„Hrvatski narod pun ljubavi i odanosti dočekao kneza Pavla”: Smešna i groteskna predratna propaganda
Da li je 1940. prilikom posete kneza Pavla i kneginje Olge Zagrebu, u glavnom gradu Hrvatske zaista goreo isti onaj čisti plamen jugoslovenstva kao i u Šumadiji? Ako jeste, može li se to napisati na manje napadan i manje sladunjav način?
Veliki talas optimizma i entuzijazma — koji je posle ujedinjenja jugoslovenskih naroda 1918. zapljusnuo čitav naš prostor, posebno velike centre poput Beograda, Zagreba, Splita, Ljubljane i Sarajeva, a naročito pogodio intelektualnu elitu koja je odmah shvatila veličinu ideje, mada nije zaobišao ni običan svet koji po pravilu oduševljeno prihvata sve novo — ubrzo se povukao.
Iza talasa je ostalo razočaranje. Režim je, s jedne strane, bio isuviše trom, spor i konzervativan za ostvarenje čak i najprostijih zamisli koje su se javljale među inteligencijom.
S druge strane, unutrašnje suprotnosti su bile nepremostive za ondašnju društveno-političku paradigmu, Karađorđevići nisu mogli promeniti imidž srpske dinastije i postati vezivno tkivo, a pošto je postojanje pojedinačnih naroda dugo negirano, nije se moglo ni adekvatno hvatati ukoštac s njihovim kontradiktornim težnjama. Konačno, niko jugoslovenske narode nije ni pitao da li uopšte žele Jugoslaviju.
Politika integralnog jugoslovenstva — kojoj je cilj bilo stvaranje jednog naroda od tri različita (barem zvanično tri), i držanje tih već formiranih naroda za puka plemena jedne šire zajednice — doživela je slom već dvadesetih, ali je tek pet godina posle Marseljskog atentata to zvanično priznato uspostavljanjem Banovine Hrvatske.
Jednostavno, svi propagandni i drugi napori da se stvori osećaj zajedništva propali su: dok su Srbi Hrvate smatrali nezahvalnicima koji ne cene srpsku žrtvu podnesenu na oltaru hrvatske slobode, dotle je deo Hrvata negirao da su ranije uopšte bili porobljeni a većina Hrvatsku doživljavala kao velikosrpsku koloniju, u šta je uvučena protivno volji i suprotno interesu hrvatskog naroda, i bez odluke sabora.
Groteska
To su bili u toj meri suprotstavljeni pogledi na dalju i bližu prošlost te sadašnjost (kao i sada), da je bila potrebna neka ozbiljna supranacionalna ideologija da ih nadahne, pomiri i ujedini u jednoobraznom pogledu na budućnost, što je delimično uspelo tek partizanima komunizmom tokom rata i posle njega, ali što kraljevski režim, kojem je status kvo po prirodi stvari bio svetinja, nije mogao da učini.
No čak ni posle sloma integralnog jugoslovenstva, ni režim ni štampa nisu odustali od propagande koja je imala za cilj da premosti jaz između onoga što jeste i onoga što bi oni hteli da bude. Nisu ni prvi ni poslednji takav režim, posebno ne na ovim prostorima na kojima se ljudi uvek radije okreću sanjarenju i grandioznom planiranju nego konkretnom delovanju, posebno ne na polju sitnica koje život znače.
Čitanje te međuratne propagande danas ostavlja bljutav ukus u ustima. Groteskna je i smešna, čak i iz te vremenske perspektive a kamoli iz naše, odiše patetikom, sladunjava je, melodramatična, predstavlja svojevrsno nasilje prema stvarnosti i dobrom ukusu, i vulgarno naglašava ono što će se kasnije nazivati bratstvom i jedinstvom, samo s dosta slabijim uporištem u realnosti.
Autori opširne reportaže o poseti namesničkog para glavnom gradu Banovine Hrvatske, uspostavljene krajem avgusta 1939., koju je beogradski dnevnik „Vreme” doneo na svojoj naslovnici 15. januara 1940., bili su gg. Miloš Brašić i Đorđe Isaković. Naslov: „Manifestacije ljubavi i odanosti hrvatskog naroda Njihovim Kraljevskim Visočanstvima Knezu Namesniku Pavlu i Kneginji Olgi u Zagrebu”.
