Od ciganskog harača preko Tenkine zavere do bećarskog danka: Mali rečnik pojmova Kneževine Srbije

Poslovični nemar našeg naroda prema vlastitom nasleđu i istoriji van okvira slavnih bitaka i ratova, kao da je samo to istorija i kao da ništa drugo nije vredno pamćenja, nije zaobišao ni period Kneževine Srbije, tokom kojeg je posejano seme našeg državnog stabla počelo da raste i da pušta snažno korenje

Komunisti su se po dolasku na vlast ponašali kao da istorija s njima počinje, ali su sve naše vlasti oduvek bile takve. Uostalom, upravo su se tad zbačeni Karađorđevići, posle Majskog prevrata istovetno ophodili prema Obrenovićima: banalno ilustrovano, kralj Aleksandar nije se još bio ni ohladio, a kralj Petar je već ukinuo Orden Takovskog krsta. Naša istorija nije počela ni 1945. ni 1903., kao što nije počela ni usponom Stefana Nemanje na raški presto, ma koliko bila uspešna potonja srednjovekovna izgradnja kultova njegove ličnosti i dinastije.

A povratak Karađorđevića 1903. imao je za posledicu trajnu promenu paradigme. Preko noći je akcenat sa uspelog Drugog srpskog ustanka prebačen na propali Prvi, a centralna ličnost borbe za slobodu umesto kneza Miloša ponovo postao vožd Karađorđe. Tako je ostalo do danas. Zato je na period kneževine, kada je posejano seme našeg državnog stabla počelo da raste i pušta snažno korenje, u dobroj meri pao veo zaborava, bez obzira što je Aleksandar Karađorđević, otac kralja Petra, 16 godina bio knez. Čak je i naša predstava vladavine Obrenovića uslovljena kasnijom propagandom: vlast je bila nenarodna, korumpirana, vladari su bili tirani.

To naravno nije daleko od istine, ali nije ni cela istina. Niti su se Karađorđevići pokazali puno boljim, sem tokom desetogodišnjeg perioda između Majskog prevrata i Velikog rata, kada im je vlast još bila krhka, kada nisu smeli nikome da se zameraju imajući u vidu kako je prošao prethodni tiranin, a posebno ne ljudima koji su tog tiranina iskasapili da bi njih vratili u zemlju. Pritom je tada monarh bio demokratski nastojeni Petar. Ili su možda potpuno legalno i pošteno, od dinastije na ivici siromaštva koja zavisi od donacija i stipendija, tj. nečijeg ulaganja u njih — Karađorđevići za dve decenije postali najbogatija porodica u zemlji?

No, ostavimo to po strani, jer tema su malo poznate činjenice o Kneževini Srbiji: nećemo se baviti nasleđem tog perioda za koje se nadamo da je opštepoznato, poput Narodnog pozorišta, Botaničke bašte, Konaka kneginje Ljubice, Konaka kneza Miloša u Topčideru, Starog zdanja u Aranđelovcu, itd. Odlučili smo da izdvojimo i kratko prikažemo neke interesantne pojave i događaje iz te epohe naše moderne istorije, vodeći se slobodnom procenom o (ne)poznatosti nekih činjenica, ili relativnoj nepoznatosti, ako se radi o stvarima od prvorazredne važnosti.

Svetoandrejska skupština

Ne počinjemo slučajno baš događajem od prvorazredne važnosti, koji je istovremeno relativno nepoznat široj javnosti. Održana od 12. decembra 1858. do 12. februara 1859. po novom kalendaru, u zgradi beogradske Velike pivare, jedan je od najboljih dokaza da su tokom čitavog 19. veka Srbi uporno, predano i požrtvovano gradili demokratiju, koju danas mnogi ismevaju kao nešto sa strane nametnuto, dok su naši stari u njoj videli nasušnu potrebu.

