Zaboravljeni braća i sestra Marka Kraljevića: Ko su bili Andrijaš, Ivaniš, Dmitar i Olivera?

Šest vekova se već peva i priča o najstarijem sinu kralja Vukašina, ali šta je sa ostalom njegovom decom? Zbog čega su ona ostala u senci čoveka koji po svemu što o njemu znamo, nije bio ni senka onog junaka narodne epike?

Benediktinski monah, dubrovački istoričar i hroničar Mavro Orbin (1563—1614) — autor uticajne knjige „Kraljevstvo Slovena“ koja je dugo u celini smatrana istinitom, sve do pojave kritičkog preispitivanja starih autoriteta i razvoja istorijske metodologije, zbog kojih se ova nauka sada više oslanja na dokaze a manje na bapske priče i fantastične spekulacije — pominje nekog siromašnog vlastelina Mrnjavu, rodom iz Livna, koji se prvo preselio u Blagaj na Buni, a potom na dvor srpskog cara i kralja Stefana Uroša IV Dušana Silnog.

Preporučujemo

Ali tačna hronologija migracije ove porodice velika je nepoznanica, postoji više različitih i međusobno suprotstavljenih navoda. Neki Mrnjavinog oca Mrnjana stavljaju na položaj velikog kaznaca kralja Stefana Uroša I Hrapavog; pošto su oni bili zaduženi za ubiranje kraljevskih poreza (oblasni gospodari imali su svoje kaznace), bili su jedna od najbitnijih državnih „funkcija” u srpskim zemljama srednjeg veka, štaviše, Dečanska hrisovulja iz 1330. velikog kaznaca smešta na prvo mesto po važnosti među svetovnim dostojanstvenicima.

Ako je to istina, Mrnjavčevići su posedovali mnogo bolji pedigre nego što se obično misli. No pitanje je da li je to istina; ima istoričara koji spekulišu da bi Mrnjan mogao biti izvesni „Merganus” koji se u jednoj povelji iz 1280. pominje kao kaznac Uroševe kraljice Jelene Anžujske na njenom dvoru u Trebinju u Travuniji. Treći, pak, vele da se porodica posle bosanskog zaposedanja Huma 1326. preselila iz Blagaja u Livno, a ne obrnuto.

Stoga je nemoguće pouzdano kazati gde su se oko 1320. rodili Mrnjavini sinovi Vukašin i Uglješa (Gojko nije istorijska ličnost, u smislu da ne postoje nikakvi dokazi koji bi potkrepili njegovo postojanje); ali najverovatnije se to desilo u Livnu ili Blagaju. Ne znamo ni kada su njih dvojica tačno „emigrirali” u Srpsku carevinu; i tu postoji previše različitih verzija da bi se bilo šta pouzdano moglo tvrditi.

Vizantijski istoričar Laonik Halkohondil oko sto godina kasnije piše, da je Vukašin na dvoru cara Stefana bio peharnik a Uglješa konjušar. Uglješa je prvi napredovao, pošto je već je oko 1346. postao carski namesnik u Trebinju, dok se marta 1350. Vukašin pominje kao župan Prilepa. Oba nameštenja mogla su biti ili kupovina lojalnosti, ili nagrada za pruženu logističku pomoć u pripremi pohoda na Bosnu, uz sigurno fizičko učešće u samoj „operaciji” koja je počela oktobra te godine.

Glavni udar srpskih snaga išao je kroz Humsku zemlju, nemanjićku „dedovinu“. Dedovina je osvojena, car je krenuo ka Trogiru i Šibeniku gde mu je građanstvo spremalo svečani doček, ali je pohod prekinut zbog vesti o napadu Jovana Kantakuzina; car Stefan se okrenuo natrag Makedoniji i iza sebe ostavio samo manje čete, pa je bosanskom banu trebalo samo nekoliko meseci da povrati sve izgubljeno.

