Noćni napad Drakule na turski logor izveden sa samo jednim ciljem: Ubiti sultana Mehmeda

Vlad III Cepeš je jedna od najživopisnijih ličnosti evropske istorije 15. veka, i najpoznatiji vladar Kneževine Vlaške. Upamćen je po okrutnosti i prema neposlušnim podanicima i prema Turcima, koje je preferisao da vidi nabijene na kolac. Zbog jedne epizode obezbedio je sebi mesto u istorijskim udžbenicima

Novih zemalja uvek gladan turski sultan Mehmed II Osvajač, okrenuo se 1453. posle zauzeća Carigrada novim izazovima, kojih nije manjkalo. Kao najozbiljniji ispostavila se Kneževina Vlaška, u vazalnom položaju ali iznutra autonomna, koja je faktički kontrolisala levu obalu Dunava zbog čega je srce Osmanske carevine bilo ugroženo potencijalnim rečnim i pomorskim napadom iz hrišćanske Srednje Evrope.

Potencijalnim; papa Pije II proglasio je 14. januara 1460. trogodišnji krstaški rat na koji se niko nije odazvao, i za koji je entuzijazam pokazao samo vojvoda Vlad III Cepeš (na rumunskom doslovno „Nabijač”, poznatiji po nadimku „Drakula”), gospodar Kneževine Vlaške (istoriografija je tako naziva, mada se na arhaičnom rumunskom zvala „Țeara Rumânească” (Cara Rumuneska) a na današnjem „Țara Românească” (Cara Romuneska), što znači „Rumunska zemlja”; vlaški vladari nosili su titulu vojvode i „hospodara”, mada su koristili i „domn”, što znači gospodar na rumunskom).

Nekoliko bitnih događaja odigralo se na ovim prostorima tih godina. Mehmed je prethodne osvojio Smederevo, čime je Srpska despotovina prestala da postoji južno od Save i Dunava, mada su titularni srpski despoti opstali u Sremu, Banatu i Bačkoj sve do 1537., kada je poginuo Pavle Bakić, poslednji među njima.

A kasnije te 1460. stradao je Cepešov ugarski prijatelj i jedini saveznik Mihalj Silađi (srpska epika ga poznaje kao junaka Mihajla Svilojevića), koji je do avgusta prethodne godine bio regent maloletnog kralja Matije Korvina, sina Janoša Hunjadija, kojeg je ugarski sabor zakraljio početkom 1458. Silađija su Osmanlije uhvatile posle jednog okršaja u blizini današnjeg Sokolovca na rumunsko-srpskoj granici, ljude mu posle mučenja ubili, a njega pretesterisali na pola, najverovatnije u Carigradu.

Drakula se osvetio istog leta. Vlaška prethodne godine nije platila danak od 10.000 dukata (mletački putnik i istoričar Đovani Marija Anđolelo, turski zarobljenik koji je služio Mehmedovog sina Mustafu, pominje tri godine uzastopce), pa je Mehmed poslao dva izaslanika da vojvodu podsete na obaveze, ali i da zatraže hiljadu dečaka za janičarenje. Drakulin odgovor bio je jasan i nedvosmilen: nabio ih je na kolac.

Sultan, videvši da Vlad prkosi, odlučio je da ga nauči pameti, ili barem da pokuša, pa je poslao nekoliko odreda preko Dunava da sami sakupe dečake. Nabijač, veran svom nadimku, hvatao je Osmanlije i nabijao ih na kolac; klin se klinom izbija, u ovom slučaju bukvalno, imajući u vidu da su taj omiljeni turski vid pogubljenja oni sami doneli na Balkan.

Ovo „očijukanje” sabljama i kočevima nastavilo se i naredne godine, kada je sultan odlučio da pozove vojvodu u Konstantinopolj na pregovore. No vojvoda nije bio naivan. Krajem novembra 1461. on sultanu u pismu objašnjava da novca sada nema ali da će mu puno zlata poslati čim uzmogne, te da Vlašku zbog Ugara ne može ostaviti bez nadzora, sem ako mu ovaj ne pošalje nekog pašu da ga odmeni.