Narodna skupština — sastavljena od 377 od naroda direktno izabranih poslanika, i 60 onih koji su to bili u vrlini položaja u državnoj upravi — donela je odluku da smeni kneza Aleksandra Karađorđevića, da u kneževsku stolicu vrati Miloša Obrenovića i da, kao organ suverene narodne volje, preuzme kneževsku vlast dok se dotični ne vrati u zemlju iz austrijskog egzila. Druga vladavina Miloša je bila kratka, pošto je već 1860. umro, pa je knez postao njegov sin Mihailo.

Terazijska česma

Delo italijanskog vajara Franca Lorana i Miloševog dvorskog indžilira Franca Janka, podignuta je kneževim ličnim sredstvima kao poklon srpskom narodu povodom povratka na presto.

Postavljena je u godini njegove smrti, ali je 1911. sklonjena u portu topčiderske Crkve Svetih Petra i Pavla, zvanično zbog radova na regulaciji Terazija, ali se taj čin ne može posmatrati van konteksta karađorđevićevskog brisanja Obrenovića iz istorije, pošto ovaj značajan istorijski spomenik (rekli bismo: remek-delo) i već tada simbol Beograda nije morao biti premešten tako daleko od svakodnevnih očiju javnosti, moglo mu se naći mesto negde u gradu koji je imao toliko prostora i ima toliko podzemnih voda. Česmu su na njeno mesto vratili „antisrpski“ komunisti 1975.

Skupština u Beogradu

Održana je 14. septembra 1842. na Vračaru pod budnim okom Tome Vučića-Perišića (nadalje: TVP), pošto je nakon njegove bune Mihailo Obrenović prebegao u Austriju, čime je okončana njegova prva vladavina. Radilo se tu o borbi ustavobranitelja protiv kneževe samovolje, a na samoj skupštini su narodni poslanici jednoglasno za novog kneza izabrali Aleksandra Karađorđevića. To je verovatno i bila Tomina namera, mada je on formalno predložio da se Mihailo pozove na povratak.

Jedan opis ovog događaja postoji u doktorskoj studiji „Rusija i Srbija 1806—1856“ od Nila Aleksandroviča Popova, ruskog istoričara iz 19. veka. Njegov opis je iskarikiran, podsmešljiv, namerno pojednostavljen, Srbi su prikriveno predstavljeni nedoraslima, kao povodljiva deca, a i demokratski proces je predstavljen kao maloumni. No to ne treba da čudi — imperijalnim Rusima je izlazila alergija zbog srpskih demokratskih težnji i bili su sablažnjeni time što naš narod suvereno bira vladara, pa je ismevanje donekle prirodno i očekivano (uostalom, samo par godina pre ove skupštine, sa Turskom i Austrijom su oborili Sretenjski ustav, „jedan od naprednijih u Evropi tog doba“).

Tvrdi Popov da se to ovako odigralo:

Skupštinari: „Mi hoćemo Aleksandra Karađorđevića!“

TVP: „A zašto baš njega kad u otečestvu našem ima toliko zaslužnih ljudi. On je mlad čovek i još ništa nije učinio za svoju zemlju...!“

Skupštinari: „Istina je da je nezaslužan čovek, ali je njegov otac prolevao svoju krv i borio se za nas... Mi njega hoćemo!“

TVP: „E kad je tako, onda neka idu po šest ljudi od svake nahije da mu to jave i da ga dovedu!“

Ciganski harač

Plaćali su ga svi Romi bez razlike u polu i zanimanju, mada je visina dažbine zavisila od starosti, pa su tako punoletni plaćali 24 groša, maloletni 12, a deca uzrasta do 14 godina osam. Godine 1853. izvršene su izmene: Romi s nepokretnom imovinom, ili stalno nastanjeni kao trgovci ili zanatlije, plaćali su državne i opštinske dažbine poput ostalih građana, dok je ciganski harač nadalje važio samo za „čergare“. Potpuno je ukinut Zakonom o neposrednim porezima 1864.

