12 tajni Versajskog dvorca: Srebrni nokširi i topla čokolada u rodnom mestu zoo vrta

Kraljevska palata poslednjih predrevolucionarnih Burbona predstavlja vrhunac francuske civilizacije, njenu najsavršeniju ikonu, koja je vekovima predstavljala nedostižni uzor svim ostalim evropskim monarsima. Ali ne može se u Versaj bez predznanja

Godine 1661. francuski kralj Luj XIV naložio je pejzažnom arhitekti, glavnom dvorskom baštovanu i generalnom nadzorniku kraljevskih zgrada Andreu le Notru da izradi nacrt vrtova nove palate koju je odlučio da „sagradi” u Versaju, na samo dvadesetak kilometara od centra Pariza, za šta je zadužio arhitektu Luja le Voa.

Taj dvorac i njegovi vrtovi danas se s punim pravom nalaze na Uneskovoj listi Svetske kulturne baštine. Radi se svojevrsnom vrhuncu francuske civilizacije i francuske monarhije, njihovoj najznamenitijoj i najsavršenijoj ikoni, koja je vekovima predstavljala nedostižni uzor svim ostalim evropskim monarsima, koju godišnje poseti onoliko turista koliko sve zemlje bivše Jugoslavije zajedno.

Najpoznatija kraljevska palata na svetu ima bogatu istoriju, budući da je bila sedište francuske vlasti u vreme kada je ta zemlja bila evropska sila broj jedan na svakom polju; zato ona i uspeva da ljubitelje istorije vrati u raskošni 17. i 18. vek, kada su u njoj živeli poslednji predrevolucionarni Lujevi.

Međutim, iza njenih zidova, a i oko njih, krije se veliki broj neverovatnih priča, bizarnih i fascinantnih činjenica, koje samo čekaju da budu otkrivene. Ovo su neke od njih.

1. Dvorac je prvobitno bio lovački dom

Ako ste se zapitali zbog čega smo iznad reč „sagradi” stavili pod navodnike, uradili smo to zbog ovoga. Adekvatnije bi bilo reći da je Luj XIV proširio Versaj, mada ni to ne bi bilo u potpunosti verno onome što se desilo, jer bi umanjilo značaj životnog dela Kralja Sunca.

Njegov otac Luj XIII, strasni lovac, kupio je imanje u Versaju i sagradio lovački dom, da bi imao gde da prespava ako kasno završi sa svojom „zabavom”, u kom se slučaju ne bi mogao po noći bezbedno vratiti u Pariz.

Naknadno je tu dokupio zemlju i na istom mestu podigao mali „šato” (na francuskom dvorac, ili zamak u izvornom značenju), što je njegovom sinu i omogućilo da uradi svoj deo posla.

Naravno, Versajski dvorac je na kraju postao potpuno neprepoznatljiv, toliko ga je Veliki Luj proširio, izmenio i ulepšao tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 17. veka. Naposletku je Versaj postao sedište izvršne vlasti i faktička prestonica u kojem su živele hiljade ljudi.

2. Od snažnih mirisa iz vrtova ljudima je bilo zlo

Vrtovi Versaja spadaju u red najvećih i najspektakularnijih na svetu. Sadrže 372 statue, 55 vodenih površina, 600 fontana i preko 30 kilometara cevi. Stotine hiljada biljaka i stabala se kontinuirano sadi već nekoliko vekova.

Ali u 17. veku miris cveća oko Velikog Trijanona (sporednog dvorca za zabavu, u blizini glavnog, koji je sagrađen kao privatno utočište Luja XIV i njegove ljubavnice markize de Montespan) toliko je bio snažan i težak, da je mnogima znalo da pozli pa su bežali odatle.

3. Da bi sagradio Galeriju ogledala, Veliki Luj je Veneciji ukrao zanatlije

Radovi na Galeriji ogledala počeli su 1678. pod palicom arhitekte Žila Arden-Mansara. Kada je napokon završena, momentalno je postala najpoznatiji deo dvorca.

U ovoj dvorani nalazi se 357 ogledala, koji su u ono vreme bili jedna od najskupocenijih stvari koje možete posedovati; a Mletačka republika je izgradila monopol na njihovu proizvodnju.

Međutim, Veliki Luj je uspeo da privuče mletačke majstore i namami ih u Francusku, za potrebe izgradnje ove dvorane.

