Eksperiment s lutkom Bobo: Zlostavljali su igračku pred decom, a onda su se desile užasne stvari

Eksperiment je otkrio da li deca imitiraju ponašanje kojem su izloženi

Eksperiment sa lutkom Bobo, studija o agresiji koju je sproveo kanadski psiholog Albert Bandura, trebalo je da pokaže da deca mogu da uče kroz opažanje i imitiranjem ponašanja drugih ljudi.

Preporučujemo

Istraživanje je izveo tim istraživača koji su fizički i verbalno zlostavljali lutku na naduvavanje pred decom predškolskog uzrasta, što je navelo decu da kasnije oponašaju ponašanje odraslih, napadajući lutku na isti način.

Bandurina studija o agresivnosti, po kojoj je najpoznatiji, izvedena je između 1961. i 1963. godine na Stenford Univerzitetu.

Kako je tekao eksperiment?

Za svoje istraživanje koristio je lutku na naduvavanje visoku jedan i jedan i po metar, koju je nazvao Bobo.

Lutka je bila nacrtana da izgleda kao klovn, a napravljena je tako da se uvek ispravi kada je obore.

Istraživanje je sprovedeno u dečjem vrtiću među 36 dečaka i 36 devojčica prosečne starosti 4,4 godine. Deca su bila podeljena u tri grupe: jedna grupa je posmatrala agresivno ponašanje, druga je posmatrala neagresivno ponašanje, a treća grupa nije bila izložena nikakvom modelu ponašanja.

Tri grupe su nakon toga podeljene po polovima na šest podgrupa u kojima će polovina podgrupa posmatrati istopolni model ponašanja, a polovina model ponašanja suprotnog pola.

U prvoj fazi eksperimenta, deca su samostalno sedela za stolom u jednom uglu eksperimentalne sobe i prezentovane su im razne aktivnosti za koje je prethodno pokazano da ih deca smatraju veoma zanimljivim (npr. nalepnice, slike), da bi se obeshrabrilo aktivno učešće i podstaklo puko posmatranje.

Model ponašanja bio je u suprotnom uglu, koji je imao drugi sto i stolicu, čekić, set Tinkertoj i lutku Bobo - i rečeno mu je da se može igrati sa tim materijalima.

U grupama modela agresivnog ponašanja, model je zlostavljao lutku fizički, udarao je, šutirao, bacao i gađao raznim objektima i verbalno (vređao je, upućivao joj teške reči).

U neagresivnoj grupi model je ignorisao lutku i igrao se drugim stvarima. Nakon što je prošlo 10 minuta, modeli ponašanja u obe grupe su napustili sobu.

U drugoj fazi eksperimenta, deca su odvođena odvojeno u drugu eksperimentalnu sobu, gde im je predstavljena nova grupa privlačnih igračaka (voz, vatrogasni kamion, žičara, mlazni avion, lutka sa garderobom, krevetac za bebe i kolica).

Da bi testirali hipotezu da će posmatranje agresije kod drugih povećati verovatnoću agresije kod posmatrača, deca su bila izložena agresivnom uzbuđenju kada su im posle dva minuta rekli da se više ne mogu igrati sa igračkama.

Deci je zatim rečeno da se ipak mogu igrati sa igračkama u drugoj sobi, gde su im predstavljene razne igračke za koje se smatralo da su agresivne (npr. lutka Bobo, čekić i pištolj sa strelicama) i neagresivne (npr. bojice, papir, domaće životinje, set za čaj, lopta i lutke).

U poslednjoj fazi eksperimenta, dečije ponašanje je praćeno tokom 20 minuta i ocenjeno prema stepenu fizičkog i verbalnog agresivnog ponašanja koje su modelirali, a rezultati su dali značajno veće rezultate za decu u grupama modela agresivnog ponašanja u poređenju sa onima u modelu neagresivnog ponašanja i kontrolnim grupama.

Naknadni eksperimenti u kojima su deca bila izložena takvom nasilju na video kaseti dala su slične rezultate, pri čemu je skoro 90 procenata dece iz grupa agresivnog ponašanja kasnije modeliralo ponašanje odraslih napadajući lutku na isti način, a 40 procenata te dece isto ponašanje pokazalo je posle osam meseci.

Šta je pokazao eksperiment?

Iako je studija dala slične rezultate za oba pola, ipak je sugerisala određenu razliku u zavisnosti od stepena u kojem je ponašanje polno tipično - to jest, posmatrano kao uobičajenije ili odgovarajuće za određeni pol.

Na primer, podaci sugerišu da su muškarci nešto skloniji imitiranju fizičke agresije - izrazito muško ponašanje - nego žene, a muški subjekti reprodukuju više fizičke agresije od ženskih subjekata; međutim, nije bilo razlika u imitaciji verbalne agresije, koja je manje polno tipična.

Rezultatima ekperimenta Lutka Bobo bila je potvrđena socijalna teorija obuke koju je definisao Badura. On i njegove kolege su predviđali, da je eksperiment predstavio, kako različiti modeli opredeljenja mogu biti izučeni posredstvom posmatranja i imitacije, a takođe da socijalna imitacija može dovesti do stvaranja novih modela ponašanja.

Osvrtom na date rezultate eksperimenta došli su do zaključka da se agresivno i nasilničko ponašanje ne može u potpunosti oponašati gledanjem filma takvog sadržaja, ali i da su u tom uzrastu kod dece više zastupljene motorne od verbalnih sposobnosti te će subjekti pre oponašati ono što su videli nego ono što su čuli. U prirodi su dečaci podložniji agresivnom ponašanju od devojčica što možemo da podvedemo pod osnovnim zaključkom Bandurinog eksperimenta i njemu sličnih.

Saglasno sa Bandurinim izjavama, agresivno ponašanje odraslog prema lutki dali su deci za pravo da pretpostave da su takva dejstva u principu normalna. Rezultat toga je to da su deca prihvatila takav model ponašanja u kojem se sprovodi agresija kada su razočarani.

U današnjem svetu, veliki uticaj na ljude, a prvenstveno na decu, ima nekvalitetan medijski sadržaj i razni rijaliti programi, što se može tumačiti ako savremeni eksperiment "Bobo lutka".

(A. M.)