Princip je obilazio njegov grob, bio mu je idol: Žerajićevo pismo uoči atentata otkriva svu bol

Pismo Bogdana Žerajića koje je poslao svom prijatelju nedugo pre nego što će da pokuša da ubije Varešanina otkriva svu njegovu bol i nezadovoljstvo

Na Vidovdan 1914. godine Gavrilo Princip izvršio je atentat na naslednika austrougarskog prestola, nadvojvodu Franca Ferdinanda. Ubistvo u Sarajevu 28. juna biće neposredni povod za Prvi svetski rat.

Preporučujemo

Veruje se da su Principovi ideali o oslobođenju rođeni zahvaljujući činu Bogdana Žerajića, čiji grob je Princip obilazio i na njemu ostavljao cveće. Žerajić je postao njegov idol nakon što je 2/15, juna 1910. godine, kada organizacija „Ujedinjenje ili smrt“ nije ni postojala, pokušao da ubije generala Marijana Varešanina, austrougarskog zemaljskog poglavara u Bosni.

Nevesinjac je ispalio u Varešanina čak pet hitaca, a potom je šestim presudio sebi. Ovaj čin Bogdana Žerajića od njega je napravio legendu među omladinom koja je snila snove o oslobođenju. U njegovom poduhvatu omladina okupljena u Mladoj Bosni videla je ostvarenje svojih težnja. Žerajića je Princip opevao i u stihovima: "Al pravo je reko pre Žerajić, soko sivi, ko hoće da živi nek mre, ko hoće da mre nek živi".

Ko je bio Bogdan Žerajić?

Žerajić je slovio za jednog od prvih nacionalno-revolucionarnih predstavnika bosanskohercegovačke omladine.

Rođen je u 1886. godine u Nevesinju, gimnaziju je završio u Mostaru, a pravo je studirao u Zagrebu. Potom ga put odvodi u Srbiju u Kruševački okrug, gde je jedno vreme radio kao učitelj. Prema nepotvrđenim informacijama Žerajićev brat od strica, general dr Milan Žerajić bio je lični lekar kralja Petra prvog, a Milanov brat Risto lični lekar kralja Aleksandra.

Žerajić je, iskazivao svoje nezadovoljstvo politikom srpskog građanstva u Bosni i Hercegovini, koje je, verovao je, napustilo svaku stvarnu borbu protiv "tuđinske vlasti u zemlji i krenulo putevima političkog oportunizma".

Samo nekoliko meseci pre atentata na Varešanina, u januaru 1910. godine, Žerajić je svom prijatelju Vladi Gaćinoviću napisao pismo u kom se čita sva njegova bol, nemoć i nezadovoljstvo zbog situacije u državi.

Te reči predstavljaju odraz Žerajićevo raspoloženja nakon Deklaracije Kraljevine Srbije koja je priznala aneksiju BiH. Prethodno boraveći na komitskom kursu u Vranju kod kapetana, kasnije majora Ace Blagojevića gde se spremao za "nešto veliko", on je sigurno bio silno razočaran tim aktom Srbije.

- Danas baš dobih od tebe pismo. Ja sam mislio još prije da ti pišem, bio sam i pismo napisao, ali sam bio lijen da ga pošaljem, nego sam ga izbucao. Nemoj da se čudiš tome, jer ja silno duševno patim, strašni su mi osjećaji i ja nemam snage da ih drugom kažem - započinje svoje pismo Žerajić.

U istom pismu je naveo da je skeptik koji više ni u šta ne veruje, te da jedino veruje u to da postoji maler i malerozni ljudi, te da je jedan od njih baš on.

- Samo me jedno tješi, a to je što imam snage i što ću je imati kako mi se čini, ako ustrajem do kraja. Osećam svu tegobu položaja u kome se nalazimo. Bedno je naše stanje. Duh je okovan u okove opšte volje. Sve što je bilo veliko i sveto, pravo istinito, sve je umuklo... - pisao je Bogdan, koji je zastupao potrebu beskompromisne borbe protiv Austrougarske, svom prijatelju neposredno pre nego što će dati život za ideju o oslobođenju.

Originalno pismo se čuva u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu:

Varešanina je napao 2/15. juna 1910. godine, ali bezuspešno. Sebi je odmah oduzeo život kako bi sprečio mogućnost sprovođenja bilo kakve istrage. Varešanin je tada, kako se pričalo po Sarajevu, pritrčao mrtvom Bogdanu i šutnuo ga tiho govoreći: "Đubre!".

Bogdanovo obezglavljeno telo sahranjeno je na neobeleženom mestu na sarajevskom groblju, gde su počivale skitnice i samoubice. Po predanju Borivoja Jevtića, savremenika i prijatelja Gavrila Principa, kojeg su posle Sarajevskog atentata mučili pripadnici austrougarskih vlasti, jedan od njegovih mučitelja mu se hvalio kako je koristio Žerajevićevu lobanju kao pikslu.

Veruje se da su Bogdanu glavu odsekli sarajevski policajci kako bi je ispitivali. Jedno vreme je bila smeštena u Kriminalističkom muzeju u Sarajevu, a kasnije, kada je pronađena, sahranjena je sa ostatkom tela.

Bilo je onih koji su verovali da se Žerajić odlučio na samoubistvo jer je bolovao od tuberkuloze jer "nije imao šta da izgubi". Međutim, nalazi s obdukcije iz državne bolnice su potvrdili da je Žerajić bio sasvim zdrav.

Princip na suđenju usklikivao Bogdanu

Neraskidiva veza između Bogdanove žrtve i Gavrila Principa odjeknula je na suđenju 19. oktobra 1914. godine, kada je pročitana Gaćinovićeva brošura o Žerajiću "Smrt jednog heroja", za koju se smatralo da je uticala na delo optuženog Principa.

- Uprkos svojoj porobljenosti, srpski narod pokazuje znake života. Njega izražavaju mladi Srbi koji izazivaju duhovnu revoluciju. Ima mnogo tih mladih ljudi koji žrtvuju svoje živote za zajednički cilj. Oni pripovedaju revoluciju novih, promenjenih ideja, stvara se nova svetla etika, etika umiranja za ideju, za slobodu. Za ovu svetlu ideju krv Bogdana Žerajića prolila se sarajevskim ulicama...

Na to je Princip uskliknuo: „Živio Žerajić! Živio!“

(Telegraf.rs)