Kratka priča o besmislenosti rasizma: Crnac koji je bio toliko beo da belci nisu znali da je crnac

Nakon što se krajem septembra i početkom oktobra 1919. odigrao Masakr u Ilejnu, Nacionalna asocijacija za napredak obojenih ljudi poslala je svog terenskog sekretara Voltera Vajta da u arkanzaškom okrugu Filips istraži okolnosti tragedije. Vajt je bio crnac koji nije morao da se brine za svoju bezbednost — bio je potpuno beo

Volter Frensis Vajt (1893—1955) bio je afroamerički novinar, pisac i esejista, te borac za ljudska prava koji je skoro četvrt veka predvodio Nacionalnu asocijaciju za napredak obojenih ljudi (NAACP), najstariju postojeću organizaciju u okviru pokreta za građanska prava u SAD.

Ono što je Voltera Vajta — (da, znamo, zove se kao onaj Volter Vajt) — izdvajalo u odnosu na ostale crnce bilo je to, što je bio belac. Tačnije, budući mešanog porekla, kod njega su evropske crte odnele prevagu u odnosu na afričke.

U svojoj autobiografiji „Čovek zvani Vajt“ (u pitanju je igra reči budući da mu prezime znači „Beli“) napisao je: „Ja sam crnac. Moja koža je bela, moji oči su plave, moja kosa je plava. Odlike moje rase nigde na meni nisu vidljive.“ Od 32 njegovih čukun-čukun-predaka, samo petoro su crnci, i cela njegova uža porodica imala je belu boju kože, čak mu je majka Medlin bila isto plavokosa i plavooka.

A ipak, baka njegove majke, Dilsija, bila je robinja i konkubina svog vlasnika Vilijama Henrija Harisona, koji joj je napravio šestoro dece i kasnije bio izabran za 9. predsednika Sjedinjenih Država (na dužnost je stupio 4. marta 1841. a već 4. aprila preminuo od tifusa, i tako postao prvi američki predsednik koji je umro na tom položaju); tako barem kaže njihova porodična tradicija, mada istoričari sumnjaju u njenu verodostojnost.

Dilsijina kćer Meri, Medlina majka, prodata je u La Granž u Džordžiji, gde je i sama postala konkubina Augustusa Vara, koji joj je kupio kuću i napravio četvoro dece, kojima je ostavio izvesno bogatstvo, koje im je koristilo nakon oslobođenja. Njeno nezakonito potomstvo se prirodno identifikovalo kao crnačko.

Ovaj tekst je posvećen epizodi iz života Voltera Vajta, koja ga je vinula u vrh pokreta za građanska prava, a koji savršeno ilustruje besmislenost rasizma. Nedavno smo pisali o tzv. Crvenom letu 1919. (predlažemo da pročitate taj tekst, nevezano za ovaj; pronaći ćete ga na ovom linku), čija je kulminacija bila Masakr u Ilejnu, u arkanzaškom okrugu Filips, gde je za nekoliko dana ubijeno između 100—237 crnaca.

Volter Vajt je u to vreme bio terenski sekretar NAACP, pa su ga ondašnji čelnici organizacije poslali u Ilejn da istraži okolnosti pod kojima se pokolj odigrao; njegov izgled svakako je igrao važnu ulogu u takvom izboru, pošto je kod svakoga „prolazio“ kao belac. Primivši akreditive od „Čikago dejli njuza“, uradio je intervju sa guvernerom Čarlsom Hilmanom Brouom, koji mu je dao pismo preporuke, koje mu je otvorilo mnoga druga belačka vrata.

U Ilejnu je razgovarao sa velikim brojem crnaca i belaca, a u svojim novinskim izveštajima istakao da je nasilje bilo ekstremni odgovor belih zemljoposednika na pokušaj crnaca da oforme sindikat, što je svakako legitimna i najverovatnije tačna karakterizacija tih događaja. U svakom slučaju, Vajt je presudno uticao na to da vest o masakru izađe iz okvira Arkanzasa i da postane nacionalna vest.

Nakon što je neko vreme proveo u okrugu Filips, načuo je glasinu — postoji crnac koji se predstavlja kao belac, niko ne zna ko je tačno taj čovek, ali se zna da postoji. Zato je odlučio da sedne na prvi voz za Litl Rok, glavni grad Arkanzasa, pre nego što ga otkriju i može biti linčuju (ne bi to bilo ništa neuobičajeno).

I tu dolazimo do vrhunca besmišlja: kondukter u vozu mu je rekao da je velika šteta što odlazi jer taman počinje prava zabava: postoji „prokleta žuta crnčuga koja se predstavlja kao belac pa momci hoće da ga se dočepaju“. Nijednog trenutka kondukter nije posumnjao da razgovara sa crncem! Na pitanje Vajta, šta će momci da urade ovome kada ga budu pronašli, kondukter mu je odgorio, „kad ga budu obradili neće više moći da prođe kao belac!“

(P. L.)