Ilirska kasina

Mada se još tridesetih godina 19. veka u „Znaku pitanju“ mogla čitati naša ondašnja štampa, prva prava čitaonica u Beogradu osnovana je 7. novembra 1845. od strane pristalica ilirskog pokreta. Nalazila se u prvom beogradskom hotelu „Zdanje kod jelena“, smeštenom tamo gde je danas zgrada Narodne banke u Kralja Petra. Ugašena je posle samo tri godine, ali je imala znatan uticaj na naš kulturni život. Za početak, njeno osnivanje nateralo je protivnike ilirizma da po ubrzanom postupku i potežući sve moguće i nemoguće veze u gradskoj upravi, već 24. februara naredne godine po starom kalendaru, dakle, svega par meseci nakon osnivanja „Ilirske kasine“, osnuju

Čitalište beogradsko.

Odnosno: Srpsko čitalište u Beogradu, kako su ga prvobitno nazvali. Nalazilo se tačno prekoputa „Ilirske kasine“, od koje je bilo znatno dugovečnije, budući ugašeno tek tokom Velikog rata. Ostvarilo je ogroman neposredni uticaj na srpsku i beogradsku kulturu. Tu su se čitale knjige i novine, ali držala i predavanja, časovi stranih jezika, recitovala poezija, pomagalo osnivanje mnogih pozorišta te razvoj umetnosti i zanatstva, prenosila svetska iskustva i nova otkrića u poljoprivredi i stočarstvu.

I ona je obnovljena za vreme komunista: 1980. godine od strane Biblioteke grada Beograda. 1991. obnovljen je i rad „Novina beogradskog čitališta“, koje su prvobitno pokrenute 3. januara 1847. kao „Novine Čitališta beogradskog“. U pitanju je bio nedeljnik koji je izlazio svakog petka na dva lista i donosio vesti iz zemlje i sveta, ali koji je opstao svega dve godine: poslednji broj je izašao 14. januara 1849.

Tenkina zavera

Imajući u vidu zaluđenost našeg naroda teorijama zavere, ne bi bilo loše da ovaj važan događaj iz istorije Kneževine Srbije posebno obradimo, ali za sada recimo tek toliko, da se radilo o pravoj zaveri koju je u jesen 1857. skovao Stefan Stefanović Tenka, izdanak stare knežinske i ustaničke porodice iz Poreča (kako se ranije zvao Donji Milanovac), prekaljeni političar, starešina, državni savetnik, senator i ministar, tj. „popečitelj“ pravde i prosvete. Takođe — general-major, u vreme kada je to bio najviši čin kod nas.

Tenka zapravo i nije bio glavni organizator već Radovan Damjanović, a zavera je bila uperena protiv kneza Aleksandra Karađorđevića, kog su naumili da ubiju zbog austrofilske politike. Zavera je otkrivena, a zaverenici osuđeni na smrt, potom pomilovani na doživotnu robiju, pa posle intervencije turskog Etem-paše pušteni na slobodu. Narod je isprva bio zgrožen zaverom, ali se javno mnenje okrenulo protiv kneza zbog načina na koji se sa zaverenicima postupalo, kao i zbog državnog udara koji je knez potom izveo. Naposletku je sve dovelo do gorepomenute Svetoandrejske skupštine, tako da je zavera na neočekivan način uspela: Aleksandar je pao s vlasti.

Kneževa garda

Nikada se nije tako zvala. Pre nego što je 1883. promenila naziv i postala Kraljeva garda — godinu dana nakon što se Kneževina „uzvisila“ u Kraljevinu — zvala se Gardijsko-konjički vod. Tačan datum njenog utemeljenja teško je odrediti, mada nije nemoguće; naša ondašnja država početkom 19. veka je bila zdravo-mlada i neopterećena formalnostima, još nije grcala pod stegom birokratije.

Znamo da je knez Miloš na Đurđevdan 1830. odredio da nahijske starešine izaberu iz svih krajeva zemlje 124 momka i da ih pošalju u Požarevac na naročitu obuku; nekoliko meseci kasnije su položili zakletvu i postali Miloševa telesna straža, da bi naredne godine u njihov sastav ušla i Knjažesko-srbska banda — vojno-državni orkestar, drugim rečima. Zvanično, kneževskim je ukazom pomenuti Gardijsko-konjički vod osnovan je 12. maja 1838., kada je po prvi put primio i vojnu zastavu; sve do tada očigledno je bio paravojna ili parapolicijska formacija, koja „na papiru“ nije postojala.

