Tajne života Marije Kiri: Devojka iz siromašne porodice promenila svet, a samo s njim je delila sve

Svetski priznata naučnica i dvostruka dobitnica Nobelove nagrade, umrla je na današnji dan 1934. godine

Marija Kiri, poznata fizičarka i hemičarka, dvostruka dobitnica Nobelove nagrade, umrla je na današnji dan, 4. jula 1934. godine. Rođena je kao Marija Skodovska u Varšavi 1867. godine, ali je veći deo života provela u Fransukoj, gde je i započela naučnu karijeru.

U njena najveća dostignuća spadaju: rad na teoriji radioaktivnosti, tehnikama razdvajanja radioaktivnih izotopa kao i otkriće dva nova hemijska elementa - radijuma i polonijuma. Pod njenim ličnim nadzorom vršena su, prva u svetu, istraživanja o mogućnosti izlečenja raka pomoću radioaktivnosti.

Svoje znanje i ljubav prema nauci nesebično je delila sa svojim suprugom, velikim genijem, Francuzom Pjerom Kirijem. Njihova ljubav bi možda na prvi pogled delovala nemogućom. On je bio iz bogate, obrazovane porodice. Sa 19 je već diplomirao fiziku... Marija je, s druge strane, poticala iz siromašne, ali akademski napredne porodice, sa dugom tradicijom u prosveti.

Svog supruga upoznala je na večeri kod zajedničkog prijatelja. Pjer je tad bio na doktorskim studijama. Fasciniran njenom inteligencijom, odlučuje da je preporuči svom mentoru Anriju Bekerelu, koji joj predlaže istraživanje rude uranijuma. U istraživanju joj se ubrzo pridružuje i sam Pjer. Već sledeće, 1895. godine, Marija se za njega i udala.

Oboje su bili duboko posvećeni porodici i nauci, živeli su život u dobrovoljnom siromaštvu i naporno su radili. Marijina doktorska istraživanja bila su usmerena na fenomen zračenja uranijuma, i bila su, bukvalno, rudarski posao. U trošnoj šupi, uz pokvarenu peć pod krovom koji je prokišnjavao, Marija i Pjer su preradili preko 20 tona sirove rude uranijuma tragajući za zrnom elementa koji je uranijumu davao varijabilna radioaktivna svojstva, pišu Nezavisne.

U julu 1898. godine uspevaju da dešifruju delić enigme otkrićem polonijuma, novog hemijskog elementa koji je dobio ime po Marijinoj domovini. U decembru iste godine otkrivaju male količine još jednog novog elementa s intenzitetom radijacije višestruko većim od uranijuma. Nazivaju ga radijum.

Uspavali ćerkicu, pa se vratili da otkriju čudo

Novi element nije imao boju na dnevnom svetlu. Otišli su kući, popili čaj, uspavali ćerkicu, zamolili Pjerovog oca da je pričuva i vratili se u svoju šupu. Radijum je u mraku svetleo kao božićna jelka. Njegova svojstva su bila natprirodna, njegovi zraci su probijali i najneprozirnije materijale. Za samo jedan sat je proizvodio količinu toplote sposobnu da otopi led iste težine i održavao svoju temperaturu za deset stepeni višu od temperature okruženja. Bio je zarazan, sve što bi došlo u dodir s njim postajalo bi radioaktivno. Jeo je tumore...

Interesovanje donosi novac. Patentiranje metode izdvajanja radijuma je tada moglo da omogući finansijski komfor i njima i njihovim potomcima. Pjer je o tome razgovarao s Marijom. Kategorički je odbila. Znanje nije svojina, ono pripada celom svetu.

U Francuskoj nisu bili naročito priznati, ali su se nizale svetske nagrade i priznanja. Primali su ih sa dostojanstvenim mirom, prisustvujući gala večerima u svojoj svakodnevnoj, iznošenoj odeći. On je bio naučnik kome se praštala modna ekscentričnost, nju su osuđivali zbog odsustva zainteresovanosti za modu, pomanjkanja ženstvenosti i ljupkosti.

Na jednom svečanom prijemu Pjer joj je šapnuo: "Šta misliš, koliko bi laboratorija od one dijamantske ogrlice moglo da se napravi?"

U tom pravcu su se kretali svi njihovi snovi o materijalnom. Sve se promenilo 1903. godine. Marija je postala prva žena na svetu koja je odbranila doktorat iz fizike. Iste godine su ona, Pjer Kiri i Anri Bekerel dobili Nobelovu nagradu. On je dobio katedru na Sorboni i laboratoriju Kiri, u kojoj je istraživanja vodila Marija. Tragedija se desila ubrzo, već 1906. godine. Vraćajući se iz laboratorije, Pjer je sa smrskanom lobanjom završio pod točkovima konjske zaprege.

Marija se s tugom borila tiho i nenametljivo. Dugo je čuvala njegovu krvavu odeću, ne mogavši da se rastane od tragova poslednjih trenutaka njegovog postojanja. Usmeravala je kćerke na put nauke, vodila brigu o Pjerovom ocu i sama nastavila da radi. Marijina i Pjerova starija ćerka Irena Žolio Kiri postala je izuzetan akademik i dobitnik Nobelove nagrade iz hemije za sintezu novih radioaktivnih elemenata 1935. godine.

Marija Kiri je imenovana za načelnicu Odeljenja za fiziku na Sorboni, nasledivši Pjera na tom mestu. Njeno prvo predavanje je izazvalo toliko interesovanje da su ga mnogi studenti slušali i iz hodnika. Nastavila je da predaje od teme na kojoj je Pjer stao. Druga Nobelova nagrada je došla 1911. godine, pred rat. Tokom rata postaje šef vojne medicinske komore, koja je uspostavila prve rendgenske stanice. Sama je vozila auto s mobilnim rendgenom i obučavala lekare u hirurškim ambulantama da ga koriste. Hirurzi su dobili neprocenjivu pomoć u lociranju šrapnela unutar tela ranjenika.

Pod Marijinim nadzorom vršena su ispitivanja lečenja raka pomoću radioaktivnosti i osnovana nova grana hemije - radiohemija. Nakon rata, 1925. godine, ona pomaže otvaranje Varšavskog instituta za radijum u Poljskoj. Marija je umrla u Francuskoj 1934. godine od aplastične anemije. Nema sumnje da je oboljenje bilo posledica izlaganja radijaciji, o čijim se štetnim efektima još nedovoljno znalo. Cevčice radioaktivnih izotopa su joj uvek bile u džepovima, a malo radijumovih soli na stočiću pored kreveta, da joj svetle u mraku. Sahranjena je pored Pjera.

(Telegraf.rs)