Stvarni značaj Srbije otkriven punom titulom osmanskih vladara?

„San pakleni okruni Osmana, darova mu lunu ka jabuku“, kaže Njegoš u „Gorskom vijencu“, misleći na čuveni san osnivača osmanske dinastije u kojem mu je Bog podario svet. Sudeći po zvaničnoj intitulaciji njihovih sultana, Srbija je bila jedan od bitnijih delova tog sveta

Viđi vraga su sedam binjišah,

Preporučujemo

su dva mača a su dvije krune,

praunuka Turkova s Koranom!

Za njim jata prokletoga kota,

da opuste zemlju svukoliku

ka skakavac što polja opusti!

Francuskoga da ne bi brijega,

aravijsko more sve potopi!

San pakleni okruni Osmana,

darova mu lunu ka jabuku.

Zloga gosta Evropi Orkana!

[...]

Sjem Azije, đe im je gnjijezdo,

vražje pleme pozoba narode —

dan i narod, kako ćuku tica:

Murat Srpsku, a Bajazit Bosnu,

Murat Epir, a Muhamed Grčku,

dva Selima Cipar i Afriku.

Svaki nešto, ne ostade ništa;

strašilo je slušat što se radi!

Malen svijet za adova žvala,

ni najest ga, kamoli prejesti!

Ove reči, koje u „Gorskom vijencu“ Petar II Petrović Njegoš stavlja u usta vladici Danilu, tiču se geneze Osmanske carevine, čiji početak seže u 1299. godinu, u anadolijsko selo Sogut, iz kojeg je krenula „carogradnja“. „San pakleni“ o kome Njegoš govori referenca je na najvažniju i najpoznatiju osmanlijsku legendu.

Po njoj, Osman-gazi je jednog dana posetio uvaženog šejha Edabalija u Eskišeru, i nakon što je zanoćio u njegovom domu, u snu je video Mesec kako se diže iz šejhovih grudi i silazi u njegove, kako mu iz pupka niče ogromno drvo koje zabacuje senku na čitav svet, kako su u toj senci planine i potoci, i ljudi koji piju vodu i njome zalivaju svoje vrtove.

Edabali mu je san ovako rastumačio: "Osmane, sine moj, čestitam, jer je Alah dao carsko zvanje tebi i tvojim potomcima, i moja ćerka Malhum će postati tvoja žena".

Da li je Osmanov san naknadna izmišljotina, tj. da li je nastao post faktum, ili se sve zaista tako odigralo, nikada nećemo saznati, mada je ovo prvo verovatnije; ali kako bilo da bilo, njegovi potomci jesu napravili jednu od najvećih carevina u istoriji sveta, koja se na svom vrhuncu protezala od okoline Beča do Krima, od Alžira do Irana, od Poljske i ukrajinskih stepa do Somalije.

Shodno transkontinentalnoj naravi Osmanske carevine, i njen vladar je imao prikladnu „transkontinentalnu“ intitulaciju. U svom punom obliku ona je glasila ovako:

„Sultan (recimo: Mehmed) kan, suveren uzvišene kuće Osmana, sultan sultanima, kan kanovima, zapovednik vernika i naslednik poslanika Gospodara svemira (drugim rečima: kalif), čuvar svetih gradova Meke, Medine i Kudsa (Jerusalima), cezar Rima, padišah triju gradova Konstantinopolja, Jedrena i Burse, gradova Šama (Damaska) i Kaira, celog Azerbejdžana,

Magreba, Barke, Keruana, Alepa, arapskog i persijskog Iraka, Basre, pojasa El Hase, Rake, Mosula, Partije, Dijarbekira, Kilikije, pokrajina Erzuruma, Sivasa, Adane, Karamana, Vana, Varvarije, Habeša, Tunisa, Tripolija, Šama, Kipra, Rodosa, Krita, pokrajine Moreje (Peloponeza), Sredozemnog mora, Crnog mora, Anadolije, Rumelije, Bagdada, Kurdistana, Grčke, Turkestana, Tatarstana, Čerkezije, dve oblasti Kabarda, Gorjestana (Gruzije), stepe Kipčaka, cele zemlje Tatara, Kefe (Feodosije) i svih okolnih oblasti,

Bosne, grada i tvrđave Beograda, pokrajine Sirbistana (Srbije), sa svim njenim zamkovima i gradovima, čitavog Arnauta (Albanije), Eflaka (Vlaške) i Bogdanije (Moldavije), kao i svih zavisnih zemalja i krajina, i mnogih drugih zemalja i gradova.“

Pored ovih striktno formalnih zvanja koje su se odnosile na konkretne geografske prostore, postojala su naravno i ona manje formalna; osmanski sultan je veoma često nazivan „senkom Boga na Zemlji“, ili možda bolje reći „senkom Alaha na Zemlji“, što je vrlo verovatno bila njihova najupečatljivija, najživopisnija, emotivno i poetski najsnažnija titula, puna versko-političkog naboja zbog koje se njegovim muslimanskim podanicima ježila svaka dlaka na telu.

Osmanski sultan i kan bio je takođe i kalif; još je Murat u 14. veku počeo da koristi tu titulu, mada je neosporno priznata od strane svih muslimana tek posle osvajanja Egipta 1517. Iako nije bila deo zvanične intitulacije, koja je pre svega bila politička, svakako je bila najvažnija, budući da kalif u islamskom svetu predstavlja ekvivalent pape u katoličkom, tj. prevazilazi granice carevine.

Posle osvajanja Carigrada 1453. od strane 21-godišnjeg Mehmeda II, osmanski sultani sebe su počeli da smatraju i naslednicima Rimskog carstva, te otuda titula „cezar Rima“, koja je takođe bila u grupi važnijih zbog geopolitičkih razloga i pružanja legitimiteta njihovim osvajačkim naporima. Carigradska patrijaršija jedina je priznala ovo zvanje.

Mada se Srbija navodi pri kraju zvanične intitulacije, posvećeno joj je neuobičajeno mnogo prostora, čak tri uzastopna segmenta, prvo „od grada i tvrđave Beograda“, potom „od pokrajine Sirbistana“, i konačno „sa svim njenim zamkovima i gradovima“, što je ovde bez presedana (doduše, zasebno pominjanje Beograda verovatno je povezano s činjenicom da je preotet Ugarima, ali bez obzira na to bio je deo srpske etničke sfere).

A ako računamo i pominjanje Bosne neposredno pre Beograda, a imajući u vidu da su Srbi tada tamo bili većina, onda se srpske zemlje pominju četiri puta, mada priznajemo da je takvo tumačenje, u tom smislu i u ovakvom kontekstu, naročito škakljivo.

(P. L.)