Puštanje korenja na makedonskoj zemlji

Mrnjavčevići, izvesno je, nisu ni razmišljali o povratku u Zahumlje ma kakav ishod „vojne” bio; strah od banove odmazde je verovatno bio prisutan, ali nije bio ključan: daleko važnije je bilo to, što je carevina pružala mnogo veći prostor za napredovanje, da ne pričamo o razlici između „bruto domaćeg proizvoda” ondašnje Bosanske banovine s jedne, i Srpske carevine, sa svim anektiranim romejskim krajevima, s druge strane: finansijski plafon bio je daleko viši u blizini Nemanjića.

Prema tome, Mrnjanovi unuci a Mrnjavini sinovi, ostali su tu gde su i počeli da puštaju korenje u makedonskom tlu. Kao čin koji to simbolično potvrđuje može se razumeti brak njihove sestre Jelene, koja se udala za Nikolu Radonju (Radohnu), čiji je otac Branko Mladenović, sevastrokrator i gospodar Ohrida, bio rodonačelnik Brankovića.

Vukašin je decu izrodio sa suprugom Jelenom, u starijim izvorima Aljenom, koja je u monaštvu postala slavna „majka Jevrosima”. Narodno predanje kaže da se radilo o sestri vojvode Momčila, ali ta romantizacija njenog porekla ne može biti tačna, narod je izjednačio dve različite osobe: vojvodina sestra se zaista u monaštvu zvala Jevrosima, ali je to bila druga Jevrosima kojoj je prethodno svetovno ime bilo Stojanka.

(Digresija: Legendarni Momčilo, zavlastelinjeni čovek skromnog porekla, zapravo je bio bugarski bandit i vođa plaćeničke vojske koju jedan romejski pisac naziva „razbojničkom gomilom“. Na svom Jabučilu služio je onome ko više plati, i Bugarima i Srbima i Grcima, a u srpskoj i bugarskoj epici je opevan kao jedan od najranijih boraca protiv Turaka; poginuo je 1345. kod Periteriona, u bici koju je vodio protiv tursko-romejske koalicije. Pošto je harao Turke, narod je kasnije zgodno zaboravio da je prethodno harao njega.)

No pitanje gde su se Vukašinova deca rodila, ili barem najstariji Marko — ostaje bez konačnog odgovora. Marko je na svet došao oko 1335., pa ako pretpostavimo da se porodica četrdesetih pomerila ka istoku, morao se roditi u Humu ili Travuniji.

Ako su pak stigli ranije, u opticaju su Kosovo, Metohija i Makedonija; ne treba smetnuti s uma da se političko srce srpske države tog doba nalazilo u trouglu Skoplje—Prizren—Uroševаc, nedaleko od kojega smo imali oveće veštačko Svrčinsko jezero s ostrvom u svom središtu, i zamkom Svrčin na ostrvu, i kompleksom dvorova oko jezera.

Ako su sporni Markovo mesto i datum rođenja („oko 1335.“ nedovoljno je precizno), nema nedoumice oko mesta i datuma smrti: poginuo je 17. maja 1395. u Bici na Rovinama, boreći se na turskoj strani (zajedno sa knezom Stefanom Lazarevićem) protiv pobedničke vlaške vojske. Dve i po decenije ranije, krajem 1370. ili početkom 1371., krunisan je za mladog kralja, da bi u petak 26. septembra te godine, Vukašinovom pogibijom na Marici, postao kralj i savladar cara Uroša.

Kralj bez krune

Zakratko: poslednji nemanjićki vladar je preminuo početkom decembra pa je pravno gledano Marko po automatizmu postao vladar vascele Srbije. Po nekoj logici stvari trebalo je da postane car, a da za kralja bude krunisan neko drugi, no carska se titula nikada s njim nije povezivala, naprosto on za nju nije imao legitimitet. Nedostajalo mu je legitimiteta i za kraljevsko zvanje, a kamoli za nešto više; u najboljem slučaju se može nazvati titularnim kraljem Srbije.