Mehmed, znajući da Vlad šuruje sa Korvinom, pokušao je da lukavstvom reši problem. Đurđevo je bila tvrđava sa vlaške strane Dunava, ali u otomanskim rukama. Zauzeli su je oni još 1420. i pretvorili u jedno od svojih najvažnijih uporišta naspram hrišćanske Evrope; sada je bila određena kao mesto sastanka Vlada III Cepeša i Hamza-paše, koji je od sultana dobio instrukciju da vojvodi postavi zasedu, zarobi ga i dovede u Konstantinopolj. Da li je Cepeš za to saznao ili ne, da li je predosetio zaveru, tek, odlučio je postavi sopstvenu zasedu.

Severno od Đurđeva, u jednom uskom klancu kroz koji je Hamza na čelu hiljadu konjanika morao proći, čekao ih je i opkolio vojvoda sa vojskom naoružanom eskopetama, ranom vrstom arkebuze, iz koje se posle razvila musketa i dalje puška. Bila je to možda prva efikasna taktička upotreba vatrenog oružja u Evropi, na krajnje smrtonosan način: nijedan Turčin nije preživeo taj napad.

„Ubili smo 23.884 Turčina...”

Iz kneževog pisma Korvinu od 11. februara 1462. doznajemo da je obukao Hamza-pašine haljine, da su se i njegovi ljudi preobukli, te da su nastavili ka Đurđevu. Tamo se dizdaru obratio na turskom (odlično je govorio turski, dugo im je bio talac u Maloj Aziji), ovaj je otvorio kapije i Vlasi su masakrirali posadu.

Pošto su kratko po okolini gonili i ubijali osmanlijske pristalice, prešli su zaleđeni Dunav i na bugarskom tlu nastavili sa krvavim pirom, podelivši se u nekoliko grupa i otvorivši sezonu lova na Turke. Bugarski živalj verovatno nisu dirali, jer se mnogi Bugarin posle ovoga naselio u Vlaškoj, sam Vlad je poznavao i koristio tzv. srednjobugarski jezik, a i Vlaška je prirodno gravitirala ka Bugarskoj.

Treba, naime, imati na umu ne samo da je Vlaška srednji vek mahom provela u sklopu dva bugarska carstva (nešto i pod Ugarima i Kumanima), nego i da je u stvaranju Drugog bugarskog carstva (koje zapadni izvori ispočetka nazivaju „Bugarska i Vlaška”) aktivno učestvovala, zajedno sa Vlasima koji su živeli u samoj Bugarskoj; takođe, da je i posle nastanka kneževine 1330. ostala do kraja tog stoleća u bugarskoj kulturnoj sferi i donekle vazalnom položaju. Mada to potonje može biti i razlog za omrazu.

No najbolje je da samom Cepešu damo reč; evo kako je te sedmice opisao u pomenutom pismu kralju Mariji Korvinu:

„Ubijao sam seljake muškarce i žene, staro i mlado, koji su živeli u Oblučici i Novoselu, gde se Dunav uliva u more, sve do Rahove, koja se nalazi blizu Kilije, od donjeg Dunava sve do takvih mesta kao što su Samovit i Gigen. Ubili smo 23.884 Turčina, ne računajući one koje smo spalili u njihovim kućama ili Turke čije su glave isekli naši vojnici... Stoga, Vaša Visosti, morate znati da sam prekinuo mir s njim (Mehmedom; prim. nov.)”.

Ova je ekspedicija odjeknula Evropom. Papa je slavio svog pravoslavnog miljenika, kao i ostale italijanske državice, ali i Transilvanijski Sasi (sa kojima je do pre koju godinu ratovao zbog podrške njegovim rivalima za presto, harao im krajeve, otimao ljude i nabijao ih na kolac) i Ugari. Vilijam Vej, engleski putopisac, vraćajući se iz Svete zemlje, zapisao je da su Vitezovi sa Rodosa (Jovanovci, tj. Hospitalci, koji su kasnije prešli na Maltu), čuvši za ove podvige (ili bolje reći pokolje), zapevali svi uglas himnu „Te Deum” u slavu Gospoda koji je dopustio takve pobede; Vej je tome lično prisustvovao.

Mehmedova inicijalna reakcija ukazuje na to da nije bio u potpunosti svestan obima i propagandnog značaja onoga što se odigralo. Svakako preokupiran opsadom Korinta, mislio je, biće dovoljno da pošalje velikog vezira Mahmud-pašu Anđelovića, da na čelu vojske od 18.000 ljudi uništi vlašku luku Brailu (što je Đenovljane iz Kafe, današnje Feodosije na Krimu, podstaklo da Cepešu pošalju pismo-zahvalnicu pošto su Turci zbog njega promenili planove i prenamenili 300 lađa spremnih da udare na njih).