Tada se Garda još nalazila u Kragujevcu, prestonica će tek 1841. definitivno preći u Beograd, najbliže moguće „civilizovanoj Evropi“, kojoj smo i tada, a i vekovima pre toga, prirodno težili. Šta se sada dešava sa nama i čemu težimo teško je reći: i dalje praktično težimo Evropi (tamo naši ljudi emigriraju, s Evropom naša zemlja ostvaruje najveću trgovinsku razmenu, iz nje stiže ubedljivo najviše i donacija i investicija), ali bismo hteli da, ako je ikako moguće, istorijsko-geografski izmestimo Srbiju i promenimo pravac. Teško je takođe reći i kada je pomenuti vod postao eskadron, taj podatak nismo uspeli da pronađemo, ali nema sumnje da se to desilo pre „kraljevskog“ preimenovanja. A tek je kao Kraljeva garda, eskadron prerastao u puk.

Bećarski danak

Legendarni porez na neženje. Doduše, kod nas nije legendaran taj naš stari namet, za koji velika većina ni ne zna da je postojao, već navodni nemački koji plaćaju nevenčani ljudi izvesne dobi, što se računa kao efikasan lek protiv „bele kuge“. Bećarski danak je u Kneževini Srbiji uveden tokom prve vlade kneza Miloša i predstavljao je neposredni porez koji su plaćale neženje bez samostalne privredne delatnosti.

Ako je cilj bio da se ljudi motivišu na ženidbu i rađanje dece, onda je Miloš Veliki u tome u potpunosti uspeo: novac tim putem skupljen bio je sasvim neznatan. Doduše, bećari su tada bili retka pojava, prisutna gotovo isključivo u gradovima, ali ne može se sa sigurnošću tvrditi da u gradovima nisu tada ostali retka pojava upravo zahvaljujući ovom „danku“. Ko ga je plaćao, odnosno, ko su bile neženje? Momci zaposleni u hanovima, konjušari po poštanskim stanicama, trgovačke kalfe, rečju: mladići kojima je priroda zanimanja onemogućavala momentalno priženjenje.

U „Enciklopediji Jugoslavije“ može se pronaći ovaj kuriozitet: na tlu Požarevačke nahije 1839. ovaj je porez imao samo 105 obveznika, a na tlu Beogradske 276 (od BG bećara ubrano je te godine 1.406 groša). Inače se plaćao progresivno: što veći prihodi, to veća dažbina. Na sto talira godišnje plate, morao si državi da daš šest cvancika, na 120 talira devet, na 140 — 12, na 160 — 15, itd. Mada je država ozbiljnije shvatila ovaj porez početkom pedesetih, ukinut je 1864. istovremeno sa „ciganskim haračem“.

Bune

Ima ih toliko da zahtevaju poseban tekst, ali sada ćemo se zadovoljiti kratkim pregledom. Molerova i Šarapićeva neposredno nakon Drugog ustanka, ako su i bile planirane, nisu otišle dalje od toga, pa je prva prava bila Đakova buna koja je 1825. izbila u Smederevskoj nahiji pod vođstvom Miloja Popovića Đaka, trgovca iz Kusatka; ugušena je. Miletina buna januara 1835. rezultovala je Sretenjskim ustavom, dok se Pirotska 1836. odigrala neposredno na tlu Osmanske carevine, ali je računamo zato što su je digli prebezi u Kneževinu koji su u njoj kupovali oružje, pre svega Milošev „poverenik“ za Pirot Hadži-Neša Filipović sa sinovima, a i zato što je Miloš bio direktno umešan u njeno smirivanje.

Jovanova buna (po kolovođi Jovanu Obrenoviću) krajem maja 1839. prva je u Miloševu korist a protiv ustavobranitelja koji su tražili ograničenje kneževih ovlašćenja; imala je kontraefekat, pošto je dovela do Miloševe abdikacije, nakon što ju je ugušio TVP, koji je krajem leta 1842. digao narednu, već pomenutu Vučićevu bunu, kojom je srušen Mihailo Obrenović, što je za posledicu imalo dolazak Aleksandra Karađorđevića.

