Balkan iz potpune drugačije perspektive: Šta ako naše poluostrvo uopšte ne postoji?

Doživljaj Balkana kao poluostrva nastao je u 19. veku, pre toga ovaj prostor nije tretiran kao izdvojen od ostatka kontinenta. To je zato što Balkan uopšte ne odgovara tehničkoj definiciji poluostrva

Da živimo na Balkanskom poluostrvu svi saznamo već u predškolskom ili u prvom razredu, neki i ranije, zavisno od roditeljske posvećenosti obrazovanju i uzdizanju svoje dece; nisu svi roditelji skloni razvijanju urođene dečje znatiželje i radoznalosti, po nekima to i nije njihov posao, a nemali broj svesno i namerno guši dečju zapitanost nad svetom od koje počinje cvetanje duše i njeno širenje.

Preporučujemo

No to što se saznanje da živimo na poluostrvu, nekako odvojeni od kopnene mase ostatka kontinenta, od najranije mladosti usađuje u našu svest, možda ima svoje psihološke posledice, osećaj kolektivne izdvojenosti, pa čak, zbog političkih i ekonomskih prilika, i inferiornosti, koja se pravda geografijom koja je uticala na istorijske okolnosti.

Naučno istraživanje na tu temu moglo bi biti zanimljivo: ima li višegeneracijski doživljaj Balkana kao poluostrva podsvesni uticaj na ovdašnji živalj, na društveno-političke tokove, kolektivnu psihu, ne samo u smislu lenog pravdanja svega onoga lošeg što nas mrzi da ispravljamo, nego i izvesne mentalne barijere između nas i onih sa kojima se neposredno dodirujemo, kao da smo dva nespojiva sveta.

Balkan kao zaseban evropski region svakako postoji, kao što postoje Srednja Evropa, Skandinavija, koja obuhvata Skandinavsko poluostrvo i Dansku, baltički region, Pirinejsko poluostrvo, i tako dalje. Balkanska kultura ima svoju nespornu osobenost, ali dok regioni poput Srednje Evrope nemaju jasno određene granice (mada imaju sebi svojstvenu kulturu), poluostrva ih imaju.

Sem Balkanskog. Gde on počinje, ili bolje reći, gde se završava, niko ne može pouzdano reći. Tehnički, poluostrvo je kopno većinski okruženo vodom, obično morem ili okeanom, sa dve od tri ili tri od četiri strane; granice poluostrva prema vodenoj masi moraju biti duže od granice prema kopnu s kojim je spojeno. Preciznije, svaka vodena kateta mora biti duža od jedine kopnene.

To nije slučaj sa Balkanom. Zapadna morska kateta od Trsta do rta Matapan duga je oko 1280 km, istočna morska kateta od Matapana do Odese oko 1300 km, a kopnena od Odese do Trsta (koja ne prati proizvoljnu rečnu granicu) 1350 km. Pošto su obe morske katete kraće od kopnene, neki geografi smatraju da ovo nije poluostrvo.

Zapadna, južna i istočna granica Balkanskog poluostrva uglavnom nisu sporne, sporna je severna. Da li je granica na Soči, Savi i Dunavu, ili na Kupi, kako tvrde italijanski geografi koji tako isključuju Trst i Istru kao deo Balkana, čime dovode u pitanje i zapadne granice? Zašto bi reke uopšte bile geografske granice nekog poluostrva?

Uzimanje Save i Dunava kao osnovnih graničnika je proizvoljno, pa se veliki broj stručnjaka od 19. veka naovamo ustručava da iznese konačni sud; autorima školskih udžbenika je lako, njihov zadatak je da kompromisni konsenzus što je moguće više pojednostave za potrebe dece i osnovnog obrazovanja, ali naučnici nemaju tu privilegiju, pa problem često ignorišu.

Britanski istoričar Aleksander Drejs-Frensis sa Univerziteta u Liverpulu kaže, da ni u antici ni u srednjem veku naša regija nije bila ni poznata ni doživljavana kao poluostrvo, da vizantijski i južnoslovenski izvori ne pominju odvojenost ovog prostora od susednog. Nema pomena „Balkana” kao zasebnog geografskog entiteta, a sami Vizantinci zapadne delove svoje carevine često prosto nazivaju „Evropom”.

Štaviše, Drejs-Frensis napominje, da je razdaljina između Kila i Trsta manja nego od Trsta do Konstance ili Odese, pa opet niko ne govori o Evropi zapadno od te linije kao o poluostrvu; iako kontinent Evropa tehnički gledano stvarno jeste puko poluostrvo Evroazije — u najboljem slučaju.