(Digresija: Mahmud-paša Anđelović bio je izdanak posrbljene romejske porodice iz Tesalije, koja se baš pred Turcima nekoliko pokolenja ranije iselila na Kosovo. Mahmud je rođen u Novom Brdu oko 1420., a Osmanlije su ga zarobile 1427. dok je s majkom putovao ka Smederevu, pa poturčile. Rođeni mu je brat bio srpski velmoža Mihailo Anđelović, veliki čelnik i veliki vojvoda u despotovini, te jedan od tri namesnika koja su posle smrti bezdetnog Lazara Brankovića vladale Srbijom. Zbog brata je naginjao Turcima.)

No brzo je sultan shvatio da će morati lično da se obračuna sa neposlušnim vazalom, koji je faktički svoje podložništvo prekinuo i nasiljem „proglasio nezavisnost”; država kuće Osmanove bila je previše ozbiljna da bi dozvolila da to prođe nekažnjeno. Prekinuo je opsadu Korinta, vratio se u Carigrad i počeo da okuplja vojsku, koja „brojnošću i naoružanjem mora biti jednaka onoj koja je korišćena tokom opsade Konstantinopolja” — to stoji u pismima koja je odaslao u sve krajeve carevine.

Turci kreću, na čelu im senka Alaha na Zemlji

Sam sultan u pismu Mahmud-paši pominje 150.000 boraca, ali već grčki istoričar Laonik Halkokondil preuveličava brojnost govoreći o 250.000; korak dalje ide osmanski istoričar Tursun-beg (350.000), dok milanski izvori već haluciniraju (400.000). Mletački poslanik u Budimu daje realističniju procenu pominjući 60.000 vojnika i 30.000 pomoćnih trupa.

Svakako su imali 120 topova i armiju inženjera, radnika i drugog osoblja. Znamo pouzdano i da je jednim odredom od 4.000 spahija zapovedao je Radu Lepi, Cepešov polubrat koji je s njim bio u zatočeništvu i tamo primio islam. Prema tome, na Kneževinu Vlašku krenulo je verovatno 100—150.000 ljudi, plus 50.000 koliko je vredelo prisustvo „senke Alaha na Zemlji” — sultana.

Sila se pokrenula 26. aprila 1462. i sredinom maja stigla na odredište, gde ih je Drakula — ostavljen na cedilu jer Korvin nije ispunio obećanje i poslao pomoć — čekao sa skromnih 30.000 boraca, mahom seljaka i čobana, nešto prekaljenih ratnika i bojara, ženama i decom starijom od 12 godina, izvesnim brojem ciganskih robova, te Nabijačevom ličnom gardom sastavljenom od plaćenika i Cigana (rekli bismo Roma, ali to u ovom kontekstu zvuči jako anahrono).

Halkokondil tvrdi da su Turci platili 300.000 zlatnika dunavskim brodovlasnicima za prevoz vojske (treba imati u vidu da je već preterao sa brojnim stanjem), kao i da su koristili svojih 25 galija te 150 manjih lađa. Tako su verovatno samo prešli Dunav; prve turske jedinice pokušale su da se iskrcaju prekoputa Vidina, ali su odbijeni strelcima. 4. juna jedan janičarski odred pokušao je noćni prelaz kod Turnu Severina, kom prilikom je 300 njih izgubilo život.

Prisutan te junske noći kod Turnu Severina bio je Konstantin Mihailović, Srbin rodom iz Ostrovice (ne zna se tačno koje; nijedna se ne uklapa, ali možda je postojala neka kod Novog Brda za koju ne znamo) kojeg su Turci kao odraslog mladića 1455. zarobili i zajaničarili. Ugari su ga 1463. zarobili u Jajcu, pa oslobodili na intervenciju Dmitra Jakšića, nakon čega se ponovo pokrstio (verovatno pokatoličio) i trajno emigrirao u Poljsku u kojoj je napisao „Janičarove uspomene”. U toj knjizi on o ovome piše:

„A kada je već bila noć, posedali smo na lađe i pustili smo se brzo niz vodu, tako da se nisu čula ni vesla ni ljudi. I prevezli smo se na drugu stranu za stotine stopa niže od mesta gde se njihova vojska nalazila, pa smo se tu ukopali, topove namestili, velikim štitovima smo se okružili, a i koljem smo se okružili gusto zato da nam konjanici ne bi mogli ništa učiniti. A posle su lađe prešle na drugu stranu i sve su janičare prebacile k nama.