A ne treba smetnuti s uma legendu koja kaže, da su Mleci, kako bi sačuvali monopol i sprečili majstore da odaju svoje tajne drugima, pažljivo pratili kretanja članova ovog esnafa i pod pretnjom smrću im branili da napuste grad.

4. Nemačko carstvo je proglašeno u Galeriji ogledala

Posle velikog poraza u Bici kod Sedana, na samom početku Francusko-pruskog rata 1870., pruske trupe su stigle u predgrađe Pariza i započele opsadu grada.

Drugo francusko carstvo propalo je, Napoleon III zarobljen na bojištu, a proglašena Treća republika.

Deset dana pre nego što će 28. januara 1871. Pariz pasti u ruke Prusa, proglašeno je ujedinjeno Nemačko carstvo (bez Austrije), pod veštom diplomatskom palicom kancelara Bizmarka, i to baš u Galeriji ogledala, da dolije so na ranu francuskom ponosu.

Uskoro je potpisan mirovni sporazum, ali je pre nemačkog povlačenja u Parizu izbila anarhistička revolucija, tzv. Pariska komuna, koja je posle dva meseca u krvi ugušena.

5. Versajski sporazum je potpisan u Galeriji ogledala

Proglašenje Nemačkog carstva nije bilo poslednji krupni istorijski događaj koji se odigrao u toj dvorani, koju je originalno obasjavalo 20.000 sveća koje su o posebnim prilikama od ove sale stvarale „hodnik svetlosti”.

Naime, Versajski sporazum nakon Prvog svetskog rata potpisan je upravo u njoj — i to simbolično na Vidovdan 28. juna 1919., ravno pet godina nakon Sarajevskog atentata.

Mada je uzročno-posledično, i bez te namere, 20 godina kasnije doveo do Drugog svetskog rata, Versajski sporazum ipak ostaje do dana današnjeg, jedan od dva ili tri ključna momenta koji su oblikovali savremenu Evropu.

6. Kralj je jeo hladna jela jer je kuhinja bila daleko od trpezarije

Arhitekte su napravile jedan ozbiljan previd: udaljenost kuhinje od kraljevske trpezarije bila je isuviše velika.

S obzirom da se sve u Versaju odigravalo po strogo utvrđenom protokolu, i da je ponekad preko 5.000 ljudi obedovalo odjednom, bile su potrebne stotine slugu kako bi sve mogli da usluže.

Naravno, organizacija je bila na visokom nivou, i Veliki Luj je imao prvenstvo, ali je razdaljina između kuhinje i čela stola za kojim je sedeo bila tolika, da su jela, kada bi napokon stigla do njega, često već bila mlaka, a do kraja obeda bi se načisto ohladila.

Njegov praunuk i naslednik Luj XV to je rešio tako što je podigao privatnu kuhinju u blizini svojih odaja, kako bi mogao da jede kao sav normalan svet: dok je vruće.

7. Marija Antoaneta je imala privatno romantično pribežište

Luj XVI, unuk i naslednik Luja XV, bio je poslednji predrevolucionarni Burbon (ujedno i poslednji predrevolucionarni Kapet, jer Burboni su samo mlađi ogranak dinastije Kapet ustoličene 987. godine).

Njegova supruga bila je austrijska princeza Marija Antoaneta, kćer carice Marije Terezije. Kraljica je u okviru versajskog imanja imala svoj vlastiti „šato”, Mali Trijanon, s privatnim pozorištem i baštom u kojoj su za njene potrebe gajili povrće, i držali domaće životinje da bi uvek imala sveže mleko i sir.

Sagrađen je za potrebe madam Pompadur, ljubavnice Luja XV, mada je Marija Antoaneta njen najpoznatiji stanar. Hram ljubavi, kružna kolonada oko statue Kupidona, smešten je iza „šatoa”, a u blizini je i veštačka pećina sakrivena rastinjem, sa dva zasebna ulaza, u kojoj se navodno nalazio krevet.

No ovu glasinu treba uzeti s dozom rezerve; narod je mrzeo svoju kraljicu i pre revolucije, vladalo je opšte uverenje da je nemoralna i raskalašna, pa nije nemoguće da je ovo naknadno izmišljeno da bi potvrdilo već uvreženo mišljenje. Ako su mogli da joj pripišu izjavu koja nikada nije izašla iz njenih usta („ako nemaju hleba, neka jedu kolače”), mogli su da izmisle i ovo.