Katanska buna s početka oktobra 1844. izbila je u Šapcu, kada se Stojan Jovanović-Cukić sa tridesetak katana, tj. konjanika, namerio da na vlast vrati Obrenoviće; ustanička vojska brzo je narasla na hiljadu ljudi, zauzeli su Šabac i Loznicu, ali ih je na Plavanju potukao prota Matija Nenadović, koji je komandovao prethodnicom vojske TVP-a.

Na narednu, Topolsku bunu, čekalo se do 25. novembra 1877. Tada su na Stanovljanskom polju iznad Kragujevca dva bataljona odbila da polože zakletvu knezu Milanu i da krenu ka granici pred Drugi srpsko-turski rat. Umesto toga su krenuli ka Topoli, ubeđeni da će narod podržati rušenje Milana i zakneženje Petra Karađorđevića. Nije; buna je ugušena. A jednako ugušena Timočka buna nije deo istorije Kneževine već Kraljevine Srbije.

Duhovska skupština

Održana je u Kragujevcu 21. juna 1836. po starom kalendaru, u prisustvu mitropolita beogradskog Petra (koji je na taj položaj postavljen tri godine ranije političkom odlukom kneza Miloša, i to tako što je kao sekretar kneževe kancelarije za 15 dana proveden kroz sve monaške činove) i svih arhijereja. Tom prilikom je Miloš obnarodovao „Načertanije o duhovnim vlastima u Srbiji“: suštinski, naš prvi pisani zakon kojim je regulisan odnos države i Crkve, donet poštujući svu pravnu proceduru.

Neobarok

Svaki put kada vidite neki hram koji nalikuje Sabornoj crkvi Svetog arhanđela Mihaila u Beogradu, znajte da se radi o zdanju najverovatnije sagrađenom tokom vlasti Obrenovića u 19. stoleću, i još konkretnije: tokom perioda Kneževine Srbije. Mada barokna kupola nije jedina odlika ovog arhitektonskog pravca, svakako je najprepoznatljivija, dok je, generalno gledano, dominacija neobaroka u sakralnoj i civilnoj arhitekturi ondašnje Srbije svakako najvidljiviji primer kulturnog uticaja Austrije na našu zemlju, i politički posmatrano, dokaz u kom je smeru gravitirala, htela, ne htela.

Knjažesko-pridvorna apoteka u Kragujevcu

Prva apoteka u modernoj Srbiji otvorena je 1830. u Beogradu od strane mr ph. Mateje Ivanovića iz Zemuna, koji se za to školovao u Pešti, baš kao i Pavle Ilić iz Velikog Bečkereka (danas Zrenjanina) koji je otvorio drugu u još uvek prestonom Kragujevcu. Ilić se kao stipendista kneza Miloša školovao i u Beču, a Knjažesko-pridvornu apoteku (ili Dvorsku i voenu, kasnije i Praviteljstvenu, što je ukazivalo na njen status državne institucije) otvorio je 1836.

Već 1839. apoteka se preselila u Beograd zajedno sa knezom Mihailom, dvorom i vladom, pa se i vratila sa njima samo nekoliko meseci kasnije, da bi već 1841. ponovo otišla u istom smeru, nakon što se odigrala definitivna selidba glavnog grada. Praviteljstvena apoteka je 10. juna 1859. prodata privatnom apotekaru mr ph. Teodoru Sekuliću, koji ju je preimenovao u „Apoteka kod Srpskog grba“.

Interesantno je da se i u Kragujevcu i u Beogradu borila sa oštrom konkurencijom nadrilekarskih i dućana sa tradicionalnom medicinom, koji su izgledali kao prave apoteke. Takođe je interesantno i to što se Ilić sve do 1845. rukovodio austrijskim propisima vezanim za apoteke, dok nisu doneti naši.

