Božanske skulpture uklesane u Božjim kedrovima na magičnoj planini po kojoj cela zemlja nosi ime

Nadomak maronitskog grada Bašarija u Libanu nalaze se Božji kedrovi, jedna od poslednjih preostalih šuma libanskog kedra koji je nekada prekriveo celu planinu Liban

Nekada davno, dok je evro-mediteranska civilizacija još uvek bila mlada, šume libanskog kedra prekrivale su celu planinu Liban. Danas je ovo što vidite jedan od poslednjih preostalih gajeva te najslavnije antičke vrste drveta, najboljeg i najcenjenijeg drevnog građevinskog materijala.

Mnogima će se to učiniti preterano, ali libanski kedar je odigrao izuzetno važnu ulogu u istoriji sveta, pošto je zbog svoje neverovatne izdržljivosti i otpornosti na insekte, milenijumima sečen radi gradnje brodova, hramova, palata, od strane Asiraca, Babilonaca, Feničana, Persijanaca, Egipćana, Rimljana, Romeja, konačno i Osmanlija.

Kedrova šuma se nekoliko puta pominje u „Epu o Gilgamešu“, pošto je u drevnoj mesopotamskoj religiji bila veličanstveno obitavalište bogova pod zaštitom vrhovnog sumerskog boga Enlila i čuvara poluboga Humbaba. Potonji narodi, čak ni na samom prostoru Mesopotamije, nisu gajili takvo poštovanje; Solomon je svoj hram u Jerusalimu gradio upravo libanskim kedrom, i libanski kedar se 103 puta pominje u Starom zavetu.

Stoga ne čudi da ga danas ima tako malo. Zaštićeni prostor u kojem se nalazi ova šuma — mada je zbilja adekvatnije ponoviti reč gaj — pokriva svega deset hektara, koje nije gusto obraslo ovim stablima kao što je nekada bila čitava gora.

Deforestacija je bila toliko intenzivna tokom proteklih nekoliko milenijuma, da je francuski putopisac Pjer Belon 1550. na ovom mestu izbrojao svega 28 stabala; nemački botanista Leonard Rauvolf je 1775. izbrojao 24, da bi prilikom posete Žana de Tevena 1655. bilo jedno stablo manje; pet godina kasnije Loran d'Arvju izbrojao je 20, a engleski učenjak Henri Mondrel 1697. svega 16 primeraka; Žan de la Rok 1722. video je ponovo 20.

U svakom slučaju, bilo ih je nezamislivo malo i postojala je realna verovatnoća da načisto nestanu. Danas ih ima mnogo više i rigorozno su zaštićeni, možete ih posetiti samo u pratnji ovlašćenog vodiča, a prvi napor u tom smeru datira iz 1876. kada je britanska kraljica Viktorija lično platila da se gaj okruži kamenim zidom.

Tokom Libanskog građanskog rata 1985. osnovan je „Komitet prijatelja šume kedrova“ koji je pokrenuo proces pošumljavanja, mada će efekat toga biti vidljiv tek kroz nekoliko decenija, pošto ova vrsta drveta veoma sporo raste.

Jedan od najupečatljivijih elemenata u Božjim kedrovima su uklesane skulpture. Naime, proslavljeni francuski pesnik Alfons de Lamartin prošao je tuda 1832. i u tu čast je na jedno stablo postavljena spomen-ploča; ali stablo je 1992. udario grom, pa ga je libanski umetnik Rudi Rahme preobrazio i četiri godine docnije otkrio svoju prvu skulpturu na ovom mestu.

U međuvremenu ih je izradio 70, i sve imaju hrišćansku simboliku, čime je samom nazivu šume dao naročitu dubinu. Inače, Rahme je lokalni umetnik, rođen je u planinskom maronitskom gradiću Bašari, u čijoj se neposrednoj blizini, na svega nekoliko kilometara, i nalaze Božji kedrovi.

(P. L.)