Titularnim, jer je Srbija „na papiru” još postojala, podeljena među oblasnim gospodarima koji Marka nisu zarezivali, tako da je on bio kralj samo svoje skučene oblasti koja se neprestano smanjivala pod udarima grabljivih suseda, da bi se na kraju svela na Prilep i okolinu. Postavši podložnik osmanskog sultana — možda odmah posle Maričke bitke, možda nešto kasnije — izgubio je i ono malo legitimiteta što je imao, a poslednji ekser u kovčeg prestolonaslednog mu prava zakucao je 1377. bosanski ban Tvrtko krunisanjem za kralja, doduše ne Srbije već Srba, ali svejedno.

Međutim, ovo nije tekst o Marku, dosta se o Marku za ovih šest vekova pevalo i pričalo, ovo je samo uvod u tekst o preostaloj Vukašinovoj deci, na koju je pao veo zaborava, o čijem pukom postojanju šira javnost gotovo da ništa ni ne zna. Ovo je tekst o Andrijašu, Ivanišu, Dmitru i Oliveri — barem o onome što o njima zna istorijska nauka.

Andrijaš

Ne zna se čak ni okvirna godina rođenja drugog Vukašinovog sina, mada je očigledno morala nastupiti nakon „oko 1335.”. O mestu rođenja se takođe može samo spekulisati, mada je manje-više očigledno šta je u opticaju.

Andrijaš se u izvorima prvi put javlja u jednoj Vukašinovoj povelji od 5. aprila 1370. godine. Po svemu sudeći, posle očeve pogibije, postao je uslovno rečeno Markov savladar, ali tačna priroda njihovog odnosa nije razjašnjena: Marko je bio kralj a Andrijaš nije, i sigurno je bio u podređenom položaju, ali je izvesno imao veliku moć i vlastitu oblast unutar bratovljeve kraljevine, pritom je kovao svoj novac, što je od ogromnog značaja, i valja naglasiti da je u tzv. Kičevskoj ostavi pronađeno više njegovih nego Markovih kovanica.

Jedna povelja koja se tiče sporazumne razmene nekih sela sa Markom, izdata u manastiru Svetog Andreje, navodi na zaključak da se Andrijaš ponašao kao samostalni vladar, pošto je to načelno prerogativ samodršca; on to nije bio, mada se izgleda tako ponašao, a nema sumnje da je preuzimao ulogu vladara dok je Marko bio u pohodima. Tako Marko, kralj samo svoje oblasti, nije bio čak neprikosnoveni kralj ni svoje oblasti (ne treba zaboraviti ni „majku Jevrosimu” koja je takođe imala strahoviti uticaj na sinove i prilike).

Andrijaš se javlja i kao samostalni ktitor, pa je tako u godini Kosovske bitke na obali reke Treske, jugozapadno od Skoplja, dovršio gradnju svoje zadužbine, pomenutog manastira Svetog Andreje, kojem je darivao znatno vlastelinstvo. Marko je verovatno sam finansirao završetak gradnje zadužbine njihovog oca, manastira Svetog Dimitrija koje se nalazi u današnjem selu Markova Sušica na 18 kilometara južno od Skoplja, ali je Andrijaš učestvovao u finansiranju oslikavanja manastirske crkve, tj. katolikona.

Bratska idila i kohabitacija potrajali su preko dve decenije. Odnosi su se promenili tek u zimu 1393/1394. posle sastanka turskih vazala sa Bajazitom u Seru. Tada dolazi do podele među vazalima, neki ostaju verni sultanu, poput Stefana Lazarevića, Konstantina Dragaša i Marka, dok drugi, poput vizantijskog cara Manojla II Paleologa, otkazuju poslušnost.

Među Mrnjavčevićima takođe dolazi do raskola, Andrijaš i Dmitar zauzimaju poziciju suprotnu bratovljevoj, no oni nisu jedina porodica kojoj se to tada desilo: Đurađ II Balšić, odranije neprijatelj Turcima, dolazi u sukob sa svojim bratom od strica Konstantinom. Elem, Andrijaš i Dmitar sredinom 1394. napuštaju očevinu i odlaze u Dubrovnik, gde potražuju veliki poklad kralja Vukašina vredan 295 litara srebra, što je bilo oko 5.600 perpera (činjenica da je Andrijaš taj koji je morao da ode, u izvesnoj meri rasvetljava prirodu odnosa sa Markom).