8. U Versaju je postojalo nekoliko menažerija

Pre revolucije, dok je Versaj bio sedište vlasti i de fakto prestonica Kraljevine Francuske, na imanju se nalazilo nekoliko zverinjaka, tj. menažerija, u kojima su živele životinje i ptice iz svih krajeva sveta.

Prva je bila ona koju je dizajnirao arhitekta Luj le Vo. Ona je bila prvo mesto na svetu u kojem su životinjske vrste bile smeštene u zasebnim i ograđenim odeljcima, koji su se mogli videti sa balkona središnjeg paviljona.

Ovaj model je uskoro osvojio Evropu i vremenom se razvio u savremeni zoološki vrt.

9. Versaj je odigrao važnu ulogu u razvoju nauke

Tokom razdoblja prosvetiteljstva, dva poslednja versajska Luja bili su strastveni ljubitelji nauke i naučnog istraživanja.

Skupljali su razne instrumente koji su korišćeni za naučne eksperimente, od horologije preko astronomije do kartografije, između ostalog.

Menažerije na imanju omogućile su biolozima seciranje brojnih životinja, što je presudno doprinelo razvoju veterinarstva, dok su blagodareći ogromnim vrtovima i baštama, naučnici pod pokroviteljstvom kralja radili na proširivanju ljudskih znanja o botanici i poljoprivredi, te njihovom razvoju.

10. Kraljevska kapija uništena je tokom revolucije

Parižani su mrzeli Versaj iz dva razloga. Prvo, Versaj im je (faktički) oteo prestonički status; drugo, oni su bili siromašni, a dvorac u Versaju je bio simbol i pojam luksuza, glamura i opulencije. Njima nedostižnog bogatstva.

Stoga ne čudi što je teško (teško!) stradao tokom Francuske revolucije; ne čudi, ali ne treba ni da se pravda, već samo da se razume.

Republikanska vlada je tokom 1793—1794. rasturila glavnu kapiju obloženu zlatom, rastopila je i prodala materijal, zajedno s celokupnim inventarom, koji su mnogo kasnije Francuzi otkupljivali po paprenim cenama, kako bi dvorac vratili u predrevolucionarno stanje.

Taj proces obnove i vraćanja kulturnog blaga još uvek traje; nova kapija, verna replika stare, obložena sa 100.000 zlatnih listova, postavljena je 2008. godine.

11. Topla čokolada bila je kraljevsko piće

Topla čokolada bila je omiljeno piće Luja XV, i kao takva, postala je svačije omiljeno piće.

Kakao je tada smatran posebnim, egzotičnim delikatesom o čijim se afrodizijskim svojstvima puno pričalo, pa kralj nije propuštao priliku da svoje brojne ljubavnice nutka njime.

Čak, išao je toliko daleko u svojoj opčinjenosti da je sam sebi spremao toplu čokoladu. Da kralj lično vrši jedan tako svakodnevni posao kao što je spravljanje napitka samom sebi, bilo je nečuveno, i možemo samo da zamislimo koliko se po versajskim kuloarima o tome šaputalo.

Marija Antoaneta je takođe volela toplu čokoladu; kada se udala za Luja XVI, sa sobom je iz Austrije povela i svog spravljača čokolade, koji je nosio zvanje „Spravljač čokolade pri Kraljici”.

12. Nokširi su bili od srebra

Članovi kraljevske porodice imali su retku privilegiju da za odlazak u toalet koriste kredenac s rupom na koju bi seli poradi nužde, a u kojem se ispod nalazio nokšir.

Ostali žitelji Versaja nisu bili te sreće; svi su imali nokšire, naravno, ali su oni bili smešteni po uglovima spavaćih soba i salona, na balkonima i po vrtovima.

Prema tome, toaleti nisu postojali u Versaju, i pošto su svi nuždili svuda bez skrivanja od drugih ljudi, a nisu se ni redovno kupali (zbog čega su se polivali parfemima), često je znalo gadno da zamiriše, posebno tokom vrelih letnjih meseci...

... ali su zato barem nokširi bili načinjeni od srebra!

(P. L.)