Vizantijski navijači gori od Delija i Grobara: Zbog trka dvokolica spale pola Grada, pogine 30.000

Aja Sofije ne bi bilo da Justinijanov režim nije krajem 531. u Konstantinopolju uhapsio veliki broj navijača Plave i Zelene frakcije, zbog tuče posle trka u kojoj je bilo mrtvih. Ovo je pokrenulo niz događaja koji su doveli do petodnevnog ustanka na ulicama Carigrada i pokušaja „državnog udara“

Trke dvokolica bile su najpopularniji sport antičkog sveta, i mnoge njegove fenomene danas lako prepoznajemo. Postojali su suparnički timovi, „frakcije“ koje su imale svoje štale i iza kojih su stajali carevi i drugi bogati finansijeri sa svojim partikularnim interesima; frakcije su imale svoje navijače, koji su bili vezani za njih a ne za pojedinačne vozače koji su mogli menjati ekipe za koje nastupaju.

U Starom Rimu su postojale četiri frakcije: Crvena (Russata), Bela (Albata), Zelena (Prasina) i Plava (Veneta); imperator Domicijan obrazovao je dve nove, Zlatnu i Purpurnu, koje se kao veštačke tvorevine bez tradicije nisu primile i nestale su posle njegove smrti. Vozači i navijači su nosili „dresove“ u bojama svojih frakcija, i međusobno su se fizički obračunavali, čak i na tribinama za vreme trka. Zvuči poznato?

Trke su se u Rimu održavale na Cirkusu Maksimusu, tada najvećoj građevini Večnog grada, čije su drvene tribine posle Cezareve rekonstrukcije primale oko 150.000 gledalaca (Plinije Stariji u prvom veku procenjuje kapacitet na malo verovatnih 250.000). Hipodroma je bilo u svim gradovima, ali ovaj najveći je bio svojevrsni „Vembli“ trka dvokolica sa 66 takmičarskih dana godišnje i 24 trke dnevno; svaka pojedinačna imala je sedam krugova, kasnije pet da bi bilo više trka. Klađenje na hipodromima je bilo opšterašireno, i veruje se da je bilo i nameštanja.

Fanatizam se javio već u 1. veku pre nove ere; jedan navijač Crvenih se tokom sahrane vozača svog tima 77. pre nove ere bacio na pogrebnu lomaču. Ali mada su Crvena i Bela bile dve prvobitne frakcije, Plava i Zelena su vremenom postale najpopularnije; a pošto je Istočno rimsko carstvo — u istoriografiji kolokvijalno „Vizantija“ — imalo kontinuitet sa Rimskim carstvom, pošto je preuzelo njegovu kulturu i institucije, preuzelo je i frakcije.

Ne možemo da kažemo da su preuzeli trke dvokolica, pošto su one postojale još u Mikenskoj Grčkoj, i bile disciplina na Olimpijskim igrama, čiji je glavni osnivački mit vezan upravo za njih; uopšte, bez Grka ovaj sport verovatno ne bi ni došao do Rimljana.

Ali zbog razuđene prirode Stare Grčke (zemlje) i rivaliteta među polisima, trke dvokolica se tamo nikada nisu mogle razviti kao u Rimu (gradu); stoga je ova specifična dvokoličarska kultura direktno iz Rima uvezena u Novi Rim, tj. Konstantinopolj (u nastavku često: Grad; tako su ga zvali Romeji, otuda i dolazi tursko „Istanbul“).

Postojale su i razlike. Stari Rimljani beležili su detaljne statističke podatke vezane za trke i klesali ih u kamenu. Romeji nisu toliko pažnje tome posvećivali, ali su zato pisali pesme o velikanima tog sporta; znamo imena šest vozača kojima su posvećene — Anastasije, Julijan iz Tira, Faustin, njegov sin Konstantin, Uranije i Porfirije. Sačuvana je jedna posvećena Anastasiju; znamo za 34 posvećene Porfiriju.