Vukašin je depozit ostavio Pavlu Barabiću. Međutim, ovaj je preminuo 1374., pa je brigu o imovini preuzela njegova udovica Prvula sa nekoliko dubrovačkih plemića. Braća su izvesno u gradu bila najkasnije 27. jula, ali nisu mogli odmah podići novac, pošto je parnica između Barabićevih naslednika i Opštine ili već bila u toku nevezano za njih dvojicu ili je pokrenuta zbog njihovog zahteva za isplatu.

Bilo kako bilo, Dubrovčani su smatrali da novac treba podeliti na dva jednaka dela, a spekuliše se da je postojalo i pismeno uputstvo samog Vukašina koje je išlo u tom smeru. Andrijaš i Dmitar su primili novac 10. avgusta i odmah prešli u službu ugarskog kralja Žigmunda, što ih je formalno smestilo u tabor suprotstavljen onom u kojem se nalazio njihov najstariji brat.

Naredne godine se odigrala Bitka na Rovinama, i budući da se Andrijaš više ne pominje u primarnim izvorima, najverovatnije je tada tamo poginuo kao borac vlaškog vojvode Mirče; to izgleda tvrdi i autor „Dečanskog letopisa” iz druge polovine 15. veka. To bi značilo da su dva najstarija sina kralja Vukašina poginula na Rovinama; same okolnosti su poslužile kao osnov priče o sukobu među braćom koji je opevao narodni pesnik i koji je zabeležen na više mesta tokom ranog novovekovlja, ali legenda da je Marko tamo lično ubio Andrijaša verovatno nije tačna. Mada nije nemoguća.

Ivaniš

Ni Ivanišu se ne zna ni mesto ni okvirna godina rođenja, ali je već kod njega izvesnije da je na svet došao negde na Kosovu, u Metohiji ili Makedoniji — možda baš u Prilepu. Generalno se o njemu ponajmanje zna; pominje se na natpisu crkve manastira Svetog Dimitrija, a Mavro Orbin više od dvesta godina kasnije piše da je posle Marice prebegao u Zetu kod Đurađa Balšića, za kojega se šest godina ranije udala njegova sestra Olivera.

Međutim, Đurađ je posle propasti Vukašina i Uglješe oterao Oliveru i za ženu uzeo Teodoru Dejanović, kćer despota Dejana i udovicu Žarka Mrkšića, pa nije u potpunosti jasno šta je Ivaniš tražio tamo uopšte. No moguće je da nije iz istih stopa otišao u Zetu; posebno što je Đurađ preminuo sredinom januara 1378., što ga je nasledio brat Balša II, i što Orbin tvrdi da su Balša i Ivaniš poginuli 28. septembra 1385. u Bici na Saurskom polju, kod današnjeg Berata, boreći se protiv Turaka.

Dmitar

Od ovom Markovom bratu znamo ponajviše, iako ni njemu ne znamo datum i mesto rođenja. No on se kao najmlađi morao roditi u Makedoniji, koncem pedesetih ili početkom šezdesetih. Kasnije od toga malo je verovatno; uz pretpostavku da je „oko 1335.” Aljena imala dvadesetak godina, sredinom šezdesetih bi već ulazila u šestu deceniju života, pa se čini da je „oko 1360.”, kada joj je bilo oko 45, najkasnije moguće vreme Dmitrovog dolaska u ovu našu dolinu suza, posebno što se u jednoj Vukašinovoj povelji iz 1370. ni Ivaniš ni on ne pominju, što bi značilo da su tada još bili nedorasla deca.

Za Dmitra prvi put čujemo na natpisu na južnom zidu crkve manastira Svetog Dimitrija, krsne slave Mrnjavčevića po kojem je izvesno dobio ime; Dubrovčani ga zovu Dimitrije, Ugari Demetrius, a Orbin Mitraš, valjda zbog sinhronizacije sa imenima dva starija brata. Postavljanje natpisa se odigralo pre 1377., kada je dovršeno oslikavanje, ali bliže datiranje nije moguće. Sledeći put se pominje tek 1394. prilikom onog boravka u Dubrovniku sa Andrijašom.

