U godini smrti cara Dušana, Oksford je zauvek promenila tuča studenata i krčmara zbog lošeg vina

Dok je na našoj strani Starog kontinenta svoju vladavinu kraju privodio „Stefan u Hristu Bogu verni car Srbljem i Grkom“ a na vrata nam kucali Turci Osmanlije, na drugoj strani, bezbedno udaljenoj i opasanoj morem, društvo se razvijalo u drugačijem smeru

Stefan u Hristu Bogu verni car Srbljem i Grkom preminuo je u nedelju 20. decembra 1355. godine, na vrhuncu svoje snage, verovatno u selu Devol, na glavnom putu Skoplje—Solun.

Preporučujemo

Vizionar, reformator, zakonodavac i osvajač sinu Urošu je ostavio carevinu koja je maltene odmah počela da se „rašiva“; bez snažnog vladara, koji je bio država u srednjem veku, nije Srbija mogla nastaviti proces apsorbovanja novoosvojenih teritorija, niti se mogla izboriti sa velikaškim separatizmom i partikularizmom. A na vrata Balkana kucali su Turci Osmanlije.

Za to vreme, na suprotnoj strani kontinenta, drugačiji su se procesi odvijali. Predavanja u Oksfordu počela su još 1096., tokom 12. veka univerzitet se ubrzano razvijao i 1248. primio kraljevsku povelju kojom je formalizovan njegov status.

Sama varoš imala je 1334. oko 5.000 stanovnika i bila deveta po bogatstvu u Engleskoj, mada je znatno osiromašila usled epidemije kuge 1349. koja je pobila dobar deo varošana i četvrtinu sholastičara (srednjovekovnih hrišćanskih učenjaka i mislioca; u kontekstu univerziteta pojam se odnosi i na profesore i na studente).

Ove dve grupe (eng. town and gown; doslovno: „varoš i odora“) međusobno su sarađivale, ali je rivalstvo bilo izraženo a sukobi česti; varošani su dva sholastičara linčovali još 1209. zbog smrti neke žene, nakon čega su mnogi napustili Oksford i obrazovali novi univerzitet u Kembridžu.

U narednih vek i i po bilo je sporadičnih izliva nasilja, čak i ubistava, ali jedna grupa je bila povlašćena: kada bi student ubio varošanina, prolazio je uglavnom nekažnjeno, kada bi varošanin ubio studenta, ne samo što je on bio kažnjavan, nego je i varoš plaćala odšetu.

Zato su varošani mrzeli sholastičare, koji su se neretko i sami među sobom sukobljavali; poznate su sve godine kada je dolazilo do unutar-univerzitetskih nereda. Tako su se 1314. u krvavom obračunu sukobile dve frakcije, Severnjaci i Južnjaci, kom prilikom je identifikovano barem 39 različitih ubica, mada je samo sedam kažnjeno, dok su ostali pobegli ili potražili utočište u manastirima.

Oksford — čiji naziv u prevodu na srpski doslovce znači „Vologaz“ — bio je, prema tome, bure baruta. Lepo, učeno, za život interesantno bure baruta. U tom buretu baruta nalazila se na Karfaksu, raskrsnici koja predstavlja tradicionalno središte varoši, krčma po imenu „Svindlstok“, čiji je vlasnik verovatno bio varoški načelnik Džon de Bereford, a krčmar Džon de Krojdon.

U tu krčmu je 10. februara, na dan Svete Sholastike (stvarne svetice iz 6. veka), ušlo nekoliko studenata i naručilo vino. Pošto nisu bili zadovoljni njegovim kvalitetom, zatražili su bolje piće. De Krojdon ih je odbio. Izbila je svađa, pale su teške reči, i studenti su ga napali. Šta se tačno potom desilo niko ne zna pouzdano da kaže: ili su ga istukli (po verziji varošana) ili su ga samo gađali peharom u glavu (po verziji studenata).

Šta god da se desilo, u tuču su se uključile ostale mušterije, među kojima je bilo predstavnika obe strane. Tuča se prelila na raskrsnicu i za pola sata se pretvorila u nerede. Varošani su sazivali svoje ljude zvonjavom sa tornja Crkve Svetog Martina, a sholastičari svoje sa Univerzitetske crkve Svete Device Marije; kancelara univerziteta Hamfrija de Čerltona neko je ispalio strelu kada je pokušao da ih smiri i pomiri. Ali pla je noć i svi su otišli na spavanje; niko nije ni ubijen niti teško ranjen.