Young Byzantines

Kao i u Starom Rimu, i u Romejskoj carevini trke dvokolica imale su važnu društveno-političku ulogu: povlačena je eksplicitna paralela između pobedničkog vozača i pobedničkog cara; na jednom sačuvanom reljefu, položaj tela Porfirija neodoljivo podseća na prikaz cara Teodosija sa osnove njegovog obeliska. Ponekad su trke organizovane i u čast carevog rođendana, a imale su i religijsku konotaciju.

Postoji teza da su frakcije imale verski sektarijanski karakter, da su tobože Zeleni tokom 5—6. veka bili pristalice monofizitstva, a Plavi pravoslavlja; no teško je zamislivo da se ono što je donelo haos grčkom Istoku, tako jasno raspodeli po već postojećim frakcijama. Što ne znači da Plavi i Zeleni nisu bili više od sportskih klubova (kao što su to danas kod nas Zvezda i Partizan): imali su oni kao narodni pokreti veliki uticaj u vojsci, u crkvi, na dvoru.

U Starom Rimu frakcije su uživale, kao što rekosmo, podršku privatnih finansijera, ali u Vizantiji su došle pod državnu kontrolu i finansirale su se iz javnih fondova; Plavi (Vénetoi) i Zeleni (Prásinoi) ostali su najmoćniji timovi, koji su sa druga dva — Belima (Leukoí) i Crvenima (Roúsioi) — napravili trajne „koalicije“ kao sa slabijim partnerima: Plavi i Beli, protiv Zelenih i Crvenih. Svaki romejski car je bio navijač, ali uvek ili Plavih ili Zelenih.

Generalno su navijači odeću usklađivali sa bojom svoje frakcije, kao što danas nose dresove fudbalskih ili drugih klubova. Svaka frakcija je imala neku svoju „supkulturu“, svaka je forsirala posebnu modu kojom se razlikovala od suparnika, od ekstravagantne odeće širokih rukava preko „hunske“ frizure do „persijske“ brade; navijači su bili svih starosnih dobi, ali mladići su bili najekstremniji i najnasilniji.

Dakle, bili su i po tome slični današnjim navijačima: lojalni svojim frakcijama do krajnjih granica, mrzeli su suparnički tabor, pa su se i tokom vizantijskog perioda masovne tuče sa Hipodroma prenosile na ulice, što je bilo posebno nezgodno jer je ta građevina — obnovljena i proširena od strane Konstantina Velikog po ugledu na Cirkus Maksimus, sa kapacitetom od 100.000 mesta — bila fizički povezana sa carskom Velikom palatom i u neposrednoj blizini Velike crkve.

Tu možda leži i ogromna politička potentnost trka dvokolica, sa svim tim svojim frakcijama i navijačima. Naime, gledaoci su na stadionu imali priliku da podrže ili napadnu cara zbog njegove državne ili verske politike, poreza, novih zakona; na stranu što je organima reda bilo teško da održe mir u Gradu bez saradnje sa frakcijama, čije su pojedine vođe uživale i podršku različitih aristokratskih porodica.

Kako se kuvao Ustanak Nika

Neke od tih porodica koristile su ih za svoje političke ciljeve. Za vreme cara Justinijana (482—565) — otvorenog navijača Plavih koji je mrzeo Zelene, te sve njihove molbe i peticije listom odbijao, ne želeći ni da pregovara (neki to tumače monofizitstvom Zelenih) — u Gradu je bilo patricija koji su smatrali da imaju jače pravo na tron. To nije bilo bez značaja za najdramatičnije „huliganske“ događaje u istoriji Carigrada, koji su se odigrali sredinom januara 532., krajem pete godine Justinijanovog carevanja.

No to što se desilo bila je samo kulminacija. Justinijan je sa svojim vodećim zvaničnicima, kvestorom Tribonijanom i prefektom Jovanom Kapadokijskim, navukao veliki bes stanovništva zbog visokih poreza, korupcije potonjih, Jovanovog nemilosrdnog ophođenja prema dužnicima, otpuštanja zaposlenih u „javnom i državnom sektoru“, kako bismo danas rekli.