U međuvremenu, posle Marice, verovatno je živeo na posedima svoje majke, jer niti je kovao svoj novac niti ima podataka i predanja o podizanju ili obnovi neke crkve ili manastira. Već smo u delu o Andrijašu pisali o razlazu sa Markom i razlozima njihove posete Dubrovačkoj republici, podizanju novca i prelasku na tlo Ugarske kraljevine te stavljanju u kralj-Žigmundovu službu.

Malo je verovatno da mlađani Dmitar nije sledio starijeg brata te da nije bio u vojsci Mirče Starijeg na Rovinama, ali je za razliku od Andrijaša kome se tamo gubi svaki trag, najmlađi Mrnjavčević preživeo i procvetao među Mađarima. Četiri godine kasnije, Dubrovčani ga kao Žigmundovog podanika pominju u svojim zapisnicima prilikom isplate ostatka Vukašinovog depozita namenjenog Marku, čijom je pogibijom Dmitar postao jedini naslednik.

To se desilo septembra 1399. a novac mu je isplaćen pod uslovom da preuzme odgovornost za slučaj pojave još nekog pretendenta na nasledstvo. Potom je brodom otplovio do Senja. No već iduće godine ponovo je bio u Dubrovniku, što se da zaključiti na osnovu pisma koje su 8. aprila Dubrovčani poslali velikom vojvodi bosanskom Hrvoju Vukčiću Hrvatiniću, u kome molbom samog Dmitra objašnjavaju zadržavanje turskog poslanstva na carini na Drijevu, koje je potom pušteno da prođe dalje ka Hrvoju.

Izgleda je to bilo u vezi sa borbom oko ugarskog prestola, na koji je pravo polagao napuljski kralj Ladislav, a kojeg su podržavali bosanski kralj Ostoja i veliki vojvoda Hrvoje. Dmitar se u dokumentima Dubrovačke republike ponovo javlja 1402. i 1403., kada je, usred rata između Raguze i Bosne, u svojstvu Žigmundovog poslanika došao da podigne danak koji je republika plaćala Ugarskoj. Nakon toga Dubrovčani ga više ne pominju.

Tih godina se odigrao njegov uspon: iz dve njegove sačuvane povelje iz 1404. doznajemo da ga je Žigmund imenovao za aradskog župana i kaštelana obližnjeg Vilagoša.

Radi se o gradu koji je, posle prvog pada Smedereva 1439., skupa sa 110 okolnih sela, Žigmundov naslednik Albert u trajni posed darivao despotu Đurađu Brankoviću; Đurađ je pet godina kasnije Vilagoš poklonio Janošu Hunjadiju, a 1503. tu se nalazio dvorac Marka Jakšića, sina Stefana Jakšića; Stefan i Dmitar, sinovi Đurađevog vojvode Jakše Brežičića, prešli su u Ugarsku sa 1.200 boraca i od Matije Korvina vremenom dobili posede i titule.

Potom za Dmitra Mrnjavčevića čujemo 30. juna 1407. kada ga Žigmund u povelji pominje kao svog vazala i upozorava da obustavi napade na stoku u Pankoti, da prestane sa nasiljem na zemlji pokojnog Ištvana Lošoncija, i da nadoknadi štetu, inače će poslati vojsku na njega.

Sukobi i sporovi ugarskih kraljeva sa vlastelom nisu bili neuobičajeni, ali o ishodu ovoga ne znamo ništa, mada možemo pretpostaviti da je Dmitar „kleknuo”, iako ne bez posledica, jer se kao aradski župan već 1409. pominje Filipo Skolari, nazivan i Pipo Spano, u našoj epici poznat kao Pipo od Ozore i Filip Mađarin te pobratim Kraljevića Marka, a inače rođeni Florentinac.

