Svađa sa higijenom: Kakav su to problem Beograđani imali sa kupanjem pre 100 godina

Pred Veliki rat sagradila je ondašnja beogradska opština jedno novo kupatilo na Istočnom Vračaru, i nazvala ga Narodnim Kupatilom. Trebalo da bude samo prvo u nizu, slična zdanja planirana su za sve prestoničke kvartove, pošto ono staro u Dušanovoj odavno nije bilo dovoljno, ali sudbina je htela drugačije

Voziti se gradskim prevozom nije uvek prijatno iskustvo, posebno ne u letnjem periodu, ali ne samo tada.

Leti se ljudi pojačano znoje, a nemaju svi nažalost običaj da menjaju majice ili košulje posle jednog nošenja; nemaju ni svi običaj da se leti svakodnevno kupaju, mada su takvi zbilja retkost. Na jesen, kada počnu kiše, neredovno prane jakne emituju specifični i veoma neprijatni vonj ustajalosti.

Statistika vezana za oralnu higijenu u našoj zemlji je šokantna; samo 8,5 odsto odraslog stanovništva ima sve zube, dok 9,3 odsto nema nijedan zub. Na listi 34 evropske zemlje nalazimo na poslednjem.

Stoga je razumno zaključiti da većina svoje zube ne pere redovno. No koliko se često kupamo nije moguće na isti način utvrditi; pretpostavimo da se velika većina stanovništva kupa manje-više redovno: u proseku jednom sedmično, leti dosta češće.

To možda nekima zvuči katastrofalno, a i jeste ako uzmemo u obzir da bi bilo poželjno kupati se svakog dana bez obzira na godišnje doba, no u odnosu na stanje od pre sto godina, danas smo na tom polju izuzetni. Ovakav uvod je prikladan za prenošenje jednog davno zaboravljenog teksta koji je pod naslovom „Opštinsko kupatilo“ objavio beogradski dnevnik „Politika“ dana 20. novembra 1922.

Tekst, inače izuzetno duhovit, ide ovako:

(Napomena: Tekst, kao i uvek, prenosimo u integralnoj verziji. Dakle, tačno onako kako je napisan, u skladu sa ondašnjim govorom i ondašnjim pravopisom, ili nedostatkom istog.)

„Ne treba ni dokazivati, — toliko je jasno to opštepoznato pravilo, — da se civilizacija jedne zemlje ili jedne varoši najlakše i najtačnije može da utvrdi po godišnjoj potrošnji sapuna u toj zemlji, odnosno varoši.

Kako mi stojimo sa potrošnjom sapuna, to, zahvaljujući našoj statistici i ne znamo, ali vrlo dobro znamo da naš Beograd ima samo jedno jedino javno kupatilo koje radi. Za sto pedeset hiljada stanovnika u Beogradu od kojih jedva ako deset hiljada imaju kupatilo kod svoje kuće, ovo jedino kupatilo toliko je malo da kao i da ne postoji.

Jer onih sto pedeset hiljada, kada bi se kupali po kalendarskom redu i to i danju i noću, ne bi opet mogli da se okupaju ni dvaput u godini dana. Ne treba zatvarati oči pred takvim činjenicama. Nije ogledalo krivo, kada je lice ružno.

Ali ma da je u Beogradu otvoreno samo jedno kupatilo, ono u Dušanovoj ulici, ipak postoji još jedno u Mišarskoj ulici broj 6. Kupatilo je to bar zato, što tako još uvek piše na toj kući i što je tu kuću beogradska opština videla u tu svrhu. To je ono Narodno Kupatilo, o kome se pre rata pisalo po svima beogradskim novinama i koje je pozdravljeno kao jedan lep uspeh, što se tiče čuvanja zdravlja u našoj i onako po zdravlje isuviše opasnoj prestonici.

Očekivalo se da će se tu kupati i siromašni svet za mali novac, pa čak i besplatno, kao što je već davnašnji običaj po mnogim prestonicama Evrope. Govorilo se da će se, posle ovog narodnog kupatila na Istočnom Vračaru, početi sa zidanjem i drugih narodnih kupatila po svima kvartovima Beograda. I uopšte, u tu opštinsku higijensku ustanovu svi su polagali najlepše nade.

Ali nekako ubrzo posle toga nastao je rat, a i tada uvek najlepše stvari imaju najgoru sudbinu. Došla je čak i austriska okupacija Beograda. Šta tada sve nije bilo od te kuće u Mišarskoj 6, ali ipak posle oslobođenja ona je bila još uvek sasvim cela i za mesec dana mogla se opet da pretvori u kupatilo.

Međutim, našoj opštini trebale su i tad kuće za magacine i kako nije mogla na brzu ruku da nešto drugo nađe, uzela je to kupatilo. Lepo, to je bilo bar koliko-toliko razumljivo u one dane opšte nesređenosti. Magacini se nisu mogli za dan da sagrade, a praznih kuća možda nije bilo. Ali od to doba prošlo je četiri godine.

Zar za četiri godine nije mogla opština da sagradi makar drveni magacin za svoj pasulj i krompir, od koga je, uzgred budi rečeno, vrlo malo Beograđana videlo koristi? Zar za četiri godine nije mogla beogradska opština da instalira jedno obično kupatilo u toj kući, pa čak da i izvuče novac koji je u to uložila? Jer našto zidati kupatilo u kome će se čuvati pasulj i krompir?

Da nije žalosno, bilo bi smešno, a potpuno liči na onu čuvenu Ben-Akibinu priču o tome kako kod nas niko ne radi svoj posao nego nešto sasvim treće. Jedan sveštenik piše raspravu o gajenju ždrebadi, jedan vatrogasac pesme, jedan artiljeriski kapetan o negi odojčadi. Jer tako i ovde sada jedno kupatilo služi kao magacin za životne namirnice.

A vele, da u Uzun Mirkovoj ulici postoji i neki kmet za sanitet. Jadan čovek! Kad pogledamo blato po beogradskim ulicama i nered po pijacama pa čak i opštinske obično strahovito prljave tramvaje, moramo osetiti izvesno sažaljenje pazarom tog jadnog čoveka. Jer njemu mora biti da je strahovito dugo vreme, toliko ništa ne radi.

Ali voleli bismo ipak znati da li je taj gospodin dočuo kadgod dosad da postoji jedna opštinska zgrada sa još neistrtim natpisom: Narodno Kupatilo. I da li taj gospodin, ako to zna, ne nalazi da je i ovo više nego greh prema prestoničkom stanovništvu, kada jedno kupatilo, takvo kao ovo, služi za magacin, a prozori mu i vrata zakovani daskama. Ko zna da nije to i magacin samo po imenu. Možda je prazna potpuno kuća.

O.“

Koliko se neke stvari kod nas ne menjaju — a tu ne mislimo na već u uvodu pomenutu higijenu — procenite sami.

(Telegraf.rs)