Trodnevna žalost i spuštene zastave: Kako je izgledao kraj „ljubavne“ priče između Franka i Kastra

Zašto bi jedan od najslavnijih komunista 20. veka žalio za vođom ultrakonzervativne Španije koji se u građanskom ratu surovo obračunavao sa republikanskom levicom kojom su dominirali anarhisti i komunisti, potom koketirao sa Silama Osovine, čak se sastao sa Hitlerom u Andeju, i sve do smrti hodao po tankoj liniji koja autoritarni režim deli od fašizma?

Nakon Frankove smrti 20. novembra 1975. godine, dopisnik španske novinske agencije EFE poslao je u Madrid depešu sledeće sadržine: „Nekoliko sati posle smrti generala Franka, kubanska je revolucionarna vlada zvanično proglasila trodnevnu žalost. Od četvrtka, zastave na čitavoj kubanskoj teritoriji biće spuštene na pola koplja. Predsednik republike, dr Osvaldo Dortikos, poslao je poruku saučešća predsedniku španske vlade, Karlosu Arijasu Navaru...“

Preporučujemo

Ovako formulisana vest bi zbunila svakoga ko nije bliže upoznat sa ondašnjim neobičnim odnosom Madrida i Havane, a mnogi bi pomislili i da je u pitanju neka greška. Greške, međutim, nije bilo: Fidelova Kuba zbilja je odala počast španskom ultrakonzervativnom diktatoru kao nijedna druga zemlja, mada jeste pokušala da izbegne posledični međunarodni skandal. A značaj tog gesta samo je pojačan naredne godine, kada je 9. septembra u Pekingu preminuo Mao Cedung, uz izostanak slične reakcije kubanske vlade.

Trodnevna žalost i zastave na pola koplja bili su poslednje poglavlje „ljubavne“ priče između Franka i Kastra. Prvo poglavlje bila je Kubanska revolucija, tačnije njen kraj i pobeda Pokreta 26. jula, kako se nazivala organizaciju koju je prevodio Fidel Kastro, zajedno sa svojim bratom Raulom i Če Gevarom, između ostalih. Frankova neobična reakcija na taj događaj bila je uslovljena snažnom antipatijom prema Americi, koju je delio s ogromnom većinom španskih oficira svoje generacije, a sve zbog poraza u desetonedeljnom Špansko-američkom ratu 1898.

U pitanju je sukob koji su najverovatnije isprovocirali jastrebovi u tadašnjoj američkoj administraciji — videći priliku da se umešaju u Kubanski rat za nezavisnost koji su lokalni revolucionari vodili protiv Španske imperije — a koji je Španiju lišio poslednjih njenih velikih kolonija: Filipina, Gvama, Portorika i Kube, na kojima su vlast, u ovom ili onom obliku, preuzeli Amerikanci. Doduše, Kuba je brzo stekla i održala formalnu nezavisnost, ako izuzmemo dvoipogodišnju američku okupaciju u periodu 1906—1909., ali je sve do revolucije ostala američki satelit (Portoriko i Gvam su i dalje neinkorporirane teritorije SAD, dok su Filipini tek 1946. dobili slobodu).

Španska Zapadna Afrika, Španski Maroko, Španska Gvineja i Kanarska ostrva bili su sve što je ostalo od nekada globalne imperije nad kojom Sunce nikada nije zalazilo; sa izuzetkom Kanara koji su danas autonomna zajednica Španije (u istom rangu kao i recimo Katalonija, Kastilja-La Manča ili Andaluzija), sve ostale navedene teritorije izgubljene su u periodu 1958—1976. Ali ti gubici nisu boleli kao Filipini, Portoriko, Gvam i Kuba. Posebno Kuba! Gubitak Kube je bio nacionalna trauma, ponajviše stoga što Španci to ostrvo i nisu doživljavali kao koloniju već kao regularnu svoju provinciju prema kojoj su gajili veliku ljubav i naklonost.