No Dmitar je izgleda doživotno zadržao kaštelanstvo Vilagoša. To znamo posredno, pošto se 29. jula 1412. kao pokojnik pominje u presudi Pavlu de Derečki i Lavrentiju de Majzi; potonji je Dmitra 1410. nasledio na toj funkciji, pa je Dmitar izvesno umro između 30. juna 1407. i 1410. godine. U presudi se on pominje u kontekstu pljačke poseda episkopa Štibora, gde se napominje da je pre toga, u vreme smrti kaštelana Dmitra, opljačkano i episkopsko imanje Žombolj.

Okolnosti njegove smrti su predmet nagađanja, ali nema sumnje da je smrt bila nasilna. Tvrdnja Mavra Orbina, da je poginuo u borbi s Turcima, ima izvesno uporište u činjenicama. Poslednjih godina prve decenije 15. veka, Žigmund je ratovao protiv vojvode Hrvoja (radi se o sukobu kojem papa Grgur XII neobično daje karakter krstaškog pohoda), i premda je moguće da je Dmitar učestvovao u tom ratu i u njemu poginuo, druga mogućnost je verovatnija.

Naime, Žigmund se istovremeno umešao i u građanski rat između Lazarevića i Brankovića, tj. u jednu njegovu epizodu: u unutrašnji sukob između samih Lazarevića, Stefana i Vuka. Kneginja Milica je preminula 11. novembra 1405., posle čega je Vuk od brata tražio polovinu zemlje, za šta državnik Stefan nije hteo ni da čuje; Vuk se zato okrenuo Turcima, kojima je smetala Stefanova ugarofilska politika, dobio od njih vojsku i februara 1409. napao brata.

Žigmund je priskočio Stefanu u pomoć, tako što je prvo poslao vojsku predvođenu Pipom od Ozore, u kojoj se morao nalaziti i Dmitar Mrnjavčević, a onda sredinom godine i sam došao na ratište. No Turci su na čelu sa Evrenos-begom prodrli skoro do Beograda, pa je Stefan popustio i južni deo zemlje prepustio Vuku; Orbinova teza o Dmitrovoj pogibiji u borbi s Turcima, okvirno vreme njegove smrti, ovaj sukob — sve se to lepo uklapa. Dmitar Mrnjavčević je stoga lako mogao umreti te 1409.

Olivera

Postoji mogućnost da su kralj Vukašin i Aljena imali dve kćeri, ali istorija za tu drugu ne zna, ne zna joj ime, ne zna nikakve okolnosti njenog života, ona za istoriju ne postoji, jer istorija može spekulisati ali ne može tvrditi bez dokaza.

Olivera je, pak, definitivno postojala i verovatno bila četvrto po redu dete, starija samo od Dmitra. Ona se, to smo već pomenuli, 1365. udala za Đurađa Balšića, kojem je rodila Jelisavetu ili Jelisantu (koja se udala za skadarskog vlastelina Rajka Monetu, a preminula 1443.). i Gojislavu (koja se udala za bosanskog vlastelina Radiča Sankovića, tada gospodara Nevesinja, Popovog polja i Konavla, a preminula 1398.).

Đurađ ju je posle Marice, kada mu politički više nije bila potrebna, oterao, i oženio se po drugi put Teodorom Dejanović — no i to smo već pominjali (mada nismo rekli da mu je Teodora rodila Jevdokiju, koju je udao za firentinskog plemića i janjinskog despota Izaula de Buondelmontija, te Konstantina koji je jedno vreme vladao Krojom).

Olivera je bila vezana za posede u i oko sela Lorenc, gde je koristeći se mirazom podigla crkvu Svete Marije, za šta je od muža dobila dozvolu a iz očevih oblasti dovela majstore. Čini se da su njeni roditelji takođe darivali ovaj hram; to se može zaključiti na osnovu sačuvanih dokumenata koji se tiču spora koji se 1444. vodio između potomaka Jelisavete (koja je sve do svoje smrti uživala baštinska prava nad tom crkvom) i popa Đinaka, kojem je mletačka vlast predala ta prava. Godina Oliverine smrti nije poznata.

(P. L.)