Muzika koja je služila za propagandu: Kako su nacisti zloupotrebili Betovena

U Drugom svetskom ratu nacisti su sistematski koristili Betovenovu muziku za svoje političke ciljeve. Nakon toga su širom sveta diktatori kao i borci za slobodu u podjednakoj meri otkrili njegova dela za sebe

U Beču 1945. je opera „Fidelio" Ludviga van Betovena bila zvuk oslobođenja - saveznici su pobedili u ratu protiv nacističke Nemačke. Sedam godina pre toga tom operom koju su nazvali „pobedničkom", nacionalsocijalisti su slavili osvajanje Austrije.

Preporučujemo

Teško da je i jedan drugi kompozitor u njegovoj recepciji toliko snažno instrumentalizovan u političke svrhe kao Betoven. Njegova muzika služila je kao potvrda političkih stavova - diktatorima kao i borcima za slobodu.

- O tajni ove muzike se do danas raspravlja. Međunarodno prisvajanje je veoma višeslojna kulturna istorija o kojoj još uvek ne znamo puno i za koju tek moramo razviti modele objašnjenja - kaže muzikolog Mihael Kustodis sa Univerziteta Minster u razgovoru za DW.

Propaganda uz Betovenovu muziku

Nacionalsocijalisti su instrumentalizovali Betovena za svoju propagandu. Pritom ih nije interesovala samo muzika, već i epiteti koji su bili pripisani Betovenu kao kompozitoru i čoveku. On je važio za titana, heroja, koji je prevazišao sudbinu - gluvoću, i naravno kao nemački muzički genije. 

Hitlerovom režimu nije smetalo to što se Betoven zalagao za vrednosti francuske revolucije kao što su sloboda, jednakost i bratstvo.

- Diktature nikada nisu imale veliki problem da prisvoje istorijski narativ i da ga u krajnjem slučaju preoblikuju. Uz to, nacionalsocijalizam se uvek iscenirao i kao revolucionarni pokret - kaže Mihael Kustodis.

Revolucionarni pokret koji je - makar muzički – želeo da se nadoveže na stare tradicije: sa ličnostima poput Betovena i Vagnera. S ciljem organizacije muzičkih događaja Ministar za propagandu Jozef Gebels je osnovao „Komoru za kulturu rajha" a u okviru nje „Komora za muziku rajha". Njen prvi predsednik bio je poznati kompozitor Rihard Štraus i služio je perjanica i reklama diktature. Dela jevrejskih kompozitora ili političkih protivnika su bila zabranjena kao „izopačena muzika".

Nastavak kulturne baštine

Još je car Vilhelm I osnivanjem carstva (rajha) 1871. utro put za instrumentalizovanje kulture i muzike za vladu. On je okončao romantičnu predstavu da su muzika i politika dva striktno odvojena sveta. Pritom mu je išlo na ruku međunarodno priznanje kompozitora poput Betovena, Vagnera, Bramsa ili Bruknera.

- Carstvo učestvuje u upravljanju kulturnim dobrom i izdvaja mnogo novaca kako bi razvijalo status koji je nemački muzički repertoar osvojio u koncertnim dvoranama i na operskim scenama - objašnjava muzikolog Mihael Kustodis.

Osim toga nemačka muzika je izvođena u kolonijama u Africi i Kini – između ostalog i da bi „strane kulture" misionarski uverila u vrednost nemačke kulture. 

Nacistička propaganda i u inostranstvu

To je tradicija koju su nastavili nacionalsocijalisti. Nemačke pesme su izvođene u Brazilu ili Čileu, a Berlinska filharmonija je kao „orkestar rajha" išla na turneje po inostranstvu. Dirigenti kao Vilhelm Furtvengler i Herbert von Krajan su sa Betovenovim orkestarskim delima punili velike svetske koncertne dvorane.

Kasnije tokom rata su pijansti poput Eli Nej, Vilhelma Kempfa ili Valtera Gisekinga održavali propagandne koncerte i Betovenovim sonatama za klavir jačali izdržljivost trupa na frontu.

Kome pripada Betoven?

To da je Hitler hteo da vlada svetom postalo je jasno najkasnije u Drugom svetskom ratu. Okupirani narodi bili su kulturološki podeljeni. S jedne strane oni su striktno odbijali nemačke simfonije tokom rata, na drugoj strani su iz protesta svirali upravo tu muziku.

- Nemcima je oduzimano pravo da prisvajaju za sebe kompozitore poput Betovena - kaže Kustodis.

Početak Betovenove Pete simfonije bio je tokom rata znak prepoznavanja BBC-ijevog programa za inostranstvo i time znak otpora protiv Nemaca.

Jevrejska studentkinja muzike Fania Fenelon iz Pariza je znala za tu političku simboliku kada je bila odvedena u koncentracioni logor Aušvici Petu simfoniju aranžirala za devojački orkestar. U svojoj knjizi ona piše da joj je likovala zbog toga što upravnici logora nisu primetili o čemu se radi. 

Sukob oko Betovena na Istoku i Zapadu

U prvim posleratnim godinama, između Istočne i Zapadne Nemačke je izbila ideološka svađa oko toga ko ima pravo na Betovenova muziku. U DDR-u se na Betovena gledalo kao na preteču socijalizma.

- Govorili su da je Hitler pobeđen zajedno sa Crvenom armijom i da zbog toga oni smeju da ističu miroljubivo i evropsko u Betovenovoj muzici - kaže Mihael Kustodis.

U Zapadnoj Nemačkoj Saveznici su bili zaokupljeni procesom denacifikacije kojem se morao podvrgnuti i dirigent Vilhelm Furtvengler koji je 1942. povodom Hitlerovog rođendana sa Berlinskom filharmonijom izveo Betovenovu Devetu simfoniju.

- Berlinska filharmonija je sa Furtvenglerom od 1948. ponovo krenula na turneju, direktno u Englesku, deklarišući to kao mirovni projekt - kaže Kustodis. Uprkos žestokoj debati oko Furtvenglerove uloge u takozvanom trećem rajhu koncerti su bili rasprodati, a kritike izuzetno pozitivne. Ljudi su ponovo želeli da muziku i politiku vide odvojeno.

Betovenova Deveta u službi politike

Posle rata, Betovenova Deveta simfonija je širom sveta politički percipirana na poseban način. Sedamdesetih godina, vlastodršcima u bivšem aparthejd režimu Rodezije, današnji Zimbabve, 4. Stav ove simfonije je služio kao nacionalne himna. Tokom vojne diktature u Čileu žene su uz Odu radosti demonstrirale za oslobađanje političkih zatvorenika. U junu 1989. godine su studenti u Kini pevali Odu radosti tokom protesta na Trgu Tjenamen.

Leonard Bernštajn je dirigovao Devetu 1989. povodom pada Berlinskog zida. Političari su pevali Odu radosti povodom ponovnog ujedinjenja Nemačke. Betovenova Deveta simfonija je i himna Evropske unije sa njenim vrednostima slobode, mira i solidarnosti.

Ipak nemački predsjednik Frank-Valter Štajmajer je prilikom otvaranja manifestacije „Betovenova godina 2020" upozorio na to da je velika umetnost potrebna, ali i da može biti zloupotrebljena. Kao što je Betoven za vreme nacionalsocijalista bio zloupotrebljen radi predstavljanja superiornog "nemačkog bića". „To nas upozorava da budemo oprezni kada je reč o preteranom, nerefkletovanom patosu", rekao je Štajmajer.

(Telegraf.rs/DW)