Hotel „Sopot“ na ostrvu Kosmaj: Gde bi Srbi letovali za vreme korone kada bi postojalo Panonsko more

Pored Fruškog ostrva, Vršačkog i Avale, imala bi Srbija još neka od kojih bi sasvim lepo mogla da živi od turizma. A mi danas za vreme korone ne bismo morali da čekamo na granicama

Globalna pandemija koronavirusa je zahvaljujući opštoj zavisnosti ljudi od primorskog turizma, koji je daleko najpopularniji vid odmora, ne samo Srba nego svih nacija na svetu — bolno naglasila činjenicu da Srbija nema izlaz na more.

Zapravo, koliko je bitno da ti zemlja izlazi na more mnogi su tek sada shvatili, posebno oni koji su se „odvažili“ da usred ove epidemije krenu put Grčke preko Bugarske ili Makedonije. O Crnoj Gori i Hrvatskoj se još samo sneva.

Poznato je da je stara Srbija do pre nekih milion godina imala izlaz na Panonsko more; ono je isprva bilo deo praistorijskog mora Paratetis, i nastalo je pre 34 miliona godina formiranjem Panonskog basena, odnosno njegovim spuštanjem, da bi pre otprilike 10 miliona godina postalo samostalno i odvojeno od svih drugih vodenih površina, nakon podizanja Karpatskih planina.

Panonsko more je tokom svog postojanja prošlo kroz tri odvojene faze, morske, jezerske i barske, i postepeno je oticalo i nestajalo; Slavonsko jezero je bilo njegov poslednji ostatak, koji se isušio tokom pleistocenske epohe (period od pre 1,81 milion godina do pre 11.550 godina). Zapravo, moguće je da je isticanje poslednjih ostataka Panonskog u Crno more dovršeno tek na kraju Ledenog doba, pre oko 10—11.000 godina.

Na svom vrhuncu, pokrivalo je oko 200.000 kvadratnih kilometara, maksimalna dužina bila mu je 800 kilometara a širina 600, sa maksimalnom dubinom od oko 1.000 metara. Sve u svemu, velika obala na kojoj su se praćakali stari Srbi, stari Hrvati, Bošnjaci, Mađari, Rumuni, Austrijanci, Slovenci, Ukrajinci, Česi i Slovaci.

Izolovane planine rasute po današnjoj Panonskoj niziji u to vreme bila su u stvari ostrva, i kada bi Panonsko more danas postojalo, mi bismo ih imali nekoliko: Fruško ostrvo, Vršačko ostrvo i Beogradsko ostrvo (koje bi možda bilo samo Avala).

Ona se izdvajaju, ali na vrhuncu Panonskog mora, kada je voda dopirala sve do Kruševca, u nekom trenutku bilo je i drugih ostrva: Cer, Kosmaj, Bukulja, Venčac, Rudnik, Gledićke planine, Juhor. Neka od njih su ostaci spuštenog dela stare mase tzv. unutrašnjih Dinarskih planina, pa nisu u užem smislu „panonsko“ ostrvlje.

I druge nacije bi imale svoja ostrva. Hrvatska, koja ih na Jadranu već ionako ima na pretek, imala bi ostrva Papuk, Krndiju, Dilj, Bilogoru, Psunj i Moslavačko ostrvo (gora), dok bi Mađari mogli da se brčkaju na obalama Mečeka, Piliša, Viljanskog ostrva (gore) te Bakonjskog ostrva (gore).

A ako neko ne želi da letuje na ostrvima, postojala bi dugačka obala na glavnom kopnu, pa ko voli nek’ izvoli.

Dakle, kada bi i dalje postojalo Panonsko more, narodi ove nizije koji su okruženi kopnom poput nas, ne bi muku mučili sa pitanjem: kuda na odmor. Posebno bi to nama pogodovalo, jer ne bismo morali da razmišljamo o granicama i o tome kako ćemo nazad. Nego lepo zakupiš sobu u hotelu „Sopot“ na ostrvu Kosmaj i kraj priče. Od toga ne može bolje i lepše.

(P. L.)