Najveći nemiri u istoriji Amerike: Rat na ulicama Njujorka i linčovanje 7-godišnjeg crnog dečaka

Usred Američkog građanskog rata, tokom prve polovine 1863. godine, predsednik Linkoln i Kongres doneli su niz odluka koje su izazvale potpuni haos u Njujorku, u kojem je živeo veliki broj simpatizera Juga

Dok u proteklih nedelju dana mirni protesti i nasilne demonstracije paralelno potresaju Sjedinjene Američke Države, uzduž i popreko, od jedne do druge obale, kao najveći tamošnji nemiri u živom sećanju, valjalo bi da se prisetimo najvećih građanskih nemira u njenoj sveukupnoj istoriji.

Odigrali su se u Njujorku usred Američkog građanskog rata, tokom četiri julska dana 1863., i kao i ovi sadašnji, imali su veze sa Afroamerikancima. Ali za razliku od ovih protesta, koji Afroamerikancima služe kao pritisak na lokalne, državne i zemaljske vlasti, sa ciljem donošenja legislature koja bi iskorenila rasizam u policiji i sudstvu, crnci te 1863. nisu imali neposredne veze sa neredima već su bili pasivni „uzrok“, ili „povod“, kako vam je volja.

Naime, tokom prve polovine 19. veka, i sve do početka građanskog rata, ekonomske veze grada Njujorka sa Jugom bile su tesne, pošto je preko njega išao ogroman udeo izvoza južnjačkog pamuka u Evropu; u samoj državi Njujork (takozvanom „apstejtu“) radio je ogroman broj fabrika za preradu te sirovine.

Istovremeno je postojao veliki broj simpatizera Juga, i rasističke teorije su bile široko rasprostranjene i ukorenjene u belačkom društvu; ismevali su se napori slobodnih crnaca i njihovih prijatelja za dobijanje prava glasa, slobode, primenjene jednakosti i pristupa obrazovnom sistemu, pošto su, u očima većeg dela javnosti, bili „niža rasa“, što je lokalna štampa na dnevnoj bazi propagirala.

Zapravo, grad Njujork umalo nije na samom početku građanskog rata „proglasio nezavisnost od Olbanija (glavni grad države Njujork; prim. aut.) i od Vašingtona“, odnosno postao potpuno nezavisna država sama za sebe, van Unije i van Konfederacije, ali uz njenu podršku. To je bila inicijativa gradonačelnika Fernanda Vuda, demokrate, koja naravno nije prošla jer to ekonomija Njujorka ne bi preživela.

U godinama i decenijama koje su prethodile građanskom ratu, u Ameriku, a pre svega u Njujork, slila se reka imigranata iz Evrope, mahom irskih katolika kojima su lokalne demokrate delile državljanstvo da bi proširili svoje glasačko telo. Irci su uglavnom bili slabo plaćeni radnici, kao i većina ostalih belaca, koji su se nadmetali i sukobljavali sa crncima zato što su ovi pristajali na još niže plate, čime su im ugrožavali egzistenciju. Ideja da će robovi sa Juga biti oslobođeni i da će nagrnuti u gradove Severa, pre svega u Njujork, užasavala je obično belo stanovništvo i povećavalo te njihove egzistencijalne strahove.

U takvoj atmosferi, u kojoj je republikanac Džordž Opdajk iznenadno pobedio u trci za gradonačelnika, januara 1863. predsednik Linkoln doneo je Proklamaciju o emancipaciji, što je bio prvi korak ka oslobođenju robova, da bi potom marta meseca Kongres izglasao Zakon o regrutaciji, koji je obavezivao i nove građane da se bore za Uniju protiv Konfederacije; istovremeno, crnce nisu smatrali za državljane, pa se to na njih nije odnosilo, dok su bogati mogli da otkupe svoje mesto za 300 tadašnjih dolara, oko 9.200 današnjih, pa je teret pao na siromašnu belu većinu.

Regrutacija je vršena lutrijom: izvlačili su se brojevi. Prvo izvlačenje na Menhetnu u subotu 11. jula prošlo je mirno. Dva dana kasnije, tačno deset dana nakon pobede Unije kod Getisburga, u 10 sati ujutru grupa od oko 500 vatrogasnih dobrovoljaca napala je zgradu vojne policije u kojoj se obavljala regrutacija. Prvo ju je gađala kamenicama, potom probila vrata i zapalila, pa napala vatrogasce koji su došli da ugase požar. Usput su ubijali konje i lomili kočije prolaznika, te presekli telegrafske žice.

Napali su i gotovo nasmrt pretukli šefa policije Džona Kenedija koji je došao da izvidi situaciju u civilu, nakon što su ga prepoznali; policija je uzvratila palicama i paljbom iz vatrenog oružja, ali bez puno uspeha, pošto su bili brojčano nadjačani, a pritom nisu mogli ni da se uzdaju u pomoć Njujorške državne milicije koja je bila kod Getisburga.

Demonstranti su spalili hotel koji je odbio da im toči alkohol, jedva ih je nekako neki sudija ubedio da ne spale rezidenciju gradonačelnika, napali su sedište „Njujork tajmsa“ ali su odbijeni, pa su opljačkali i spalili zgradu „Njujork tribjuna“. Napali su i vojnu oružarnicu, gde je jedan demonstrant ubijen, dok su sve vreme tukli, mučili i ubijali crnce; jednog crnca je tukla masa od 400 belaca sa palicama i kamenicama, potom ga polumrtvog linčovala, obesila na drvo i zapalila.