Preobraženska skupština

Održana između 6—20. avgusta 1861. u Kragujevcu, značajna je zato što je na njoj knez Mihailo nizom zakona „prezupčio“ takozvani Turski ustav, donet 1838. posle zabrane našeg Sretenjskog. Turski ustav je u velikoj meri ograničavao vlast kneza, pa je njegovim faktičkim ukidanjem Mihailo vlast učvrstio i proširio. Zakonom o nasleđivanju postao je nasledni knez (umesto demokratski izborni), a doneti su i zakoni o Državnom savetu te o Narodnoj skupštini (naredne godine i Zakon o državnoj upravi kojim je obrazovan Ministarski savet kao moderna vlada, što je naziv koji će se zadržati sve do Drugog svetskog rata).

Tom prilikom je 17. avgusta donet i Zakon o ustrojstvu narodne vojske, kojim je uvedena vojna služba za sve muškarce od 20 do 50 godina. To je možda i najznačajnije dostignuće kneza Mihaila Obrenovića, budući da je direktno omogućilo oslobodilačke ratove početkom 20. veka. No to nije prvi vojni zakon Kneževine: još 1839. doneto je „Ustroenie garnizone voiske“ (gde „garnizone“ znači „stajaće“), 1. marta 1844. utemeljena Centralna vojna bolnica, dopunama zakona januara 1845. uveden rod konjice, 18. marta 1850. osnovana Artiljerijska škola, a 6. novembra 1865. uveden rod inženjerije, i to Zakonom o izmeni i dopuni Zakona o uređenju vojske iz 1864.

Stari sud

Zgrada Okružnog načelstva, ili Stari sud kako je znaju zvati Gornjomilanovčani, podignuta je 1854. i najstarija je zgrada suda u Republici Srbiji. Ne zna se ko ju je projektovao, ali se zna da ju je gradio neki „inženjer Šulc iz Pančeva“. Pored suda, u njoj je posle bilo i sedište okružnog načelstva (otud i ime), dom zdravlja, policija. Početkom Prvog svetskog rata u njoj se nalazio štab (tada još uvek) generala Živojina Mišića, koji je tu razradio plan Kolubarske bitke. Danas su u njoj skućeni opštinska Biblioteka „Braća Nastasijević“, Kulturni centar Gornji Milanovac i Moderna galerija.

Dukatovački članci

Izlazili su anonimno od avgusta do novembra 1859. u „Novinama srbskim“, prvom listu Kneževine Srbije. Pisao ih je neko iz okruženja Miloša Obrenovića, kojem tek što je bilo vraćeno kneževsko dostojanstvo, i potpisivao se znakom cesarskog dukata: „#“; danas se zna da je autor barem većine tekstova, ako ne svih, bio Matija Ban (dubrovački Srbin kojem Banovo brdo duguje ime). U svakom slučaju se radilo o obračunu konzervativne „ekipe“ oko kneza, sa liberalima koji su tražili šire reforme i pravu Narodnu skupštinu, kako bi narod direktno i stalno učestvovao u vladavini i donošenju zakona.

Teatar na Đumruku

Prikladno je završiti pričom o prvom stalnom beogradskom pozorištu koje je radilo tokom 1841—1842. u Savamali. Sve do tada, pozorišta su bila putujuća i bez stalne adrese. Osnovano je zahvaljujući Atanasiju Nikoliću, profesoru matematike i „zemljemerenja“, te Jovanu Steriji Popoviću, čijim je komadom „Smrt Stefana Dečanskog“ i otvoreno 4. decembra po starom kalendaru.

Par meseci kasnije se profesionalizovalo, nakon što su za članove stalnog ansambla angažovani glumci srpsko-hrvatske družine okupljeni u Domorodno teatralno društvo iz Zagreba, prethodno Leteće diletantsko pozorište iz Novog Sada. Prva predstava koju su potom izveli bila je Sterijin „Miloš Obilić“ 26. februara, a poslednja nažalost već 16. ili 19. avgusta. Iz nama nepoznatog razloga, Teatar na Đumruku je, na ovaj ili onaj način, postao kolateralna šteta Vučićeve bune, dok je Sterija zbog sukoba sa samim TVP-om morao da beži u Austriju.

(P. L.)