Odgovore tražili od mrtvih: Kako je pandemija pokrenula ludilo spiritualizma

Kada vlasti i struka ne umeju da daju odgovore, mnogi ljudi znaju da budu skloni tome da se okrenu "višim silama"

Kada je španska groznica pogodila SAD, u periodu između 1918. i 1920. godine, Amerikanci su želeli odgovore. Njihova pitanja nisu bila ograničena na to šta je uzrokovalo pandemiju ili kako da se spreči sledeća. Mučile su ih mnogo veće brige, poput onih šta se događa nakon što umremo i da li je moguće da komunicirate sa onima kojih više nema a mnogo ih volite.

Epidemija nije jedina koja ih je nagnala da potraže odgovore na ova pitanja. Prvi svetski rat, koji se završio u novembru 1918. i koji je odneo više od 20 miliona život života takođe je imalo veliki uticaj. I kao da to nije bilo dovoljno, groznica je odnela još 50 miliona duša. U oba slučaja, žrtve su najčešće bili mladi ljudi, stari između 20 i 40 godin, a groznica je za sobom ostavljala udovce, siročad i roditelje bez dece.

I zato ne treba da iznenađuje što je spiritualizam, "obećani prozor u život nakon smrti", postao veoma popularan u SAD, Velikoj Britaniji, Francuskoj i u mnogim drugim državama. U februaru 1920. glavni naslov u listu "New York Sun" rekao je sve: "Zagonetka o životu posle smrti privukla svetsku pažnju", piše History.

Poznati dali značaj spiritualizmu

Dvojica najpoznatijih zagovornika spiritualizma bili su Britanci, ser Artur Konan Dojl i ser Oliver Lodž. Dojl, je, naravno, kreator čuvenog Šerloka Holmsa. Lodže je bio poznati fizičar, poznat po radio talasima. Obojica su dugo vremena verovala u natprirodno i obojica su izgubili sinove u ratu. Lodžeov sin Rejmond poginuo je od gelera dok se borio u Belgiji 1915. Dojlov sin Kingsli je ranjen u Francuskoj 1916. godine, a umro je od upale pluća dve godine kasnije, koju je najverovatnije uzrokovala španska groznica. Groznica je odnela život Dojlovog mlađeg brata 1919, a šurak mu je stradao na početku rata u Belgiji.

Nakon rata, njih dvojica su držali predavanja širom SAD i pisali knjige u kojima su opisivali svoja iskustva. Lodžeova knjiga iz 1916. godine "Rejmond, ili život i smrt", opisuje brojne kontakte Lodžea i njegovog pokojnog sina. Lodž i njegova supruga su se sreli sa brojnim vidovnjacima koji su koristili tehnike poput pisanja reči mrtvih i ploče sa slovima da bi komunicirali sa duhovima.

Vidovnjaci pravili pravi spektakl

Ti performansi bi oduzimali dah. Vidovnjak bi pao u trans a njegova ruka bi zapisivala ono što mrtvi žele da poruče svojim najmilijima, ili bi im ruke letele po tabli sa slovima i tako bi se ispisivale reči i poruke koje mrtvi šalju sa onog sveta. Bilo je i vidovnjaka koji bi potpuno napustili svoje telo, a kroz njihova usta bi mrtvi govorili.

Rejmond je bio izdašan u porukama svojim roditeljima. Uveravao ih je kako je "tamo sve lepo", puno cveća, drveća, kuca, maca i ptičica. Neprekidno je uveravao roditelje da je srećan. Govoreći kroz vidovnjake obavestio je roditelje da je na onom svetu pronašao svog dedu, kao i brata i sestru koji su umrli kao novorođenčad. Slao je "poruke" i kako je stekao puno novih prijatelja, te da su vojnici koji su ostali bez ruku i nogu tokom rata, sada celi, dok su oni koje su granate raznele morali malo više da sačekaju da se "sastave".

Lodže je, prilikom svoje posete Njujorku 1920. tvrdio da i dalje komunicira sa sinom, kao i sa još nekim vojnicima koji su tragično stradali u velikom ratu.

- Razgovarao sam sa mnogo dobrih momaka koji su ubijeni u ratu. Nisu prestali da postoje. Rekli su mi da je tamo gotovo slično kao i ovde - tvrdio je Lodž novinarima.

Dojlov sin je bio srećniji mrtav

I ser Artur je dobio utešne poruke od svog sina. Kaže da je stupio u kontakt sa njim tokom seanse 1919. godine, nazivajući čitav događaj kao neverovatno spiritualno iskustvo.

- Velika, snažna ruka dodirivala je moju glavu, koja je bila blago nagnuta na napred. Osetio sam i čuo poljbac u moje čelo. Zavapio sam: "Reci mi, dušo, da li si srećan". Sve je bilo tiho i uplašio sam se da je otišao, a onda je na tabli ispisao: "Da, veoma sam srećan" - prisećao se Artur svog prvog razgovora sa sinom.

Na jednom predavanju 1922. Dojl je okupljenima, među kojima je bilo i novinara, rekao da je više puta razgovarao sa svojim sinom, koji ga je svaki put uverio da je veoma srećan.