Reforma zakonodavstva koju je spremala Tribonijanova komisija nije se dopadala aristokratiji, koja se uzdala u stare i međusobno sukobljene norme i zakone. Justinijanu, opet, nije pogodovao tok rata protiv Sasanida: posle dve pobede 530. usledio je poraz kod Kalinika naredne godine, što je prilično potkopalo njegov legitimitet, posebno što je bio seljačkog balkanskog porekla, za razliku od senatora kojima je „solio pamet“.

Na sve to, udario je na frakcije i pokušao da im smanji moć i uticaj u Konstantinopolju. Naime, tokom druge polovine 531. vlasti su uhapsile nekoliko navijača Plavih i Zelenih; postoje dve verzije događaja koji su tome prethodili: po jednoj, navijačke bande su usmrtile nekog građanina u Velikoj crkvi, a po drugoj, opšta tuča posle trka imala je nekoliko smrtnih ishoda. Nije nemoguće pomiriti ove dve verzije.

Svejedno, Zeleni su to shvatili kao novi vid imperijalne represije, kojoj su svejedno bili izloženi, a Plavi kao izdaju. Većina uhapšenih je osuđena na smrt i pogubljena, ali su 10. januara 532. dvojica uspela da pobegnu iz zatvora: jedan Plavi i jedan Zeleni. Sakrili su se u crkvu, koju su potom opkolile pristalice dve frakcije, sada ujedinjene protiv zajedničkog neprijatelja.

Pet dana navijačke opsade palate

Justinijan — usred pregovara sa Sasanidima koji će kasnije te godine rezultovati potpisivanjem tzv. Večnog mira, koji neće opravdati svoj naziv budući da će potrajati svega osam godina — nije želeo krizu u Gradu, pa je zakazao nove trke za 13. januar a osuđenicima kaznu preinačio u zatvorsku. Plavo-zelena rulja time više nije bila zadovoljna: tražili su potpuno pomilovanje.

U takvoj uzavreloj atmosferi došao je 13. januar. Kao što rekosmo, Hipodrom je bio povezan za Velikom palatom, pa je Justinijan po običaju trke posmatrao iz carske lože (grč. kathisma) koja se fizički nalazila u palati, i od samog početka mogao je da vidi da se nešto jako čudno dešava na tribinama. Navijači svih frakcija obasipali su ga uvredljivim povicima i pogrdnim rečima, da bi se tokom 22. trke desilo nešto što se u istoriji trka nije desilo.

Umesto frakcijaškog skandiranja, čitavim Hipodromom se prolomilo jedno jedinstveno: „Nika“, što znači: „pobeda“, „pobedi!“, „osvoji!“. Ta trka verovatno nije ni završena, jer je masa probila ogradu i napala palatu sa svih strana, s jasnom namerom da linčuje cara, caricu Teodoru (takođe ženu prostog porekla, rodom Kipranku, čiji je otac bio dreser medveda za Zelene a majka igračica i glumica), i sve njihove ljude.

Narednih pet dana palata je bila pod opsadom. Naoružani gardisti i pripadnici snaga reda su se oko palate i drugde po Gradu sukobljavali sa naoružanim navijačima, koji su bili podržani od strane pojedinih senatora, čiji je cilj bilo svrgavanje Justinijana.

Većina senatora se, međutim, sklonila u palatu zajedno sa carem, ali ih je car sve izbacio strahujući od izdaje; među izbačenima su se nalazili Ipatije i Prob, nećaci bivšeg cara Anastasija, koji su u palati pokušali da nađu utočište upravo zato što su se plašili da će ih rulja zacariti, da će ustanak propasti i da će oni biti pogubljeni. Sve do tog trenutka, navijači su tražili samo smenu Tribonijana i Jovana Kapadokijskog, ali čim im je ruku dopao Ipatije, izvikali su ga za novog imperatora.