S takvim je, dakle, sentimentom rastao i razvijao se Fransisko Franko, budući generalisimus, „Vođa Španije po milosti Božijoj“ (šp. Caudillo de España por la gracia de Dios), kako mu je glasila službena titula, rođen šest godina pre pomenutog Špansko-američkog rata. Kao što rekosmo, nije bio usamljen u takvim osećanjima prema Americi, koje su s njegovim naraštajem delili i potonji. Španci, prosto rečeno, nisu voleli Amerikance. Zato su i Franko i Španci, nemoćni da bilo šta konkretno učine protiv nove svetske imperije, ove američke, revanšistički doživeli Kubansku revoluciju kao svojevrsnu osvetu, kao akt kojim su Španiji njeni bivši podanici oprali obraz.

To je, uostalom, ocena samog Fidela, koju je on izneo u vlastitoj biografiji, dodajući da je samoproklamovani „čuvar Zapada“ verovatno smatrao da on, Kastro, u svom otporu američkom imperijalizmu nije motivisan samo marksizmom (koji „kaudiljo“ nije tolerisao) nego u mnogo većoj meri patriotizmom ili nacionalizmom. Istoričari su to u izvesnoj meri uspeli da potkrepe: potvrđeno je da je Franko svojim saradnicima nalagao da iskopaju što je više moguće informacija o Kastru i drugim čuvenim komunistima koji su se suprotstavili Americi, poput Ho Ši Mina.

Franko je njima bio fasciniran, a posebno svojim zemljakom Kastrom. Da, zemljakom! Franko je rođen u Ferolu u Galiciji, istoj provinciji iz koje je rodom Kastrov otac Anhel, sin siromašnog seljaka koji je kao španski vojnik služio na Kubi i 1905. odlučio da tamo emigrira, nakon čega je postao bogati zemljoposednik i preduzetnik. Anhel je u svoju decu usadio sumnjičavost prema luksuzu i američkom obliku kapitalizma, i jednakome tome — divljenje prema Franku. Povrh toga, Fidel i Raul su se obrazovali kod jezuita u Santijago de Kubi, gde su svi nastavnici s njihovim ocem delili oduševljenost generalisimusom.

Fidel, mada nikada nije propustio priliku da javno napadne i iskritikuje Frankov režim, samog Franka lično nikada nije napadao. Nikada! I to uprkos tome što je Kuba raširenih ruku dočekivala bivše španske revolucionare poput Dolores Ibaruri zvane „La Pasionarija“, tvorca čuvenog slogana „¡No pasarán!“, i uprkos tome što je Kuba primila bivše španske republikanske oficire od koji su neki u Meksiku čak obučavali kubanske revolucionare sredinom pedesetih.

Sa svoje strane, Frankova Španija, koja je prethodno održavala prisne odnose sa Batistinom Kubom, nije dozvolila da revolucija promeni takvo stanje stvari. Mnogi u svetu su tada time bili zatečeni, posebno neuspelim pokušajem španske republikanske emigracije da utiče na nove vlasti u Havani da priznaju vladu Druge španske republike u egzilu, sa sedištem u Parizu. Zanimljivo, tu izbegličku vladu priznavala je Jugoslavija, kao i neke zemlje Istočnog bloka poput Poljske, Čehoslovačke i Mađarske, ali nikada SSSR, SAD, UK i Francuska, na čijoj se teritoriji nalazila.

VIDEO: Sukob Fidela Kastra i španskog ambasadora Lohendija na kubanskoj televiziji

A izazova za odnose dve zemlje nije manjkalo. Nakon što je Ernesto Če Gevara juna 1959. svratio u dvodnevnu posetu Madridu, na putu za Kairu, odigralo se nešto potpuno neverovatno: januara 1960. godine, usred borbe novih vlasti sa kontrarevolucijom, Kastro i španski ambasador Huan Pablo de Lohendio i Irure imali su nepojmljiv sukob na kubanskoj televiziji, uživo u programu.

Naime, Kastro je govorio o borbi protiv opozicije lojalne bivšem diktatoru Fulgesiju Batisti, usput aludirajući na to da dotični imaju pomoć španske ambasade. Temperamentni Lohendio uleteo je u studio i sukobio se sa Fidelom pred višemilionskim auditorijumom, zahtevajući povuče reč. Proteran je momentalno, ali je Franko svom ministru spoljnih poslova uputio sledeću poruku: „Vi ste ministar. Učinite ono što smatrate prikladnim. Sa Kubom, sve drugo sem raskida“.