Uredivši se tada, krenuli smo lagano na vojsku s koljem, velikim štitovima i topovima, a kada smo se već blizu do njih privukli, zaustavili smo se, topove smo namestili, a za to vreme oni su nam dvesta pedeset janičara pobili iz topova. Videći na drugoj strani ovakvu bitku, caru je bilo veoma žao što sa svojom vojskom ne može biti na pomoći i bio ga je obuzeo veliki strah bojeći se da mu ne pobiju sve janičare (jer se sam car još nije bio prebacio).

Kada potom mi videsmo da nas tako mnogo gine, brzo smo se pripremili pa kako smo imali sto dvadeset topova, odmah smo učestano počeli iz njih tući tako da smo čitavu njihovu vojsku s bojišta odagnali, pa smo se sami potom pregledali i bolje opremili.

Car je pustio druge pešake, koje nazivaju azapi, kao što su u nas pešadinci, da se k nama što mogu hitnije dovezu, a Dragul, znajući da ne može sprečiti prevoz, krenuo je dalje od nas, a posle se sam car sa čitavom svojom silom prevezao i dao nam je odmah trideset hiljada zlatnika da ih među sobom razdelimo, a k tome sve janičare koji nisu bili slobodni učinio je slobodnima, pa da svoja imanja posle smrti daju kome oni hoće.”

Otomanska vojska je prešla Dunav, a Vlad III je primenio taktiku spaljene zemlje, trovao je bunare, pravio močvare preusmeravajući rečice, kopao rupe za zamke i maskirao ih, a narod i stoku evakuisao u planine, pa tokom sedmodnevnog teškog i sporog napredovanja Mehmedova vojska nije srela živu dušu, niti našla išta za jelo i piće. Takođe je Vlad primenjivao gerilsku taktiku, njegova je konjica u malim grupama vršila munjevite noćne napade, hitro se povlačeći.

Na sve to je vlaški vojvoda gubave, tuberkulozne i obolele od kuge slao u osmanski logor, pa je došlo i do širenja zaraznih bolesti, što je sve doprinelo temeljitom demoralisanju Turaka. Halkokondil pominje nekog zarobljenog vlaškog vojnika kojeg Mehmed nije mogao ni da potplati ni da zaplaši mučenjem, na šta je navodno kazao, „ako tvoj gospodar ima mnogo vojnika tebi sličnih, za kratko vreme bi mogao da osvoji svet”.

Posle neuspelog pokušaja zauzimanja bukureštanske tvrđave, kao i tvrđave na ostrvcetu smeštenom u blizini severoistočne obale jezera Snagov, gde se nalazi manastir u kome se danas navodno čuvaju posmrtni ostaci Vlada Cepeša, Turci su produžili ka Trgovištu. Ova varoš u dolini reke Dimbovice, koja teče i kroz Bukurešt, nalazi se u središnjem delu Muntenije, veće od dve istorijske oblasti Vlaške (druga Oltenija), oko 90 kilometara od današnje prestonice, dakle, u samom jezgru oko kojeg se razvila Vlaška i time današnja Rumunija.

I to bukvalno: Trgovište je zajedno sa Kurtea de Arđešom (doslovno: Dvor na (reci) Arđešu) bilo ko-prestonica Kneževine Vlaške od 1383., isključiva prestonica od 1431., i potom od 1465. ko-prestonica sa Bukureštom, sve dok se 1659. dvor nije tamo trajno preselio. Ali se tokom ta dva veka šetao, u zavisnosti od toga kome je vladajući vojvoda naginjao; oni koji su naginjali Ugarskoj, birali su Trgovište.