Tik pored fotografije na kojoj „narod oduševljeno pozdravlja” kneza Pavla i kneginju Olgu na Jelačićevom trgu, stoji tekst koji počinje ovako:
(Napomena: Tekst, kao i uvek, prenosimo u integralnoj verziji. Dakle, tačno onako kako je napisan, u skladu sa ondašnjim govorom i ondašnjim pravopisom, ili nedostatkom istog.)
„Zagreb, iskićen i svečan pod snežnim pokrivačem, u ime svih Hrvata, rekao da je danas svoju reč, iskrenu i snažnu.
U ovim istoriskim trenucima, koji će svojom čistotom zračiti generacijama i pokolenjima, hrvatski narod dočekao je Nj. Kr. Vis. Kneza Namesnika i Nj. Kr. Vis. Kneginju Olgu sa neizmernom srdačnošću i toplinom, manifestujući još jednom na veličanstven način svoju nepokolebljivu odanost Njegovom Veličanstvu Kralju, narodnoj dinastiji i Jugoslaviji.
Hrvatski narod i hrvatska metropola, na čelu sa svojim pretstavnikom g. dr. Vlatkom Mačekom, podneli su danas Nj. Kr. Vis. Knezu Namesniku najlepši dar: svoju plemenitu ljubav iz srca i svoju bezgraničnu odanost.
Zagreb je danas svečano i dostojanstveno izgovorio reči svoga zaveta Kraljevskom Domu i zajedničkoj državi, reči koje će da odjeknu širom cele naše zemlje, reči koje svedoče da su Jugosloveni, u izgradnji i odbrani svoje rodne grude, nerazdvojno okupljeni i združeni pod skiptrom i pobedonosnim Belim Orlom Karađorđevića.”
Delirium zagrabiensis
Nema smisla prenositi čitav tekst, on se nastavlja na petoj i šestoj strani, ali ovaj njegov početak daje ton i jasnu sliku o celini. „U Vinkovcima”, kaže se, primera radi, u delu posvećenom putovanju delegacije, „na staničnom peronu preko hiljadu ljudi neprekidno je klicalo: ’Živeo Knez Namesnik! Živeo sporazum’”, misleći na Sporazum Cvetković-Maček kojim je Banovina Hrvatska obrazovana.
„Izjava odanosti i ljubavi hrvatskih seljaka u Novskoj, izrečena sa uzbuđenjem”, glasi jedan međunaslov u tekstu; „Uzbudljivi i radosni pozdravi na stanici” (u Zagrebu), kaže drugi.
„Zagrepčani, radosni, zadovoljni i srećni, od ranog jutra bili su već na nogama”, piše na jednom mestu; poslednje reči kneževog govora (priloženog ispod) masa je „dočekala sa delirijumom oduševljenja i gromoglasnim poklicima”, piše na drugom, pa je „Mačeku trebalo dosta vremena da stiša ovacije”.
„Vaša Kraljevska Visosti”, rekao je nadbiskup Stepinac knezu tokom te posete, „radujem se da Vašoj Kraljevskoj Visosti mogu pružiti svojim pozdravom danas dokaza o onom pijetetu kojim crkva katolička poštuje vlast i njezine nosioce” (reči koje možda i uslovno bacaju izvesno svetlo na neka kasnija zbivanja i ponašanje Stepinca tokom rata).
„Uvek smo želeli da ostanemo u okviru Jugoslavije”, izjavio je Maček rumunskom dopisniku, „i u tom cilju učinili smo napore da bi se Hrvatima priznala ravnopravnost sa Srbima. Poznate su faze kroz koje je prošla naša država dok na sreću u avgustu nije došlo do srpsko-hrvatskog sporazuma, koji iako nije potpun, ipak daje mogućnosti da se Hrvatskoj prizna specijalan položaj.”
Vratimo se na prvu stranu, na kojoj se pod naslovom „Istoriske reči Njegovog Kraljevskog Visočanstva Kneza Namesnika Pavla” uokviren nalazio knežev govor održan sa balkona Banskih dvora na Markovom trgu, koji je bio odgovor „na pozdrave naroda”, a koji prenosimo u celini:
„Radujem se što Mi se ukazala prilika da u glavnom gradu Zagrebu uputim Svoje srdačne pozdrave Vama, draga braćo Hrvati i, preko Vas, celoj Banovini Hrvatskoj.