Neredi su se nesmanjenom žestinom nastavili narednih dana. Justinijan je očajavao i razmatrao mogućnost bekstva iz Grada, imao je otvoreni put preko mora, ali ga je u tome sprečila carica Teodora. Pripisuju joj se brojne izjave; „Oni koji su nosili krunu ne smeju preživeti njen gubitak. Neću videti dan kada me neće pozdraviti kao caricu“, „Koji je rođen u svetlosti dana, mora pre ili kasnije umreti; a kako može car sebi dopustiti da bude begunac“; takođe je citirala staru izreku, „Purpur je lep pokrov“, budući da je purpur, ili porfir, bio carska boja odeće.

Osokoljen rečima svoje supruge, imperator je osmislio plan. Dao je vreću zlata svom vernom i lukavom evnuhu Narzesu, koji se sa njom provukao kroz gomilu i i otišao pravo u tabor Plavih. Prišao je njihovim vođama, podsetio ih za koga car navija, koju frakciju mrzi, podsetio ih naposletku i da je Ipatije navijač Zelenih. Na kraju im je podelio zlato.

Izdaja

Plavi su se malo došaptavali, a onda, usred krunisanja Ipatija na Hipodromu, jednostavno otišli, ostavljajući Zelene u stanju šoka i zbunjenosti zbog bedne izdaje. Justinijan je potom poslao vojsku predvođenu vojvodama Velizarom i Mundom, koja je poklala sve pobunjenike koji su se zatekli na Hipodromu, ne vodeći više računa kojoj frakciji ko pripada. Potom je pogubio Ipatija i senatore koji su podržali nerede; blaže krivce je prognao, i posle pet godina na prestolu napokon učvrstio vlast.

Broj žrtava ovog događaja, koji je nazvan Ustanak Nika, procenjuje se na 30.000. Materijalna šteta je takođe bila ogromna: tokom nereda je izbilo mnoštvo požara, pola grada je bilo ili spaljeno ili srušeno, a stradala je i Velika crkva koja je izgorela do temelja; samo mesec dana kasnije, 23. februara, Justinijan je odlučio da sagradi novu, treću crkvu na tom istom mestu, baziliku veću i veličanstveniju od svih prethodnih — Aja Sofiju. Skupa sa njom, obnovio je i Konstantinopolj. Doneo je i onaj Justinijanov zbornik, koji je najvažnija tekovina njegove vladavine.

Ali trke dvokolica nikada više nisu bile iste. Plavi i Zeleni — čije je vođe carski režim potkupio privilegijama, i dao im istaknuta mesta u zvaničnom dvorskom ceremonijalu koja će oni zadržati sve do konca 11. veka i selidbe palate u Vlahernu — postali su bezube, ukroćene grupe sa pukom ceremonijalnom ulogom. Ikonoborački car Konstantin V sredinom 8. veka pretvorio ih je čak u sluge svoje politike, a oni su ga zbog beneficija bezumno podržali: tada su navijači napadali monahe i monahinje, ponižavali ih, terali ih da se drže za ruke dok ih psuju, ubijali branitelje ikona i protivnike vlasti.

A trke su manje-više redovno održavale sve do pada Carigrada 1204., kada su krstaši poharali Grad, i kada je čuvena bakarna Trijumfalna kvadriga sa Hipodroma prebačenu u Veneciju, gde se i sada nalazi (da je ostala na svom mestu sada je verovatno ne bi ni bilo: uništile bi je Osmanlije). Nakon što su Romeji povratili Grad, trke su organizovane tek povremeno; Vizantija se ubrzano urušavala, pa se fizički urušavao i Hipodrom koji nije održavan. Danas tamo stoje još samo Zidani obelisk, Zmijski stub koji je Konstantin Veliki preneo iz Delfa, i jedan otkopani deo zidina.

(P. L.)