Tako se 17. juna otomanska vojska ulogorila južno od grada, jedine prestonice u vreme ove bitke. Usledila je odvažna Drakulina akcija koje se ne bi postideo ni sam Aleksandar Makedonski, koji je nešto slično pokušao protiv Darija u Bici kod Isa, a navodno i despot Stefan Lazarević u Bici kod Angore šezdeset godina ranije, kada se u sklopu turske vojske tukao protiv Tamerlana. Naime, vlaški vojvoda na čelu vojske od verovatno 7—10.000 konjanika izveo je iznenadni noćni napad na turski logor, sa samo jednim ciljem:

UBITI SULTANA MEHMEDA

Halkokondil veli, da se Nabijač prerušio u Turčina i tokom dana slobodno šetao po njihovom logoru, proučavajući mu strukturu i informišući se o lokaciji svih čadora od interesa, pre svega onog u kojem se nalazio sultan, doznajući usput i za Mehmedovo naređenje vojnicima da ne izlaze iz čadora tokom noći da ne bi izazvali paniku upravo u slučaju napada. No to je Vlada ubedilo u ispravnost zamisli.

Noćni napad kod Trgovišta, kako se u istoriografiji naziva ovaj boj — pre kojeg je vojvoda vojsci navodno rekao, da bi „onima koji misle o smrti bolje bilo da me ne prate” — počeo je tri sata posle sumraka i potrajao je do četiri časa narednog jutra, što bi značilo da je trajao praktično oko dvanaest sati (kada srednjovekovni hroničar napiše „četiti sata ujutru” on misli na četiri sata nakon svitanja); no izvori se oko toga ne slažu, drugi tvrde da se vojvoda povukao pre zore.

U otomanskom logoru nastali su haos i pometnja, ljudski i materijalni gubici bili su znatni, mada ne znamo koliki tačno. O vlaškoj gerilskoj taktici i brzim noćnim napadima Mihailović piše na početku narednog citata, a zatim se najverovatnije usred rečenice prebacuje na opis upravo ove konkretne i najveće akcije:

„A odatle smo krenuli napred u vlašku zemlju za Dragulom, a njegov brat je bio pred nama; i mada je vojvoda vlaški imao malu vojsku, ipak nas je bilo strah i veoma smo ih se čuvali, okružujući se svake noći koljem, (pa nadalje o Noćnom napadu kod Trgovišta; prim. nov.) i nismo se sačuvali jer udarivši na nas noću, tukli su, ubijali ljude, konje, kamile, šatore pljačkajući, nekoliko hiljada Turaka su pobili, a caru su veliku štetu naneli, a drugi su Turci pred njima bežali janičarima, ali su ih janičari tukli, ubijali, gonili od sebe, da ne bi bili od njih smlavljeni.”

Vlasi su pravili strašnu buku, ostavljujući utisak brojnosti, i koristili su baklje da osvetle noć, stvarajući pakleni utisak među Osmanlijama. Napad nije bio koncentrisan, što je unelo dodatnu pometnju, jer je delovalo da su Vlasi svuda, ali presudno je bilo to, što je većina Turaka slepo sledila sultanovo naređenje i u čadorima čekala napadače, mada neke hronike za propast operacije krive bojara po imenu Galeš, koji je predvodio drugu vojsku ali nije bio dovoljno hrabar da simultano izvrši svoj deo zadatka.

No ni sam Vlad III nije bez odgovornosti, doduše ne zbog manjka hrabrosti: on je na čelu svog odreda zaobišao azijsku konjicu i ustremio se pravo na sultanov čador, ali ga je pomešao sa čadorima velikog vezira Mahmud-paše Anđelovića i budućeg velikog vezira Isak-paše (oko koga se strani istoričari spore, da li je bio Grk, Sloven ili Albanac), zbog čega primarni cilj napada nije ostvaren, sultan Mehmed II Osvajač živ je napustio bojište.

Papin legat Nikolo Modrusa, godinama kasnije na ugarskom dvoru u Budimu ispisujući sećanja jednog vlaškog veterana kaže, da je Mehmed pobegao sa lica mesta na sraman način, da se vratio samo zahvaljujući ubeđivanju bliskih savetnika, te da se Vlad povukao pred svitanje a da niko nije smeo da ga goni zbog užasa koje je sa sobom doneo.

