„A Tale of Two Cities”: Kako je nekada Užice kralo slavu Čačka, a Užičani se kitili perjem Čačana

Svi znaju da se Užičani i Čačani i ne vole baš previše, najblaže rečeno, da postoji izraženo rivalstvo među njima, neretko i netrpeljivost, ali malo ljudi zna da ovaj „sukob” uopšte nije novijeg datuma

Rivalstvo između Čačka i Užica, koje kod pojedinih ekstrema čak prelazi i u izraženu netrpeljivost, danas je dobro poznato. Ali pre 83 godine, kada je u „Vremenu” objavljena reportaža o propadanju Čačka, to po svemu sudeći nije bilo tako.

Čini se, da je naše šire čitalaštvo — a autor reportaže svakako — možda tek tada saznalo za ovaj tinjajući sukob, za ovaj „A Tale of Two Cities” na srpski način — ako nam dozvolite da se izrazimo tako dikensovski.

Preporučujemo

Kaže članak od 29. avgusta 1937. godine:

„Čačak, avgusta. — Ako u vozu za Čačak imate zadovoljstvo da budete u istom kupeu sa nekim Čačaninom i ako slučajno pomenete čuvene užičke proizvode, doživećete neobično iznenađenje:

— Kakvi užički proizvodi! — neočekivano vam se iskosi dotle pitom i ljubazan saputnik. Jeste li vi sigurni da se užički proizvodi zaista proizvode u Užicu?!

— Ali, gospodine, — zamucate vi — tako su poznati i pod tim se imenom svuda prodaju...

— Poznati, poznati!... Pa u tome i leži zec — nastavlja nešto tišim glasom kolerični lokalni patriota, donekle odobrovoljen vašom zbunjenošću. U tome, kažem vam. Čačak proizvodi, a Užice se kiti tuđim perjem. Krade, gospodine, krade slavu Čačka i Čačana. Mi izvezemo, a oni jednostavno prilepe etiketu. Onda ceo svet govori: ’Užički proizvodi! Čuveni užički proizvodi!’ More, kakvi čuveni užički! Nisu to užički, nego čuveni čačanski, kažem vam.

Počnete li da se izvinjavate i date li na znanje svome saputniku da ste gotovi da smesta revidirate svoje dugogodišnje ’pogrešno’ uverenje, on će se odobrovoljiti i vi ćete imati priliku da čujete mnogo štošta o nemogućem mentalitetu Užičana, o njihovoj uobraženosti, gramzivosti, nepoznavanju zanata u odnosu na spravljanje svega onoga, što nosi opšte ime ’užički proizvodi’, i o tome kako stranci (vi ste, naravno, očiti primer) nasedaju njihovim podvalama.

Da čovek pukne od jeda

Vi klimate glavom sa odobravanjem, počinjete i sami da se ljutite na ’nelojalne’ Užičane, solidarišete se. Na kraju vam se umalo ne desi da vam se pri rastanku umiren i zahvalan Čačanin obisne o vrat u znak prijateljstva.

Ovako izgleda incident ako je Čačanin muškarac. No, ako slučajno nosi suknju, možete čuti i više: kako se spravlja pršuta, kako sir, kajmak, kako slanina, a kako klekovača:

— Dobijem ja goste i iznesem pršutu na sto. Gost se naklopa, a onda će: ’E baš je izvrsna ova užička pršuta!’ Zamislite, užička! Pršuta, koju sam vlastitim rukama spremala i u vlastitom odžaku sušila! Zar to nije da čovek pukne od jeda?!

Uzalud saosećate koliko god vam je moguće. Čačanska prvodomaćica nema milosti:

— ...Ili ’užička klekovača’! Pa molim vas, ja klekovaču umem da napravim takvu, da vam se...

Srećom, ova se tema obično načinje pred samim Čačkom i ulazak voza u stanicu prekida žučnu diskusiju (ako ste bili nesmotreni da se u diskusiju upustite), oslobađajući vas neprijatne dužnosti da se dalje izvinjavate.