Ako pričamo o Balkanu kao prostoru, i poluostrvu kao geografskoj činjenici, pre će samo jug Balkana biti poluostrvo nego Balkan kao celina, mada je i tu teško povući jasnu liniju; ona bi mogla ići od oblasti južno od planine Balkan (Stara planina), ispod linije Burgas—Skadar, ili, ispod linije Solun—Valona.

(Za to što je „Balkan” naziv poluostrva, odgovoran je nemački geograf August Cojne, koji je pogrešno pretpostavio da je Stara planina zapravo glavni planinski venac koji dominira celim „poluostrvom”, što naravno nije slučaj; pre svega zahvaljujući njemu i imamo danas koncept Balkanskog poluostrva.)

„Mentalne mape” različite su od fizičkih, i ako sagledamo kartu iz drugačije perspektive, ako zanemarimo u svest usađenu ideju „poluostrva”, ako Balkan bez predubeđenja pogledamo iz satelitskog ugla, da li ćemo i dalje videti izdvojeno podučje ili pak jedno neprekinuto kopno, na koje se oslanjaju Centralna i Istočna Evropa, koje se na Centralnu i Istočnu Evropu nadovezuje?

Ako je Balkan poluostrvo, nisu li onda Dve Amerike u stvari jedno „megaostrvo”, sastavljeno od dva dela i spojeno zemljouzom? Nije li Afrika „megaostrvo” spojeno zemljouzom s jednim drugim „megaostrvom”, Evroazijom? Ili su Evroazija i Afrika jedno „megaostrvo” iz dva dela, koja su spojena istim putem? Pitanja su možda naivna, ali legitimna, jer koncepti ostrva, poluostrva, kontinenata, ljudski su konstrukti.

Čini se da je „poluostrvost” Balkana moderna interpretacija i neposredna posledica otomanske vladavine, tj. sloma političkog koncepta „Evropske Turske”, koji je zbog promene granica u 19. i početkom 20. veka morao biti zamenjen novim pojmom, s tim što pojam Balkana nije koekstenzivan s pojmom Evropske Turske, širi je, obuhvata i krajeve koji nikada nisu bili pod Turcima.

Stoga se može reći da je Balkansko poluostrvo kao geografska činjenica uslovljeno kulturnim, istorijskim i političkim činjenicama, da ga ne bi bilo bez viševekovne turkokratije, bez koje ne bi bio tretiran kao separatni prostor. Nešto se slično može reći i za samu Evropu kao celinu, ni ona nije samoočigledna činjenica.

Koliko su granice Balkana kao regiona uslovljene političkim konceptima i socijalnim konstrukcijama najbolje je još u zimu 1999. u tekstu „Bauk Balkana” opisao Slavoj Žižek, nadovezujući se na slovenačke tvrdnje da su oni poslednji srednjoevropski bedem naspram balkanskog ludila.

„Ovaj alibi suočava nas sa prvim od mnogih paradoksa koji se tiču Balkana: njegove geografske granice nikada nisu bile precizno određene. Kao da niko nikada neće moći da dobije odgovor na pitanje, ’Gde počinje?’

Za Srbe, on počinje negde dole na Kosovu ili u Bosni, i oni brane hrišćansku civilizaciju od ovih evropskih Drugih. Za Hrvate, on počinje pravoslavnom, despotskom, vizantskom Srbijom, od koje Hrvatska brani vrednosti demokratske zapadne civilizacije.

Za Slovence, on počinje Hrvatskom, a mi Slovenci smo poslednja ispostava mirne Srednje Evrope. Za Italijane i Austrijance, on počinje Slovenijom, gde kreće vladavina slovenskih hordi. Za Nemce, sama Austrija, zbog svojih istorijskih veza, već je okaljana balkanskom korupcijom i neefikasnošću.

Za neke arogantne Francuze, Nemačka se asocira s balkansko-istočnjačkim divljaštvom — sve do ekstremnih primera nekih konzervativnih Engleza protivnih EU za koje, implicitno, celina kontinentalne Evrope funkcioniše kao neka vrsta balkanske turske globalne imperije sa Briselom kao novim Carigradom, kapricioznim despotskim centrom koji preti engleskim slobodama i suverenitetu.

Stoga je Balkan uvek Drugi: on leži negde drugde, uvek malo više ka jugoistoku, uz paradoks da, kada dođemo do samog dna Balkanskog poluostrva, ponovo magično izbegavamo Balkan. Grčka nije više pravi Balkan, već kolevka zapadne civilizacije.

Ovo enigmatično konstantno pomeranje granice demonstrira da, u slučaju Balkana, nemamo posla samo s realnom geografijom, već s imaginarnim mapiranjem koje na stvarne prostore projektuje senovite, često nepriznate ideološke antagonizme [...] U poslednjih sto godina, Balkan je redovno služio kao neka vrsta praznog ekrana na koji je Zapadna Evropa projektovala svoje vlastite potiskivane ideološke antagonizme...”

(P. L.)