Rasplet

Međutim, drugi izvori kažu da su ga gonili janičari na čijem je čelu bio Ali-beg Mihaloglu, potomak Koza Mihaila, prvog značajnog romejskog poturčenjaka (prethodno upravljao maloazijskom provincijom Kirmenkijom); navodno su janičari ubili oko 1—2.000 Vlaha tokom tog gonjenja. Mletački poslanik u Visokoj porti, Domeniko Balbi, procenjuje da je u ovom boju poginulo oko 5.000 Vlaha i oko 15.000 Turaka.

Osmanlije su zatim produžili ka Trgovištu. Duž celog puta bilo je na kočeve nabodeno navodno 20.000 Turaka, a na najvišem kocu nalazio se Hamza-paša, u skladu sa svojim položajem; brojka je svakako preterivanje, ali definitivno se radilo o znatnom broju koji je ostavio strašan i demorališući utisak na turske vojnike.

Trgovište je bilo nebranjeno, ali je Mehmed 22. juna odlučio da produži ka Braili, koju je spalio, pa otplovio ka staroj prestonici Jedrenama (verovatno preko luke Burgas, iz koje je nastavio kopnom), gde je stigao 11. jula, da bi dan kasnije počelo njihovo slavlje zbog „pobede”. U međuvremenu, Vladov rođak i moldavski vojvoda Stefan III pokušao je da zauzme tvrđavu Kiliju, u današnjoj Ukrajini, koju su držali Ugari; Vlad je pohitao da mu pomogne, ali je Stefan ranjen tokom opsade i povukao se pre rođakovog dolaska.

Natrag u Vlaškoj, koju je sa sultanom napustila glavnina turske vojske, ostao je Radu na čelu svoje; Cepeš ga je tokom jula potukao u dva okršaja, ali su Raduove i ljudske i materijalne zalihe bilo daleko veće, pritom je i sve više Vlaha — umornih i od svirepe vlasti samog Cepeša, i od brutalnosti turske odmazde zbog Cepešovih izgreda, potpuno ravnodušnih prema tome ko će im gospodariti — prelazilo na njegovu stranu.

Cepeš se povukao u Karpate, nadajući se ugarskoj pomoći koja nije došla. Kralj Matija Korvin je novembra meseca došao u Transilvaniju (zapravo Erdelj, tada integralni deo Kraljevine Ugarske) i nekoliko nedelja pregovarao sa Vladom, da bi ga naposletku zarobio, ne želeći sukob sa Turcima; da bi se opravdao pred papom, bacio je ljagu na Cepeša falsifikovanim pismima u kojima ovaj navodno Mehmedu nudi saradnju protiv Ugarske. O događajima pre i posle sultanovog odlaska iz Vlaške, Mihailović piše:

„A posle su Turci doveli nekoliko hiljada Vlaha, koje je car naredio da ih seku napola. Kad videše Vlasi da se (s njima) zlo dešava, odstupili su od Dragula i pristupili njegovome bratu. A on je otišao u Ugarsku kralju Matiji, pa ga je Matija morao baciti u tamnicu i bacio ga je zbog njegovih surovih dela koja je počinio.

Tada je car, davši zemlju bratu njegovu, otišao, a posle su Turci počeli pričati caru kako su pre toga teške borbe bile u Vlaškoj, i da je Turaka mnogo poginulo od njih pa zato treba o tome dobro razmisliti. Odgovorio je car Muhamed: ’Dok Vlasi drže Kiliju i Beograd (Alba Julija, tzv. Erdeljski Beograd, izvornog imena Belgrad, istorijski jedan od najvažnijih gradova Transilvanije; prim. nov.), a Ugri raški Beograd, dotle ih ne možemo pobediti’.”

Vlad III Cepeš u zatočeništvu je proveo bezmalo trinaest godina, i pušten je tek posle intervencije Stefana III, po predanju nakon što se pokatoličio. U sklopu Korvinove vojske tukao se protiv Turaka u Bosni početkom 1476., pa u novembru uz pomoć ugarskih i moldavskih trupa uspeo da protera Basaraba III Starijeg, koji je rasprestolio Radua.

Cepeš je poginuo dva meseca kasnije, a Basarab III se uz pomoć Osmanlija krajem godine po peti put vratio na presto. Inače, Vlad, Radu i Basarab III (kao i sve ostale vlaške vojvode do 17. veka) bili su pripadnici kuće Basarab, ali iz rivalskih ogranaka: Basarab III iz kuće Danešti, a Vlad i Radu iz kuće Drakulešti.

(P. L.)