Moja radost je utoliko veća, što ova Moja poseta pada u srećne dane, kad udruženi Hrvati, Srbi i Slovenci, u punom međusobnom poverenju i uzajamnoj ljubavi, izgrađuju tako predano svoju lepšu budućnost.
Svi problemi rešeni
Zajedničkom saradnjom u prošlosti, neprekidnom borbom kroz vekove i ogromnim žrtvama Srba, Hrvata i Slovenaca, obeležena je i stvorena naša jugoslovenska domovina. Ta borba u prošlosti dala je junačke borce i velike mučenike, koji su svojim životima ispisali najlepše strane naše istorije.
Sva ta pregnuća i visoka nacionalna svest našeg naroda, koja se uvek u ozbiljnim časovima umela da pokaže, ispunjuju nas verom i pouzdanjem da smelo gledamo na svoju budućnost.
Pitanja, koja su delila naš narod, sada su uspešno rešena.
Dalje izgrađivanje naše zemlje ne pretstavlja naročite teškoće.
Složni unutra, mi smo sami dovoljno jaki da svako zlo sa sebe otklonimo.
Sloga unutra i mir na granicama, to je bila Moja vazdašnja briga. Radujem se što sa ovoga mesta mogu zahvaliti na tako srdačnom i velelepnom prijemu.
Radujem se, takođe, što u tako velikom broju vidim izrazite pretstavnike hrvatskog naroda, naroda kršnih seljaka i hrabrih vojnika, službenika Bogu i svome Otečestvu.
Današnji dan i ovaj doček neka budu dokaz da smo pošli dobrim putem.
Vaši uvaženi pretstavnici, koji su ovde okupljeni, mogu biti uvereni, da ću Ja i dalje ulagati Svoju volju i Svoju snagu da delo sporazuma, koje su oni istrajnim radom i rodoljubivim nastojanjem do ostvarenja doveli, urodi onim plodom, koji svi mi od njega očekujemo, za opštu sreću i napredak, kako Banovine Hrvatske, tako i celog našeg sada i duhovno ujedinjenog naroda.
Kneginja i Ja toplo zahvaljujemo g. Baburiću (bivšem narodnom poslaniku i seljaku iz Banskih Selnica, koji je „drhtavim i uzbuđenim glasom” pozdravio kneza i kneginju; prim. nov.) na lepim rečima, koje Nam je uputio.
Živeli!”
Teško je reći da li knez Pavle u ovom govoru pričao ono što je mislio da je istina, ili ono što je želeo da bude istina, ili ono što je znao da nije istina ali je govorio kao političar; ili je, može biti, ovo delimično bila istina.
Ne sme se suditi o celom hrvatskom narodu na osnovu zločina ekstremnih nacionalista koji su počeli samo godinu dana kasnije; takvi primerci su uvek manjina u svakom narodu, a ustaše su bile grupa koja se ne bi održala na vlasti bez podrške dve okupacione sile (stvarne nemačke, i barem nominalne italijanske).
Ni doček koji je Zagreb priredio nemačkom okupatoru ne mora nužno oslikavati stvarno stanje stvari i opšte raspoloženje; to što je neko u proleće ’41. bio na ulici ne znači da je podržavao nacističke zločine za koje se mahom još nije ni znalo, a posebno ne budući genocid nad Srbima, niti da se radovao okupaciji.
Mogao je, naime, biti tu da bi, pokazujući radost zbog dolaska Vermahta pokazao vernost novom režimu, i tako spasao živu glavu od psihopata i potkazivača koji su živeli među njima; mogao je, takođe, prisustvovati defileu Vermahta iz radoznalosti, ili iz iznenadnog naleta nacionalnog oduševljenja (koje brzo splasne) zbog tobožnje obnove nezavisnosti o kojoj se sanjalo hiljadu godina.
Bez generalizacija
Isto se može reći i za narod koji je na ulicama Zagreba dočekao kneza Pavla i kneginju Olgu; fotografije, međutim, ne svedoče o preteranom oduševljenju okupljenih, iako ih ima mnogo manje i slabijeg su kvaliteta od fotografija i snimaka nastalih aprila 1941., kada se na ulicama nalazilo mnoštvo ustaških srbofobnih simpatizera.
Međutim, ova dva događaja različitih su priroda pa se ne mogu ni porediti: karađorđevićevski režim među većinom Hrvata koji su ga prihvatali, nije izazivao nikakvo naročito oduševljenje (do tada već nije ni među Srbima, budimo iskreni), dok je među onima koji ga nisu prihvatali, slom tog režima svakako bio povod za veliko slavlje, što opet ne znači automatski da su docnije okrvavili ruke ili podržali genocid.