- Vidite, takozvani mrtav čovek ode u neko srećnije mesto. Nema zločina, nema patnje, i tamo je mnogo, mnogo srećnije - tvrdio je Dojl.

On je tada rekao i da nije jedini koji komunicira sa mrtvima. Rekao je da je 1918. upoznao čak 13 majki koje su bile u kontaktu sa svojim mrtvim sinovima. Već sledeće godine, poznavao je njih 24.

Hudini razotkrio prevarante

Dok su Lodž i Dojl delovali iskreno dok su razgovarali o svojim uverenjima, mnogi lažni vidovnjaci su iskoristili to da varaju ožalošćene porodice i uzimaju im novac.

Kako je "New York Sun" izveštavao pre tačno 100 godina, od rata su lažni vidovnjaci, koji su usput i otkriveni, ponovo oživeli svoje skaradne seanse i vrebaju ožalošćene ljude u većim gradovima.

Ovo je previše pogodovalo Hariju Hudiniju, poznatom "umetniku bekstva", koji je uspešno izbegao i službu u Prvom svetskom ratu, kao i  pandemiju gripa. Iako je bio Dojlov prijatelj, Hudini je sa svojim dubokim znanjem o magičnim trikovima bio prirodni skeptik spritualizma, koji je proučavao godinama.

Dok su Dojlovi tragali za vidovnjacima, Hudini je svoje vreme trošio na to da razotkrije "lažnjake" i provali kako je njihova prevara funkcionsala. Kako je rekao, samo je tokom 1919. godine, posetio više od 100 seansi i nijedna ga nije naterala da u njih veruje.

- Posle 25 godina mukotrpnog istraživanja tvrdim da me ništa nije ubedilo da je komunikacija između preminulih duša i nas živih moguća - napisao je Hudini u svojoj knjizi "Mađioničar među duhovima" 1924. godine.

Dve godine kasnije, Hudinija su pozvali da svedoči pred većem kongresa koje je razmatralo Zakon o zabrani rada vidovnjaka, gatara i vračara u Vašingtonu. U publici su sedeli svi samoprozvani vidovnjaci i vračare, te je rasprava između njih i Hudinija postala toliko burna da je morala da bude odložena na neko vreme.

- Vračare i vidovnjaci godišnje ukradu nekoliko miliona dolara, i ja to mogu da dokažem - tvrdio je Hudini pred članovima Kongresa kada je mogao da dođe do reči. Tom prilikom je navodno rekao i da je njegov prijatelj Dojl najveći naivac, posle Lodža. Iskoristio je priliku i da krene na astrologe...

Ameri odlepili za vidžama, pločama duhova

Za one koji nisu imali novac da plate "ozbiljnog vidovnjaka" tu su bile ploče duhova. To bismo mogli nazvati "uradi sam paket" za komuniciranje sa mrtvima. Iako su bile u upotrebi još od davne 1890. godine, pred sam kraj rata, pa sve do 1922. ljudi su počeli masovno da ih koriste.

I dok su mnogi verovali da su vidže bezazlene igračke, drugi su u tome videli nešto zlo. Novine širom SAD pisale su o opsesivnim korisnicima koji su na kraju morali da završe u ustanovama za lečenje mentalnih bolesti. Ne mareći mnogo za etiku, ugledni list "Philadelphia Evening Ledger" objavio je naslov "Ploče duhova su krive za popunjenost kapaciteta ludara".

Baš u to vreme direktor bolnice za mentalno obolele u Nju Džerziju je rekao da kapaciteti jesu malo prebukirani, dodajući da je teško zamisliti pogodnije uslove za razvoj psihoza od onih koje pružaju vidže i lažni vidovnjaci.

U celu priču se uključio i Hudini, koji je rekao da su ploče duhova prvi korak ka ludilu.

Ipak, mnogi koji su koristili vidže tvrdili su da su uspeli da stupe u kontakt sa dragim osobama koje više nisu među živima. Jedna majka je za novinare posvedočila kako joj je ploča duhova pomogla da stupi u kontakt sa mrtvim sinom koji je poginuo kada je potopljen brod na kom je služio u mornarici.

- Rekao mi je da ne pati tamo gde je, da je veoma srećan, paš kao i njegov otac - rekla je majka.

Ona je dodala i da joj je poručio da kaže svetu da njegov brod nije potonuo zato što ga gađao torpedo sa drugog broda, nego je bombardovan iz cepelina.

Pomama za vidovnjacima trajala sve do Drugog svetskog rata

Povećano interesovanje za spiritualizmom u SAD, ali i drugim državama sveta, bilo je aktuelno gotovo sve do početka Drugog svetskog rata.

"New York Tribune" je pisao članak o vidovnjacima 1919. godine i upitao ih šta bi mrtvi imali da poruče živima o "onom tamo svetu".

- Kažu nam da umiranje i nije tako bolan proces. Ponekad je samo mrtvima potrebno više vremena da shvate da više nisu među živima. I svi poručuju da se nikad ne bi vratili - stoji u članku.

(I. N.)