Čim voz stane, dogodi se mala eksplozija. Čvrsto zategnut konac nervoze i iščekivanja prekida se naglo i pogledi, kao duge magnetske igle, probodu gomilu, kofere, preko ruke prebačene mantile. Čačanska domaćica poleti nekom u zagrljaj i vi nesmetano šmugnete u grad.”

Ovim neutemeljenim (ili utemeljenim?!) tvrdnjama, kojima se i sam autor podsmeva, počinje taj tekst objavljen u beogradskom dnevniku „Vreme”, s nadnaslovom „Dok Čačak privredno zamire”, naslovom „Ljubić se naglo podiže” i podnaslovom „I jedna banka iz Čačka preselila se u selo da bi izbegla plaćanje dažbina”.

Dragačevska predratna depresija

Tekst je, prema tome, posvećen propadanju i pasiviziranju Čačka, usled naglog razvoja Kraljeva i slabih prinosa voća prethodnih godina; posvećen je zamiranju Čačka, koji je „mali, nizak i neugledan”, koji nema ni vodovod ni kanalizaciju, mada je predsednik opštine to obećavao, dok je narod vrteo glavom i govorio: „Predsednikovo je da obećava, a narodno da ne veruje. Šta mi možemo...”

Reportaža se dotiče i stravične saobraćajne infrastukture Dragačeva, u kojem nikakvih puteva nema, čiji „prostrani plato” „ni na jednom mestu železnička pruga ne dodiruje”, zbog čega su seljaci osuđeni na volujski saobraćaj, pa o volovima bolje brinu nego o sebi, i dok njima od cigle zidaju velike štale, sami žive u niskim kućama.

Reportaža se takođe bavi naglim razvojem Ljubića, sela pored Čačka, u koji su se, blagodareći seoskom statusu koji sa sobom povlači niske dažbine, počeli da iseljavaju i sami Čačani, uključujući i banku „Morava a.d.”, koja se preselila upravo iz tog razloga. I ljubićki seljaci su prestali da prelaze most i plaćaju trošarinu, pa su počeli u svom mestu čekati kupce iz grada.

Naravno da se Čačanskoj opštini to nije dopadalo i naravno da su hteli da pripoje Ljubić, što je nailazilo na žestok otpor tamošnjeg življa, koje nije dalo na sebe i na svoju slobodu — u najčistijem i najdemokratskijem smislu te reči.

Ljubićka borba za slobodu

— Zašto mi da plaćamo dugove Čačanske opštine! Ne može, ne može! — govorio je jedan ljubićki kafedžije.

— A ako vas prisile? — pita ga reporterka Vera Stefanović (ona je potpisana ispod teksta, mada se u prvom delu Čačani obraćaju nekom „gospodinu”).

— Ko? Nas? To ćemo da vidimo. Stavićemo na glasanje. Ne kažu za nas badava da smo mala Sarska Oblast (dve i po godine pre objave ovog teksta, u Sarskoj oblasti, koja se nalazila pod francuskom okupacijom još od kraja Velikog rata, organizovan je plebiscit na kojem je stanovništvo ogromnom većinom odlučilo da se vrati Nemačkoj; prim. nov.) Nek se glasa, pa ko dobije većinu. Drukčije ne damo. Je li, druže — obraća se bakalinu, koji sluša.

— Jes, jes — odgovara bakalin. Čačak nek graduje, a mi ćemo po seljački.

Ljubić je danas deo Opštine Čačak, ali današnje opštine nisu ekvivalentne predratnim, već više odgovaraju predratnim srezovima, dok predratne opštine pre odgovaraju savremenim mesnim zajednicama, s tim što su prve imale kudikamo veća ovlašćenja nego druge sada.

Pojednostavljujemo, naravno, jer nisu sve opštine bile iste veličine, Beograd je recimo bio jedinstvena opština podeljena na kvartove, ali drugačije u okviru ovog teksta ne može. U svakom slučaju, Ljubić nije odbranio svoju slobodu. Grad ga je progutao, jer to gradovi rade.

(P. L.)