No nikako se ne bi smele ni ignorisati separatističke težnje mnoštva Hrvata (ne postoji istraživanje javnog mnenja iz tog doba, ali pretpostavka je da su bili barem relativna većina); uostalom, do stvaranja Banovine Hrvatske je i došlo da bi se te težnje zadovoljile bez raspada zemlje, bez njih ne bi ni bilo Banovine Hrvatske, koju dalje knez smatra, ili se tome nada, konačnim rešenjem tzv. hrvatskog pitanja.
„Pitanja”, kaže knez u ovom govoru, „koja su delila naš narod, sada su uspešno rešena”, i dodaje da „dalje izgrađivanje naše zemlje ne pretstavlja naročite teškoće”. Iz sadašnje perspektive, čak i ako uzmemo za gotovo da Maček govori istinu i da većina Hrvata hoće da ostane u sastavu te i takve Jugoslavije, ove reči su mnogostruko naivne (pod uslovom da je knez verovao u njih).
Da ne idemo predaleko i preduboko; recimo tek toliko, da je političarima i inteligenciji moralo biti jasno da je stvaranje Banovine Hrvatske samo stvorilo nove probleme, rešive jedino sistematskom federalizacijom, stvaranjem banovina Srbije i Slovenačke, o čemu smo nedavno pisali, što bi stvorilo nove probleme, poput neophodnosti revizije unutrašnjih granica, i tome slično.
A to čak nije bio ni jedini problem sa kojim se Kraljevina Jugoslavija suočavala; mada ne sumnjamo da je knez Pavle generalno imao najbolje namere, reći da „dalje izgrađivanje naše zemlje ne pretstavlja naročite teškoće”, sem ako ne priča isključivo o strukturalnoj izgradnji države, ili ako smisleno ne umanjuje značaj ostalih problema zbog momentalnih političkih potreba, može samo neko ko nema dodir sa stvarnim životom običnog obespravljenog čoveka.
„Sloga biće poraz vragu...”
„Složni unutra, mi smo sami dovoljno jaki da svako zlo sa sebe otklonimo”, kaže knez Pavle, ali se tokom zla koje se godinu dana kasnije obrušilo na nas, pokazalo, da društvene snage koje su stajale iza monarhijskog režima nisu u stanju da obezbede unutrašnju slogu koja je preduslov za trijumf nad zlom.
Ove reči kneza Pavla ispostavile su se kao tačne, ali njihovu tačnost nije dokazao njegov režim već u tom trenutku ilegalna i zabranjena Komunistička partija, koja se pokazala kao jedina kadra da ispuni zavet pokojnog viteškog kralja Aleksandra, i da, uvođenjem jednoobraznog pogleda na budućnost, spasi Jugoslaviju.
Ili bolje reći, da Jugoslaviji produži život; čim se pokazalo da je svetla budućnost ili predaleko ili da je nedostižna, došlo je do regresije i jugoslovenski narodi su se vratili svojim starim nesuglasicama oko prošlosti i sadašnjosti.
Doduše, možda smo nepravedni.
Možda je te večeri zaista „srce celog hrvatskog naroda kucalo kroz snežno ledeno januarsko veče veselo, uzburkano i zanosno”, dok se „kao orkan nad Zagrebom prolomio odjek osećanja hiljade i hiljade ljudi, koji su došli da posvedoče pred celim svetom, da u pogledu vernosti i ljubavi prema jugoslovenskom Kralju i jugoslovenskoj državi nema danas razlike između Zagreba i Beograda, između Ljubljane i Sarajeva, Skoplja i Cetinja”.
Možda se toga dana zaista „pokazalo da Zagreb oseća isto što i Šumadija, da u središtu Hrvatske gori onaj isti čisti plamen oduševljenja kakav je goreo u grudima naših boraca, koji su ovu zemlju svojim viteštvom, krvlju i žrtvama stvorili.”
Sumnjamo da je tako, ali nije nemoguće. U stvari, sumnjamo da je u to vreme tako bilo i samoj Šumadiji, ali to je već druga tema. No bila ovo istina ili ne, ovakav vid sladunjave propagande ostaje groteskan i bljutav, i može se dopadati samo onima koji misle da poezija mora da se rimuje.
(P. L.)