvi nije bilo pravo da se Hram Svetog Save gradi u kvartu nazvanom po strancu, mada nije bio problem plac primiti na poklon od istog tog stranca).

Prema tome, Beograd je tada muku mučio s blatom, naspram kojega ovo današnje blato, tamo gde ga ima, nije ništa. Ali s obzirom da ulazimo u kišno doba godine, bez obzira na to u kom delu Beograda živite, neizbežno će vas desiti preskakanje blata ili barem neke sumnjive barice; nije nemoguće ni da će blato uspešno iskoristiti vaš trenutak nepažnje i pada koncentracije.

O ovoj bitki koja se vekovima vodi u Beogradu svedoči i ova duhovita, zanimljiva reportaža sa predavanja koje je 19. novembra 1922. organizovalo Društvo za ulepšavanje Beograda (osnovano iz sličnih pobuda kao lokalno vračarsko), a koji je „Politika” objavila dan kasnije, na četvrtoj strani.

(Napomena: Tekst, kao i uvek, prenosimo u integralnoj verziji. Dakle, tačno onako kako je napisan, u skladu sa ondašnjim govorom i ondašnjim pravopisom, ili nedostatkom istog.)

„Društvo za ulepšavanje Beograda održalo je juče, u sali Druge Muške Gimnazije, jedan sastanak na kome se govorilo o ’Beogradskom blatu’ sa ozbiljnošću i pažnjom koje ono odista zaslužuje.

Istine radi, valja reći da su Beograđani svojom posetom dosta dobro pokazali kako oni gledaju na celu tu stvar, i koliko ih zbilja interesuje to pitanje o blatu u kojem se dave, u bukvalnom smislu reči: bilo ih je svega oko stotinu.

Otvarajući sastanak, g. Drag. Aranđelović, profesor Univerziteta, izložio je cilj sastanka i podvukao aktuelnost pitanja. Zatim je dao reč g. Đaji, profesoru Univerziteta, koji je, pre svega pokušao dati jednu opštu definiciju blata. Kao i sve druge definicije, i ova je imala tu manu, što je bila nepotpuna, i, uostalom, slaba kad je reč o beogradskom blatu.

Potom se g. Đaja pitao otkuda toliko blato. Neki kažu, rekao je, da blata ima zato jer se zida. Ali blata je bilo i kad se nije zidalo. Zatim, Beograd u stvari tek ima da se zida. Znači: ovo dosadašnje blato još je cveće prema onome, koje tek ima da dođe.

Neki, dalje, vele da je kriv predsednik opštine (naš glavni grad tada je bio jedna jedinstvena opština, podeljena na kvartove, za koje se može reći da su veličinom i nadležnostima bili negde između današnjih opština i mesnih zajednica; prim. nov). Drugi opet krive čistače. Što se tiče g. Đaje, on je često pomišljao da su krive — metle!

Uzrok blatu, po g. Đaji, nalazi se, u stvari, u jednom čisto filosofsko-kosmičkom shvatanju Beograđana. Oni veruju da su blato i prašina elementarne stvari, onako, recite, kao kiša ili sneg. Oni smatraju da se protiv njih ne može boriti; one se imaju podneti, onako kao što se ima podneti kiša ili sneg.

Kad će nestati blata? Tek onoga dana kada svi, ili barem najveći deo Beograđana bude prožet idejom da blata ne mora biti i da ga može nestati. Na tome, uostalom, i treba najviše raditi da ta ideja prodre duboko u svest Beograđana.

Opština je prema Društvu još od početka zauzela jedan više manje neprijateljski stav. Društvo, međutim, protiv nje nema ništa.

Ono istina nije priredilo predsedniku opštine banket onda kad je on bio odlikovan ordenom Sv. Save. Ali to je bilo samo zbog toga što su se članovi društva nalazili u jednoj vrlo nezgodnoj situaciji: oni odista nisu znali šta bi prijatnoga mogli reći predsedniku u zdravici, koju je, tom prilikom, svakako trebalo napiti.

Od nekih njegovih zasluga oni zbilja nisu znali ni za jednu, koju bi mogli pomenuti, a da pri tome ipak ostanu ozbiljni. Inače, oni nemaju ništa protiv samoga predsednika. Oni se ne bune protiv toga što on ima automobil i vozi se njime.

Na protiv. Oni su za to da predsednik opštine beogradske ima odista sve što mu je potrebno da bi mogao dostojno reprezentovati Beograd. Ali se, i oni i svi Beograđani sa njima bune protiv toga da ih predsednik, vozeći se automobilom, prska onim blatom za koje su platili da bude počišćeno.

Posle g. Đaje uzeo je reč g. dr. Kopša koji je, govoreći o čistačima opštinskim, naglasio da čistači u stvari nisu čistači već glasači. Čišćenje, prema njemu, treba ustupiti jednoj privatnoj grupi, privatnoj inicijativi. Tako isto i tramvaje.

Za sebe kaže da je bio čuvar kutije jedne od ovih grupa ljudi, koji danas upravljaju opštinom i da je molio Beograđane da glasaju za te ljude: a danas, evo, prinuđen je da ustaje protiv tih istih ljudi, protiv njihovog shvatanja rada i protiv njihovih naopakih metoda.

G. Danilo Živaljević, koji je posle toga uzeo reč, rekao je u glavnom: da sve zlo, nečistoća, blato, prašina, sve nesreće potiču otuda što Beograd nema zakona za opštinu beogradsku. Prvi zadatak društva, kako misli g. Živaljević, treba da bude akcija na tome da se što pre dobije zakon o opštini beogradskoj.

A glavna odredba u tome zakonu treba da bude ta da Beograđani ne biraju predsednika, potpredsednika i kmetove (prvobitno u Kneževini i Kraljevini Srbiji oni su bili svojevrsne demokratski izabrane seoske starešine, a potom i demokratski izabrane opštinske sudije; prim. nov), već samo opštinski odbor.

Taj opštinski odbor biraće predsednika, potpredsednika i kmetove. Taj odbor biće jedna vrsta parlamenta iz kojega će izlaziti opštinska uprava kao jedna vrsta parlamentarne vlade. Čim jedna vlada izgubi poverenje parlamenta, ona pada i dolazi nova. Ista stvar mora biti primenjena i na opštinsku upravu.

Kad se prešlo, najzad, na konkretne predloge po celom pitanju, jedan od govornika je rekao: Nikakvi konkretni predlozi ne vrede, pošto danas u opštini nema ljudi, koji će ih izvršiti. Ono što je glavno, to je dovesti ljude, koji će voditi računa o Beogradu, a ne o partiji.

Pa ipak je donesena rezolucija, u kojoj se od opštine traži da čišćenje Beograda izda pod zakup nekoj grupi, nekoj kompaniji. Ne bude li opština htela uzeti u obzir ovaj predlog onda razviti akciju i kod Beograđana i ministra unutrašnjih dela i naterati je prosto da taj predlog izvrši.”

Lako je nama sada da podsmešljivo primimo ovo naivno uverenje g. Živaljevića i da ga odbacimo kao utopijski idealizam. On te 1922. nije mogao znati, da problem ne leži u političkom sistemu koji se može unaprediti jednom prostom izmenom, jer nije baratao našim bogatim istorijskim iskustvom s reformama državne i lokalne samouprave. Mi danas znamo da nije do sistema nego do nas, da su država i sistem samo naši odrazi u ogledalu.

(P. L.)