Oko 16 sati je zapaljeno crnačko sirotište, dom za 233 nesrećna mala Afroamerikanca, koje je policija uspela da izvuče iz zgrade pre nego što je poludela masa uspela da se probije unutra; belačke žene i deca su učestvovali u ovom napadu (nekoliko hiljada građana je napalo sirotište) i pljačkanju te ustanove, uzimajući hranu i druge zalihe.

Mnoge radnje u vlasništvu crnaca su uništene, recimo apoteka Džejmsa Makuna Smita, za koju se veruje da je bila prva afroamerička uopšte; uništavani su i njihovi privatni domovi. Irci, koji su godinama odbijali da na dokovima rade sa crncima koje su gazde upošljavale, sada su tamo jurili „crnčuge“ i uništavali sve tragove međurasnog društvenog života, od bordela koji su opsluživali crnce do zgrada koje su im dozvoljavale stanovanje. Bele vlasnike tih ustanova su skidali do gole kože.

Onda su otišli na počinak. Padala je kiša te noći i pomogla u gašenju požara, ali su se demonstranti sutradan vratili, da spale kuću Ebi Gibons, koja je zagovarala reformu kaznenog sistema i bila kćer poznatog abolicioniste Ajzaka Hopera; napali su takođe i dve žene koje su bile udate za crnce, En Derikson i En Martin, kao i Meri Burk, prostitutku koja je primala crnce. Interesantno za današnji narativ, guverner Horejšio Simur je došao i pokušao da ih smiri, ubeđujući ih da je sporni zakon protivustavan, dok je general Džon Vul počeo da dovlači vojnike i marince iz okolnih baza. Takođe je naredio da se državna milicija vrati u grad.

U sredu se pojavila vest da se regrutacija odlaže, pa je većina demonstranata ostala kod kuće, ali ne svi, i bilo je i tog dana ozbiljnih sukoba između gomile i milicija koje su došle da uspostave red. Do četvrtka 16. jula nekoliko hiljada federalnih trupa i pripadnika milicije bilo je u gradu, tako da su se neredi smirili, mada je i tog dana poginulo 12 ljudi u raznim okršajima, od kojih je poslednji bio u večernjim satima u blizini Gramersi parka.

„Njujork tajms“ je istog dana objavio tekst u kojem je optužio baltimorske bande „Plug Uglies“ i „Blood Tubs“ (ne želimo da prevodimo njihova bujna imena), kao i bandu „Scuykill Rangers“ iz Filadelfije, koje su došle u Njujork da se u neredima pridruže domaćim bandama „Dead Rabbits“ i „Mackerelvillers“, i to ne samo da bi krali, nego i da bi pružili podršku onim demokratama u Uniji koje su bile za momentalni mirovni sporazum sa Konfederacijom (te demokrate su zvali „koperheds“).

U neredima je poginulo 119 ili 120 ljudi, od čega najviše Iraca, koji su bili najbrojniji među demonstrantima. 11 crnaca je linčovano vešanjem tih dana, među njima i jedan 7-godišnji dečak, nećak narednika Roberta Džona Simonsa koji se u tom trenutku borio za Uniju u Južnoj Karolini. Povređeno je oko 2.000 ljudi, dok je materijalna šteta procenjena na između jedan do pet miliona dolara, što bi danas bilo 21—104 miliona.

Neki istoričari smatraju da su ovi neredi bili ekvivalent pobedi Konfederacije, pošto je oko 4.000 federalnih snaga povučeno sa bojišta da bi smirilo situaciju, umesto da pomognu u gonjenju Armije Severne Virdžinije, koja je bila u rasulu posle Bitke kod Getisburga. Stotine crnaca napustile su tih dana Njujork, dok su oni koji su ostali imali su pomoć bele gradske elite koja je donirala 40.000 dolara za oko 2.500 Afroamerikanaca koji su na ovaj ili onaj način bili oštećeni. Ali nakon ovoga bela radna snaga je stekla punu kontrolu na radnim mestima pa je nastala ekonomska podvojenost kakve do tada nije bilo u Njujorku.

Regrutacija je nastavljena 19. avgusta i bez incidenta sprovedena u roku od deset dana. Decembra iste godine 2.000 crnih vojnika, regrutovanih i obučenih od strane organizacija koje su se zalagale za jednakost, marširalo je gradom na putu ka pristaništu, sa kojeg su se otisnuli na bojište. Ovu procesiju predvodila je policija, a posmatralo ju je 100.000 ljudi.

Mada je podrška Jugu bila snažna u Njujorku početkom rata, vremenom je bivala sve manja. Nemiri su odigrali svoju ulogu u tome, jer su navukli bes većine normalnog građanstva. Njujorške banke su finansirale napore vlade u Vašingtonu da sačuva Uniju, preduzeća njujorške države su imale veću proizvodnju tokom rata nego sve države Konfederacije zajedno (!), i skoro pola miliona ljudi iz te tada najmnogoljudnije savezne države služilo je u vojsci, mornarici i milicijama.

(P. L.)