Iste godine, desilo se nešto još značajnije, nešto što je zacementiralo odnose Madrida i Havane. Čim je Kastrov režim pokrenuo agrarnu reformu i eksproprijaciju imovine u vlasništvu američkih kompanija i pojedinaca, Vašington je uveo, sada već najčuvenije, sankcije u istoriji, koje su postale totalne 1962. Većina latinoameričkih i zapadnoevropskih zemalja poslušno je sledila naloge Bele kuće, ali ne i Španija. Manje od godinu dana nakon što su decembra 1959. SAD konačno dale legitimitet Frankovom režimu posetom predsednika Ajzenhauera Madridu, Španija uspeva da šokira Stejt department: sa Kubom potpisuje trgovinski sporazum, koji će se redovno obnavljati, i koji će dovesti do neprestane robne razmene između dve zemlje, sa kratkotrajnim prekidom tokom raketne krize 1962.

Dok su Amerikanci bili u strahu da će ovakvo ponašanje Španije biti zarazno i da će je slediti ostale zemlje u španskom kulturnom i jezičkom krugu (praktično cela Latinska Amerika sem Brazila), dotle je španski avio-prevoznik „Iberija“ održavao vezu Havane sa Evropom, kubanska se deca igrala španskim igračkama i jela španske čokoladice, a svi Kubanci se vozili španskim autobusima.

Naravno, Amerikanci su pretili prekidom finansijske i ekonomske pomoći Madridu, ali Franko nije pokleknuo. Uostalom, imao je keca u rukavu: američke baze na svom tlu. 1963. je ispregovarao i dozvolio da ostanu gde jesu, a Bela kuća je prihvatila njegovu poziciju što se tiče Kube. Barem deklarativno. To, međutim, nije prihvatila kubanska emigracija čije su brojne grupe, obučavane i naoružavane od strane CIA, znale da pored kastrovskih, napadnu i španske trgovačke brodove. Septembra 1964. desio se najozbiljniji takav atak; Sjedinjene Države su negirale bilo kakvu umešanost, ali je španska diplomatija izdejstvovala da sve njihove lađe nadalje imaju pratnju američke ratne mornarice.

Amerikanci su krajem šezdesetih pokušali da iskoriste ovakav jedinstveni Frankov položaj, te da preko Madrida uspostave tajnu komunikaciju sa Havanom, koja bi ostatku sveta bila nepoznata. Franko je pristao i poslao svog iskusnog diplomatu Adolfa Martina Hamera na Kubu, gde su ga primila i kroz čitavo ostrvo provozala braća Kastro. Na kraju su ga odveli u svoju porodičnu kuću u Biranu, gde je imao pristup i spavaćoj sobi njihovog pokojnog oca. Pored prozora je još uvek stajao teleskop, a na natkasni — Frankova fotografija, koju decenijama unazad niko nije sklanjao.

Interesantno, nakon odlaska Lohendija, Španija izgleda nije imala stalnog ambasadora na Kubi, i tek su 1974. razmenom ambasadora obnovljeni puni diplomatski odnosi. Kastro je 1985., posle demokratizacije Španije, dao veliki intervju za „El Pais“, i tom prilikom rekao: „Franko se dobro ponašao, moramo to priznati. Uprkos ogromnom pritisku kojem je bio izložen, nije prekinuo diplomatske i trgovinske odnose sa nama. Ne dirati Kubu, to su mu bile poslednje reči“.

Kastro je 1992. godine otišao u zvaničnu posetu Kraljevini Španiji, sada već uveliko parlamentarnoj liberalnoj demokratiji, i tom prilikom posetio i svoju dedovinu Galiciju. Do rodne kuće njegovog oca Anhela, i do rođaka koji su i dalje tamo živeli, odveo ga je Manuel Fraga Iribarne, jedan drugi zemljak. Frankista.

(P. L.)