Biti greškom živ sahranjen: Da li je to najveći ljudski strah?

Sama pomisao na to može izbezumiti čak i mentalno najzdravijeg čoveka, a šta radi nestabilnima možemo samo da zamislimo. No u današnje vreme, s napredovanjem savremene medicine, strah od ovoga nije ni približno raširen koliko je bio do pre stotinak godina

Biti greškom smatran mrtvim pa živ sahranjen, probuditi se u kovčegu dva metra ispod zemlje, vikati, da te niko ne čuje, grebati nepokretni poklopac koji se u mrklom mraku nadnosi nad tobom, znati da je sve uzaludno i da si u u grobu u kojem ćeš izdahnuti — to je, nesumnjivo, jedan od najvećih i najrasprostranjenijih ljudskih strahova.

Ima i svoje naučno ime: tafofobija, od grčkih reči „taphos” (grč. τάφος), što znači „grob, grobnica”, te „fobos” (grč. φόβος), što znači „strah”. U slobodnom prevodu na srpski moglo bi se reći: „grobostrašje”. Radi se o psihopatološkom, dakle, abnormalnom strahu, malo verovatnom da se ikada desi, ali sama pomisao da šansa postoji, za neke je više nego dovoljna.

Preporučujemo

Štaviše, tafofobija pre modernog doba nije bila u potpunosti iracionalna, i kroz istoriju, pre razvoja savremene medicine, prevremeni pokop se dešavao relativno često; nije isključeno da to leži u osnovi (srpskog i balkanskog) mita o vampirima.

Kraljevsko humano društvo osnovano je 1774. u Engleskoj kao „Društvo za vraćanje ličnosti navodno utopljenih”, koje je imalo za cilj da upravo, koristeći tada nove metode veštačkog disanja, vrati u život one koje može i spreči da se neki među njima eventualno sami povrate — prekasno.

1905. engleski privrednik i društveni reformator Vilijam Teb, koji je možda u skladu sa svojim antivakserstvom bio opterećen i ovim iracionalnim strahom, istraživao je i zabeležio 219 slučajeva zamalo sahranjenih i 149 stvarno sahranjenih, te 10 primera živog seciranja i dva buđenja tokom balsamovanja.

Ako je to tako bilo u onim slučajevima kada se to moglo utvrditi zbog naknadne ekshumacije, koliki li je bio tek stvaran broj! To se, barem, sigurno zapitao svako ko je u novinama prestravljen pročitao navedene brojke.

Desetak godina pre ovih Tebovih tvrdnji, neki direktor pogrebnog zavoda u Americi je tvrdio, da čak dva odsto ekshumiranih pokazuju da su bili žrtve „suspendovane animacije”, dok drugi ukazuju na to, da su normalni znaci dekompozicije, poput rasta noktiju, kose ili brade, bili zamenjeni znacima života.

Ali urbane i narodne legende se ne mogu sprečiti, one su nezaustavljiva sila koja se širi poput nekog virusa (...) A te legende naširoko govore o ljudima koji su mnogo docnije otkrivani u svojim grobovima sa podignutim rukama i dlanovima okrenutim nagore, ili krvavih noktiju, ili zgrčenog lica, itd.

Kineski arheolozi su navodno otkrili dobro očuvani leš žene sahranjene u doba dinastije Ćing, užasnog izraza lica, otvorenih usta, savijenih udova, izgrebanog kovčega. Ispostavilo se, da se žena usled komplikacija na porođaju onesvestila; ostatak priče znate i sami. Probudila se u vlastitom grobu.

Naravno, kod većine koja se plaši ovoga, u pitanju je samo blaga neprijatnost pri pomisli na to, a ne nešto čime su opterećeni; od tafofobije pate samo opterećeni. U razvijenijem delu sveta u kome postoji razumna doza obrazovanosti i vere u nauku, tafofobija je retka; van Evrope i Severne Amerike prilično je česta.

Tako je obrazovanost šire populacije poput vakcinisanja: ako si samo ti vakcinisan, nisi do kraja bezbedan, ali ako su svi vakcinisani, možeš se smatrati skoro potpuno sigurnim od zarazne bolesti.

Ako je društvo široko obrazovano, ono je mentalno vakcinisano protiv gluposti, sujeverja, praznoverja, naivne zaljubljenosti u slatkorečive lidere... i protiv iracionalnih strahova. Ali ako si ti jedan od retkih obrazovanih, lakše ćeš pokleknuti. Tako smo u prošlosti imali neke velike i obrazovane ljude, koji su patili od tafofobije.

Poljski kompozitor i pijanista Frederik Šopen (1810—1849) zahtevao je da mu izvade srce nakon što umre, kako bi bio siguran; Džordž Vašington (1732—1799) je tražio da se s njegovom sahranom sačeka barem tri dana; Hans Kristijan Andersen (1805—1875) i Alfred Nobel (1833—1896) zahtevali su da im posle smrti prvo iseku glavne arterije.

Edgar Alan Po (1809—1849) nije bio tafofob, ali jeste, imajući u vidu raširenost tog straha u njegovo vreme, pisao na tu temu i „jahao” na interesovanju javnosti željne strave i užasa. Njegova horor-pripovetka „Prevremeni pokop”, napisana je u prvom licu, a toj tematici se vraćao i u nekoliko drugih pripovetki.

(P. L.)