Na današnji dan Turci su spalili mošti Svetog Save, da bi kaznili srpski narod

Sinan paša hteo je da spali kosti na što većem mestu, kako bi što više građana moglo da vidi lomaču i zastraši ih

Na današnji dan 1594. godine Turci su u Beogradu spalili mošti Svetog Save , prvog srpskog arhiepiskopa.

Preporučujemo

Posmrtni ostaci jednog od najvećih srpskih svetitelja, prvog arhiepiskopa SPC, bili su sahranjeni u manastiru Mileševa. Međutim, posle jednog ustanka Srba protiv Turaka, tadašnji Sinan paša je tražio da se mošti prebace u Beograd i tamo spale, za kaznu.

Ispostavlja se da se na mestu na kojem je danas hram Svetog Save na Vračaru desilo pomenuto spaljivanje, jer u spisima stoji da su mošti izgorele na brdu Vračar. Ali, u to vreme, Vračar nije bio toliko veliki i smatralo se da je to mesto gde je Sveti Sava spaljen zapravo - današnji Tašmajdanski park.

Tamo gde je sada hram nalazila se, navodno, močvara, a na Slaviji se nekada pecalo, jer je tu bila bara. Priča se da je Sinan paša došao Carigradskim drumom (danas Smederevski put), da spali Savine mošti.

Sinan je hteo da spali kosti na što većem mestu, kako bi što više građana moglo da vidi lomaču i zatraši ih, i upravo je to mesto bilo centar svega, odakle se sve moglo videti.

Ipak, početkom 19. veka Gligorije Vozarević, čovek koji je najzaslužniji za osnivanje Narodne biblioteke, mislio je da je pronašao mesto spaljivanja, jer je na periferiji našao nepoznati drveni krst. Zamenio ga je novim 1874, a ceo kraj je dobio naziv "Vozarev krst". Danas se taj kraj zove Crveni krst.

Ali, tu nije kraj priče, jer je Odbor za podizanje Hrama Svetog Save odlučio da se objekat podigne na vrhu Vračara, gde se sada nalazi najveća pravoslavna svetinja na Balkanu, verujući da su ti spaljene mošti, jer se i odatle vidi dobar deo Beograda.

Šta je prava istina, možda nikad nećemo ni saznati, ali treba imati na umu da je tokom 19. veka Tašmajdan bio gradsko groblje, gde je knez Miloš i napravio crkvu, nedaleko od mesta spaljivanja, poznatiju danas kao crkva Svetog Marka, posvećenu svom sinu Marku.

Princ i monah

Svetitelj Sava prvi je u nizu svetitelja iz loze Nemanjića koga veliča Srpska pravoslavna crkva.

Slovi i za utemeljivača naše srednjovekovne države, diplomatije, prosvete i kulture.

Sveti Sava je bio srpski princ, monah, iguman manastira Studenica, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve.

Rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje. Kao mladić dobio je od oca na upravu Zahumlje (1190. ili 1191).

Ubrzo, 1192. ili 1193. godine, Rastko je pobegao na Svetu Goru i zamonašio se u ruskom manastiru Sveti Pantelejmon, gde je dobio ime Sava.

Kasnije je sa svojim ocem, koji se zamonašio i dobio ime Simeon, podigao manastir Hilandar, prvi i jedini srpski manastir na Svetoj Gori.

Autokefalnost srpske crkve

Godine 1219. Sava Prvi Srpski je ubedio vaseljenskog patrijarha i cara u Nikeji da odobre autokefalnost (samostalnost) srpske crkve sa statusom arhiepiskopije.

Vaseljenski patrijarh Manojlo Prvi Carigradski je imenovao Savu Prvog za prvog arhiepiskopa Srbije.

Dva puta je putovao u Palestinu. Na povratku sa drugog hodočašća u Svetu zemlju, preminuo je u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu 14. januara 1236. godine.

Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Stefan Vladislav Prvi.

Ostavio je više pisanih dela - zato je bio jedan od značajnijih pisaca i pravnika iz srednjeg veka kod Srba.

Njegova najznačajnija pisana dela su "Žitije Svetog Simeona", "Karejski tipik", "Hilandarski tipik" i "Studenički tipik" i "Zakonopravilo".

(Telegraf.rs)