Tog dana. Sutradan se sve promenilo. Na kancelarev poziv da se po varoši ne nosi oružje, da se niko ne napada i ne remeti mir, ali varoški belifi (najprostije rečeno: sudski izvršitelji) stali su pozivati varošane i okolno stanovništvo na oružje. 80 varošana s lukovima i strelama i drugim oružjem napalo je crkvu u kojoj su znali da će pronaći studente; pojurili su ih, jednog su ubili, nekoliko ranili. Neki majstor teologije je ustreljen dok je napuštao priorat.

Ponovo su zvonila zvona, a studenti počeli da postavljaju barikade na pojedine gradske kapije; ali morali su se povući u svoje dvorane nakon što je u varoš iz okoline stiglo oko 2.000 besnih seljaka. Ova svojevrsna preteča „narodnog fronta“ počela je sada da provaljuje u gostionice i pansione u kojima su stanovali studenti, i da ubija sve koje bi tamo zatekla.

U tom je ponovo pala noć; sada mrtvim ulicama išli su varoški i univerzitetski telali da prenesu upozorenje kralja Edvarda III, koji se nalazio u obližnjem selu Vudstoku, da će napadi na sholastičare i njihovu imovinu biti najstrože kažnjeni.

Bez ikakvog efekta. Sutradan 12. februara kancelar De Čerlton i drugi visoki članovi univerziteta otišli su kralju na njegov poziv, ali su zvona varoških crkava ponovo zvonila, ponovo se okupio svet željan krvi nadmenih učenjaka.

Tog dana poharali su 14 gostionica i ponovo ubijali sve studente koje bi pronašli. Nekima su skidali skalpove, što se može tumačiti kao antiklerikalizam, budući da su sholastičari kao monasi bili postriženi, tj. brijali su teme (praksa i na Istoku i na Zapadu, vidi se i na srpskim srednjovekovnim freskama svetitelja); druge su pak bacali u Temzu, treće u septičke jame i poljske nužnike, četvrte zakopavali na đubrištima.

Krajem trećeg dana nereda pola varoši bilo je uništeno, većina sholastičara izbegla, sve univerzitetske dvorane poharane sem Koledža Merton, čiji su studenti bili poznati po skrušenosti i mirnoći i izgleda nisu ranije ni dolazili u sukob sa varošanima (a i dvorana im je bila zidana od kamena). Poginulo je oko 30 varošana, dok je broj ubijenih studenata od 40 do 63.

Kraljevska istraga o krivcima rezultirala je potpunim podređivanjem varoši univerzitetu; prosto rečeno, da ne idemo u detalje, Oksford je umesto varoši sa svojim univerzitetom postao univerzitet sa svojom varoši. Načelnik i belifi završili su u londonskoj tamnici Maršalsi, a sama varoš je morala da plati odštetu. Episkop Linkolna im je na nekoliko meseci ukinuo sva crkvena prava, sem krštavanja dece.

Već tokom 1356—1357. napisana je na latinskom jeziku zbirka pesama o ovim događajima, nazvana „Pesme povezane sa neredima između varoši i odore na Dan Svete Sholastike“. Incidenata je bilo i u narednim vekovima, ali nikada više ništa slično ovome.

Inače, najinteresantnija posledica Nereda na Dan Svete Sholastike, kako ih istoriografija naziva, bilo je uvođenje godišnje pokore: o svakoj godišnjici su varoški načelnik, belifi i 60 varošana morali da prisustvuju misi za poginule u Univerzitetskoj crkvi Svete Device Marije, i da univerzitetu isplate po jedan simbolični peni za svakog ubijenog sholastičara. O svakoj godišnjici. Pritom je svaki novi načelnik, kao i šerif, morao da se zakune da će poštovati prava i privilegije univerziteta.

Koliko su Englezi zbilja poseban narod govori i činjenica da se sa ovom praksom nastavilo sve do 1825., kada je novi načelnik odbio da prisustvuje misi i isplati odštetu, nakon čega je tradicija prekinuta; jedini raniji pokušaj bio je žestoko novčano kažnjen. Konačno je 10. februara 1955., na 600. godišnjicu nereda, došlo do simboličnog pomirenja „varoši i odore“, kada je gradonačelnik dobio počasnu diplomu a vice-kancelar postao počasni slobodnjak grada.

(P. L.)